27.03.2022.

Који је циљ Крста и смисао страдања? Уосталом, да је Христос умро смрћу хероја за народ, онда бих разумио ова страдања. Али, умирао је срамно, као скитница, политички авантуриста, представљајући се као Цар Јудејски. Његова душа тугује за људима међу којима није посијао учење Оца Свога, и моли се Оцу да Отац прослави име Његово. И зачу се глас: „Прославио сам и прославићу“. А Христос, сам, оскрнављен, рањен, бестидно обнажен, на вапаје разјарене гомиле и малтретирање од стране разбојника који виси са Њим, предаје Дух Свој Оцу. Шта је то? Подсмијевање? Не, није подсмијевање. Прођоше два дана, и Отац Га прослави. Иза Крста је био Гроб, а иза Гроба Васкрсење, побједа над смрћу. Нема више смрти, постоји само живот! Прво, ово је смисао страдања и Крста, а друго, пут Крста Христовог је наш пут. „И ко не носи крста својега, не може бити мој ученик.“, каже Господ. Дођите, поклоните се Крсту. Нека Он за вас буде предмет најдубљег поштовања, ваша Светиња.

20.02.2022.

Син напустивши Оца почиње да блуди, тј. да води раскалашан живот. Тако је и са душом, ако једном скрене са природног истинског пута, искључивши се из општег ланца сврсисходности живота, може се наћи само на раскрсници. Душа се заплиће у дивљине у које је упала. Опет, у животу се ово дешава стално. Човек најприје јури у дивљини ума и колико је само људска домишљатост разрадила и разрађиваће до краја свијета свакојаке илузије и разноразне утопије и наизглед велике, чврсте теорије, које су у стварности само лутања на која се човјек упушта напуштајући прави пут. Даље, човјек почиње да лута по дивљини осећања, а ове дивљине су још страшније, а губици за душу су још ужаснији. А више и да не започињем мисао о лутању човјека кроз дивљине пожуде и страсти, које су бескрајне….

06.02.2022.

Закхеј, угледни, позитивни и материјално обезбеђени човек, који је обављао одговоран посао, унутрашње је незадовољан собом. Он осећа немир због тога што му истина живота није откривена, и зато, када се појави необични Учитељ живота, Закхеј заборавља и на богатство и на славу и на узраст и јури за Учитељем истине, као ђак, да би од Њега уловио макар и мрвице нове Светлости живота.

31.10.2021.

Када се душа потпуно погрузи у љубав, она може дисати једино њоме. Светлост љубави ће бити интезивнија тамо где је гушћа тама, где је више греха, зла и мржње. Свакако да ће ово бити деловање благодати (за овакву љубав природни човек и није способан), ово ће бити истинска љубав према Христу и Богу, дах новог, обновљеног човека. Браћо, ето каква је истинска хришћанска љубав!

17.10.2021.

Браћо и сестре! Ово дело хананејке, овенчано Божијим одазивом – зар није укор за нас? Зар се није оваквом пројавом вере незнабошкиња уздигла на недосежну висину? Тешко се можемо упоредити са њоме. Ми смо у својој слабој вери тако самоуверени, да уколико одмах не будемо услишени, брзо се хладимо, доживљавајући Божије ћутање готово као личну увреду. Бива чак и да постанемо окорели, да се затворимо у себе и спремни да одступимо од Бога. Недоступно нам је живо схватање своје безвредности! Привид смирења површно клизи по нашој души и нисмо способни да дођемо до истинског самоодрицања.

10.10.2021.

Прва и коренита грешка у нашем животу је та што човек одваја душу и живот од свога центра и извора снаге – од Бога. Људска душа се храни Божијим „благом“, и стога сви корени живота јесу у Богу. Међутим, по греховном егоизму, човек је самог себе начинио центром живота и у људском схватању живот је постао само „мој“, душа – „моја“, моћи и способности душе – „моје“. Свеобухватни вртлог егоизма! Живот се врти око лажне осе, постаје апсурдан и завршава се кошмаром.

16.12.2018.

Тако се и дешава у животу. Када човек, не одбацујући Бога и настављајући да му служи на видљив и спољашњи начин, привеже свој живот за земно, што га надахњује, испуњава и постаје центар његовог живота, тада Бог, премда и није изагнан из ње, али се Његова улога у животу своди на минимум, све Божије замире, сваки духовни напредак се зауставља и сећање на Бога се јавља само ретким случајевима, када се појави нека нарочита потреба. Тада душа постаје бесплодна смоква и заморно се протеже њено формално служење Богу, које души не даје ни успеха ни радости.

05.08.2018.

Божји призив куца на нашу душу од самог нашег рођења. Призив на веру, на спасење… И нас и нашу децу мучи дух зла који и њих и нас баца у све стихије земље (болесни се баца у „огањ и у воду“) (Мк. 9, 22). Дух зла парализује слух душе и чини је неспособном да пројављује добро и правду („дух неми“ – Мк. 9, 17).
Када смо сатерани у ћорсокак и мучимо се тражећи помоћ, тада се сећамо Бога и снажно желимо да му приступимо.
Ово обраћење, браћо и сестре, још увек није вера. Ово је обраћење из невоље, из потребе да негде одемо, да нешто учинимо. И у нама се понављају речи оца из Јеванђелске приче: „Ако си ти Бог, помози нам!“.
Ово је жалосно обраћање ропске душе, која у свовој ништавности, још и прекорева Бога: „Зашто ћутиш и не помажеш? Ја верујем, оправдај моју веру – помози!“