02.06.2020.

Ми, током читавог овоземаљског живота, стално нешто заборављамо: заборављамо шта хоће Бог од нас, заборављамо да се молимо, заборављамо шта је добро а шта је зло, заборављамо да смо обични људи, и зато y себи потхрањујемо мржњу против ближњих, заборављајући да смо и ми сами – грешни људи као што су то и они, и заборављајући да су они које мрзимо – наша браћа. Нешто пригуши твоју савест, нека копрена падне преко твога ума, и ти више не знаш шта се дешава са тобом. И онда гледаш на храм Божији као на обично архитектонско здање, и не осећаш никакво духовно узбуђење, твој ум не ради и ти не видиш да је храм Божији – место где се открива Бог, да је то место Светога Причешћа, Свете Евхаристије… Твој ум се више не врти на великом броју обртаја y великим егзистенцијалним питањима, y спаситељским догађајима нашега живота.

30.01.2018.

Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе.

07.12.2017.

– Да ли осећаш забринутост? Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме: – Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш? Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао