13.03.2021.

На крају крајева, често се једноставно наслађујемо осећањем да опраштамо несавршеним људима, још једном констатујући самима себи њихове немоћи и несавршенства. Какав је то омражен човек, помишљамо ми, али ЈА му опраштам. Опраштам му његову мрскост, доживљавајући у том тренутку чудесну опијеност самим собом. Али верујем да свако може да се присети и таквих далеко од хришћански моралних, већ пре садомазохистичких психолошких стања, када опраштамо сопственом увредиоцу, да би га још више ранили, да би смо га понизили нашим опроштајем. Одмах се издићи над њиме у свом сјају сопствене великодушности.

21.06.2020.

Црква се најпре изграђује онде где има неколико хришћана. Шта их повезује? Парохијски храм, заједничко радно место, заједничке навике? Ако се друже у Цркви, чак и када се састају на послу, чак и када се састају да би једноставно поразговарали једни са другима – уколико за њих доминантно настројење буде стремљење да осете себе у Христу и са Христом, уколико се буду дружили у име Христово, чак и водећи међу собом неке не непосредно молитвено богословске разговоре и размишљања, Христос је већ са њима. Наша се несрећа састоји управо у томе што, на жалост у своме свакодневном животу не изграђујемо ове мале Цркве, не понашамо се као хришћани.

24.05.2020.

не дај Боже да се нађемо у положају овога слепца физички. Али дај Боже да у своме срцу стекнемо ту дубоку веру, коју је имао овај несрећни, како би данас рекли „инвалид од детињства“, овако страшном ценом, коју је за своју веру платио слепорођени. Јер на крају крајева, сви ми јесмо инвалиди – инвалиди духа, инвалиди вере. Немамо ону истинску веру, онај изворни дух Христов, који у суштини омогућује да се живот претвори у перманентно чудо. Веома често живимо без икаквог уздања на Божије присуство у овоме свету. Не видимо Га чак ни онда када је ту, поред нас.

05.04.2020.

Заиста, често се у нашем животу у Цркви дешава да тежимо да се ускладимо са неким спољашњим стилом понашања – у речима, одећи, поступцима; у комуникацији са људима све време издајемо себе за неког другог – онога ко ће бити прихваћен од људи који нас окружују, од којих зависимо, за које смо заинтересовани. На жалост, овакав однос се преноси и у наш црквени живот и у односу према Богу понашамо се тако као што се понашамо у односу према људима – опонашајући некога, имитирајући у своме сопственом животу оно чега у ствари нема у њему. Настављамо да у духовном животу остављамо утисак, а не и да будемо. Губимо сами себе, као безусловно грешне, али ипак призване да се уподобимо Богу. У суштини свакако остајемо бића која је Господ створио и која су призвана да себе кроз сав живот изграђују по Божијој замисли, али поштеђујући себе од најважнијег призвања за човека у овоме свету – бити истински с Богом. Нека будемо ту негде у близини Бога, жељом свакако ту негде с леве, и још боље с десне стране, али не у Богу и не са Богом. И управо ова, кроз две хиљаде година постојања Цркве, до танчина разрађена традиција спољашњих пројава духовног живота постепено заузима у нашим душама главно место.