Таг

Запамтите ове речи: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. Смирење значи имати храну, имати могућност да се употреби власт, имати здравље – и све то сматрати даром Божијим, и молити Га да ти укаже шта с тим даром да радиш. То је смирење. О томе смо говорили и раније: једна је ствар крст, а друга – муке. Муке нису крст. Кажеш: „Ја носим крст!“ Да, имаш муке, имају их сви. Јер постоје два крста: један је десно од Христа, а други лево. И само један спасава, док други значи – просто муке.

Зар је оно што подносим када нашкодим другоме – крст? За то сам крив ја.

Крст је – оно што се догађа када хоћу да испуњавам вољу Божију, када хоћу да применим мудрост Божију, али наилазим на отпор. То је крст, и он може да се пројави као болест, као омаловажавање, као сиромаштво итд. То је крст. Крст је оно што чиним по слободној вољи и прихватам као сведочанство истине Божије. А не кад гађам некога, па он узврати и убије ме. То је узвраћање на зло које сам учинио.

Фарисеј се маша за митраљез и стреља по свему што је лоше: прељубници су готови, грабљивци такође. Али, као да му је ово мало, да би још боље показао Богу шта има у виду, он каже: „Ја нисам као овај овде! Нисам такав!“ – не би ли Бог схватио КО пред Њим стоји! И чак објашњава зашто: „Бољи сам од свих!“ То јест – ја и Ти представљамо једну целину, међу нама нема никакве разлике.

На основу чега он наступа овако? Па на основу следећих својих величанствених дела: постим двапут у седмици; дајем десетак од света што стекнем. Не каже колико стиче, него: дајем десетак. Украдем милион – па добро, даћу сто хиљада.

Авва Тихон Рус говорио је:

„Видео сам рај и пакао, и ах шта се тамо догађа! Пакао је пун светих, али гордељивих, а рај пун грешника, али смирених грешника!“

Ово је важно, да је ад пун гордељивих светих, људи који чине добра дела али се никада не кају, јер су увек били добри. Никада нису ни помислили да им нешто недостаје.

Хоћете ли да проверите себе? То је врло лако: нека свако од вас погледа каје ли се пред Богом.

Молимо се и сви ми, грешни и подвргнути страстима, тако како се молио грешни цариник, бијући себе у груди: „Боже, милостив буди мени грешноме“ (Лк. 18:13)! Господ Бог наш Исус Христос, да нам опрости и да нас помилује, ако се будемо молили тако, како нас је научио Он у својој великој и благодатној причи о царинику и фарисеју.

Кад бисмо од свег срца вапили: «Боже, милостив буди мени грешном,» или «Господе Исусе Христе Сине Божји, смилуј се мени грешном,» и ми бисмо могли да изађемо из храма оправдани. Господ би нам опростио све прошле грехове које смо учинили до сада. Наша душа би изашла из храма као чиста, као Анђео. Сад проверите себе, свако од вас, како се понашамо у храму. Да ли смо се много пута од све душе обраћали Господу с молитвом: «Боже, буди милостив, спаси ме»? Авај, не. Стојимо и гледамо ко је како обучен, какви су нам послови код куће, ко је шта причао и препричавао – стојимо у храму, а лутамо и пред нама, пред нашим очима пролази на десетине различитих филмова. Само се ретко сетимо и кажемо: «Господе, смилуј се.» Управо због тога излазимо из храма обремењени, па и осуђени, ако смо у њему набрајали своја добра дела.

Проповеди на недељу цариника и фарисеја

Дух овога света испуњен је гордошћу. Људи који припадају овоме свету, све време свакога подучавају, увек и све знају, имају своје мишљење о свему и коментаре на сваку ситуацију. Поврх свега, ови су коментари „апсолутно тачни“ и не могу да подлегну сумњи. Зашто? Зато што су сва остала схватања по њима „глупости“. А уколико им се наложи да нешто ураде, на пример да успоставе поредак, и то не у министарству, већ у сопственој породици, видимо да је тамо потпуни, или још боље најпотпунији хаос. Ован или магарац имају неку зоолошку врсту породичног живота, и ту је све мање више у поретку који је установио сами Бог. А код ових људи тога нема, без обзира на сву талентованост, разноразна звања или чак и зарађени новац, све око њих је у потпуном хаосу.

Данашње Јеванђеље је кратко али садржајно и нико од нас га није данас случајно чуо. Опасност од упадања у фарисејско стање самозадовољства, самопреузношења, осуђивања и укоревања других, прети свакоме од нас. Само су истинским праведницима страна искушења сличног типа, али и они будно стражаре над својим душама, да непријатељ људскога рода не би на њима пронашао пролаз. А нама, који пребивамо у жамору животних брига, могу се неприметно појавити ова осећања и мисли која нас одводе са пута спасења.

Драга браћо и сестре! Пред нама у животу постоје два пута: или ћемо поћи стопама фарисеја за сопственим спокојством, спољашњим поштовањем од других, свему чиме се храни сујета и наслађује гордост или ћемо кренути за цариником, са његовим скрушеним срцем, смиреним духом који му не дозвољава да пред живом савешћу подигне очи горе, у сакрушењу ударати себе у груди. Први пут – пут земаљског благостања јесте пут ка погибељи у вечноме животу; други је овде горка и мрачна стаза, која ће нас одвести до извора светлости и правде.