[dropcap letter=“У“][/dropcap] време потопа сви људи изговарају и разумеју реч спасење.

Шта спасавају људи у време потопа? Да ли сандале и вретена? Не, него оно што им је најдрагоценије – живот.

Шта нас уче велики потопи у историји ако не, да смо и ми у овоме свету у једном сталном потопу.

Од потопа смрти ниједно се тело не спасава. У томе потопу беспомоћнe сy све звезде као и јагањци.

Шта чекају људи, зашто се не спасавају? Од потопа смрти само се душа може спасти. Они, који виде универзални потоп, гледају на тела као на сандале и вретена и журе се са голом душом ка кули светиљи, која показује земљу живота.

Што се заклањају људи за природу, када им она јасно казује: ја сам већ потопљена?!

Зато мудри људи не скидају са језика реч: спасавајмо се! А замађијани мада стоје на ивици гробног понора – смеју се и говоре: нама је добро и овде!

Спасавање душе од неизбежног потопа смрти свега осталога једино је разумно занимање разумних, једина брига и једина наука њихова.

Зато, када видиш човека мртва, реци самоме себи: овога брата стигао је потоп, који и мене неће обићи. Да ли је он успео спасти што се спасти може? Да ли и ја спасавам што се једино спасти може?

То нека ти је једини разговор с мртвим.