Таг

Очигледно да је то што ми називамо животом није баш оно што би ми хтели. Постоји смрт која се прерушава у живот и постоји живот који изгледа као смрт, али је живот. Крст Христов изгледа као смрт, док је уствари он Живот. Он је начин да се понесе одговорност за другога, да би вас потом сви вечно прослављали и волели. У почетку ово изгледа као смрт и тешко је. Тешко је носити другог на рукама. Тешко је рећи: „Сагрешио сам, ништа нисам схватио“. Уколико кажеш ово, то ће изгледати као смрт, али ово је живот.

Какав сте плод имали? Шта памтите од свега тога? Чега се доброг сећате и шта вам је остало? Ништа. Све то подсећа на смрт. Осећате се као да сте окусили смрт и распадање. Када се човек, каже психологија, прекомерно наслађује, почиње да јаче осећа страх од смрти и уништења. Апсолутно наслађивање носи у себи бол и стога у нама настаје велики проблем. Плод, који остаје у нама након читавог тог пута, изгледа потпуно супротно ономе што смо очекивали. Не пуноћа, већ језива празнина. Осећамо се опустошеним. Зашто? Зато што се људска душа истински испуњава само ониме што је далеко узвишеније и лепше од ове духовне развалине.

Понекад се од стране одраслих у Цркви, породици, на децу врши притисак, и они одрастају са осећајем да су принуђени да чине оно што не разумеју. Али уколико нешто не волиш, ти ћеш то одбацити, и уколико нешто не схваташ, ти то већ мрзиш, а замрзевши нешто добро, ти ћеш зажелети грех. Понекад је боље да човек то нешто одбаци и поново открије то за себе онда када му то постане важно. Као блудни син који се у једном тренутку нашао далеко од свога оца и имао је пуно право на то. Отац, међутим није ишао за њим: „Дођи овамо, несрећни створе! Бог ће те казнити, ђаво ће те спржити, огањ ће се Божији стуштити на тебе, гром ће те разнети!“

Попустљивост греховима грешника доводи до помрачења здравог разума у њему. Он постаје духовно слеп, не види погубне последице свога греховног стања, заборавља на разликовање добра и зла и ма како да је грех тежак, он га и не сматра за грех и не боји се одговорности за њега. Његово се духовно стање сликовито описује у Христовој причи о блудном Сину. Бежећи из очевог дома у далеку земљу, он ни у ком случају није замишљао то жалосно и срамно стање до кога ће га довести његово безумно расипништво и распусност. Ако је за њега речено да је на крају „дошао себи“, освестио се, онда шта то значи, ако не то да је до тада он био „ван себе“, у заносу. Вртећи се у вихору светске сујете, безумно трошећи своје имање на пијанчење и распусност, он је заиста био као сишао са ума, ваљајући се у бездни греховној, уопште не схватајући воју срамоту и понижење. Могло се очекивати да ће он на крају пострадати и умрети без покајања. Ипак, то се није догодило.

Дакле, мерило нашег усмерења јесте радост, која одређује где се налазим и мир, који одређује куда идем. Ако немам мира, то значи да сам кренуо погрешним путем. Усудићемо се да кажемо да ако свој мир налазимо у греху, онда је боље да одемо у грех. Грех је тада за мене драгоценији од свих Арханђела заједно. Наравно, у том случају ће други степеник бити то да од греха стигнем до Раја, пошто уствари није могуће да грех донесе мир. Грех је највећа увреда за Бога и за човека. И поред тога, ако се мени чини да свој мир налазим у греху, нека одем у грех. Битан је мир. Само мир може да ми подари неки зрачак светлости, који ће ми у наставку открити Бога

Човек отвара улаз злим силама и уколико злоупотребљава алкохол или употребљава наркотике. Дуготрајно деловање великих количина алкохола, а о наркотицима и да не говоримо, може довести до страшних последица, међу којима је и усељавање демона у човека. Улаз демонима се открива и блудом и осталим гресима повезаним са неверством у браку, прељубом – нарушавањем седме заповести Божије. Људи који су искусили нешто слично, знају како је страшно изгубити целомудреност и чистоту, и колико је потом труда потребно уложити, да би се поново успоставио однос са Богом.

Човјечанство само себе убија кроз гријех, и сваки човјек чини то исто. Узбуркујући се, узбуђујући се злом, разуздавајући своје најприземније нагоне, човјечанство себи спрема страшну судбину, као што то чини и сваки човјек који иде тим путем. Онај који сије вјетар – жање буру. И ето, над тим, јединствено важним питањем – „нема се кад“ замислити… „Живи (садашњим) тренутком“, „шта треба да деси – десиће се“ – одмахује саму себе душа од – у њој гореће – истине, а та истина каже да душа мора да уђе у себе, да се усредсреди, да проучи привезаности свог срца и поразмисли о свом удјелу у вјечности. Творац свијета је заповиједио човјеку да се брине само за данашњи дан; свијет наређује човјеку да се брине само за „садашњи тренутак“, утапајући човјека у море брига о читавом животу!

Да ли је у природи човјека да ситно, наркотички гријеши – да „пуши“? Само питање је чудно. Да ли је у природи човјека да иде против своје природе? Да ли је у твојој природи да се дрогираш? Наслађивање кокаином држава забрањује; трговину дуваном – поспјешује. Ситне гријехе људски закон дозвољава; они не одводе човјека у затвор. Сви су криви у ситним гријесима, и нико неће да због њих на људе баци камен. Дуван, тај „мали кокаин“ је дозвољен, као мала лаж, као незнатна неправда, као убиство човјека у срцу или у утроби. Али не говори тако Откровење Божије – воља Живог Бога. Господ се не мири ни са малом лажју, ни са једном једином убиственом рјечју, ни са једним јединим прељубодејним погледом. Малена травчица беззакоња исто је тако грешна пред Господом, као што је и велико дрво злочина. Мноштво ситних сагрешења пада несумњиво теже на душу човјека, него неколико великих, која увијек стоје у човјековом памћењу и која увијек могу бити скинута покајањем.