[dropcap letter=“С“][/dropcap]ебе и многима од вас, драга браћо и сестре, желим неизрециву милост Божју, духовно обновљење, задобијено кроз Великопосни подвиг, молитву, пост, покајање, а нарочито причешће Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Господње. И за ово кратко време могли смо на себи препознати корист од поста и молитве, а да и не говоримо о користи од исповести и причешћа, уколико смо само, подразумева се, искрено проводили ово време на своје спасење и искрено испуњавали услове поста и Великопосног подвига; уколико смо се уздржавали од сувишног јела и пића, искрено се молили, смиравали се пред Богом и ближњима, били милосрдни, познали мноштво својих неправди и безакоња и веома зажалили због њих, имајући чврсту намеру да их више не чинимо, и на крају их искрено признали и задобили опроштај и отпуштење, и удостојили се окушања животворне хране.
Али, да ли смо сви ми заиста задобили корист од претходне недеље? Да ли су наша срца стала ближе Богу и Пречистој Мајки Живота, Цркви, светоме анђелу Чувару и светитељима Божјим; да ли смо искреније заволели правду и врлину и да ли смо замрзели сваку неправду и безакоње; да ли искреније волимо Бога и ближње; осећамо ли тешње духовно сродство једни са другима, као чланови једног тела Христовог, као удови Христови, “jер један је хљеб” светотајински, “једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо” (1Кор. 10, 17)? Осећамо ли срцем да се потоци безакоња не уливају у нашу душу са онаквим нередом и насиљем, како је то било пре припреме и причешћа, да су у великој мери пресушили у нама, да смо постали чистији, слободнији, спокојнији, бестраснији, бољи, љубазнији, да смо постали склони ка свему доброме и корисноме? Да ли се у нама умањила похлепа према телесним задовољствима и користољубље? Да ли смо постали кроткији, трпељивији, снисходљивији према ближњима? Да ли смо почели да чешће гледамо на небо, на истинску и вечну отаџбину, и да ли са мањом пристрасношћу обраћамо пажњу на све земаљско, као на привремено, тренутно, пролазно? Јер погледајте само колико је људи из нашег окружења уграбљено смрћу за кратко време, и смрт непрекидно убира своје жртве. Уколико је тако, уколико смо постали бољи и благоразумнији, опет честитам и себи и вама на великој милости Божјој, и упоредо молим, да Господ укрепи ово добро расположење и настројење срца и у мени и у вама. Али да никога не прелести лукава помисао да смо, слава Богу, збацили са себе бреме грехова и да можемо опет живети као што смо живели и грешити као што смо грешили, јер ко је тај који је без греха?!
Истина је, браћо и сестре, да нико није без греха, али живети као што смо живели и грешити као и раније, након што смо се обновили покајањем и причешћем – то не треба и не приличи хришћанину. Света Црква кроз духовника уразумљује свакога који се покајао: “Од свих ових грехова се од сада требаш чувати, јер си крштен другим крштењем, у хришћанској тајни, и да поставивши добар почетак, уз Божју помоћ, не помишљаш више да се враћаш на исто, да не постанеш изложен подсмеху, јер ово не приличи хришћанима, него часно и исправно и побожно живети да ти и Бог помогне својом благодаћу”. Ево шта Црква саветује ономе који се раскајао. Чак нам и здрави разум исто саветује, јер ко ће, умивши се, зажелети да опет постане блатњав? Само свиња, окупавши се, поново иде да се ваља у блату; само је псу својствено да се враћа на своју бљувотину (2Петр. 2, 22). “Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди” (Јн. 5, 14), говори Господ исцељеноме раслабљеном. И са нама се може догодити нешто веома лоше, уколико након покајања не будемо радили на врлини. Тада ће нас благодат Божја оставити ради непажње и нерада на себи.
Покајање и причешће нам отварају небо и царство небеско, јер, Господ говори, “Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни – и у мени пребива и ја у њему” (Јн. 54, 56). Како не ценити добијени дар – вечни живот и пребивање Христа у нама и наше пребивање у Њему! Нама је небо отворено покајањем и причешћем, како је написано: “Од сада ћете видјети небо отворено”. Каква чудесна милост! Нашим гресима оно је било зкључано, као у најјачим затворима и замковима, а покајањем је отворено. Искористимо ову милост Божју, док се небо опет над нама не затвори, јер Бог зна, хоће ли нам се оно опет отворити, када га поново затворимо разноврсним гресима. За многе се оно заувек затворило. Луде девојке су ударале у затворене двери, говорећи: “Господару, Господару! Отвори нам!”, а њима је било речено: “Заиста вам кажем, не познајем вас”, а свима нама је речено: “Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи” (Мт. 25, 11 – 13). Амин.