[dropcap letter=“К“][/dropcap]ада је Господ наш Исус Христос улазио у град Јерусалим, у дан Свог славног Уласка, то је било нешто посве необично. Он је не једном улазио у овај град, посећивао га је много пута, много је разговора имао са књижевницима и фарисејима, познаваоцима Мојсијевог закона, али је овај улазак био потпуно другачији. Збила су се пророчанства неколико пророка који су предсказивали о томе како Цар Сиона „Иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету“ (Зах. 9, 9).
Јуче смо слушали у Јеванђељу, како Јеванђелист Матеј Говори да када је Господ улазио, „потресе се сав град“ (Мт. 21, 10). Читав је град био потрешен, усталасао се и узбудио због овог Уласка. А Јеванђелист Јован нам је појаснио зашто је Улазак био тако славан. Данашње се Јеванђеље завршава указивањем светог јеванђелисте на то да су сви који су били око Спаситеља, сведочили о Његовом великом, потресном и страшном чуду. Васкрсавању Лазара. Стога, како правилно примећује јеванђелист, зато Га је народ и сусретао тако, јер је чуо какво је знамење учинио, да је учинио такво чудо!
Христос Спаситељ се спуштао по Јелеонској гори ка светоме граду и храму. Део тога пута пролази кроз башту Гетсиманске обитељи, која припада нашој Духовној Мисији. Тамо је указан пут нашег Спаситеља којим је Он прошао. Када је Господ ступао на овај пут, сав се народ радовао, осим Његових озлобљених непријатеља. А Он сам, не само да није делио њихову радост већ је и заплакао када је видео прекрасни град који се простирао пред њим. Са Јелеонске горе Јерусалим се, са свим својм светињама, видео као на длану. Господ је заплакао и рекао: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада сакривено од очију твојих. Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; и срушиће тебе и дјецу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао вријеме у којему си похођен.“ (Лк. 19, 42 – 44).
Народ је излазио у сретање Христу Спаситељу, јер је учинио чудо Лазаревог Васкрсавања. И раније је он васкрсавао мртве. Васкрсао је кћер началника синагоге, Јаира, васкрсао је сина наинске удовице, али ово су биле жртве смрти, које тек што је смрт била захватила. Девојка Тавита је умрла за време док је Господ ишао према дому у коме је живела. Младић је, пак, већ био мртав, и носили су га на гробље. Треба ипак имати у виду да тамо сахрањују истога дана када човек умре, па је и он, стога био свежа жртва смрти. А овде се Господар живота приближио док је смрт, непријатељ људскога рода, у потпуности ликовала, јер је смрт већ увелико начела тело умрлога Лазара, и постао је смрдљиви и готово распаднути леш. Ето зашто такозвани теософи и окултисти уопште не воле ово чудо и на сваки начин покушавају да га оклеветају и изокрену. За прва два чуда васкрсавања, када је Господ васкрсао девојку, а затим и младића вратио у живот, они говоре да је Исус Христос био у Индији и тамо изучио свакаве тајне окултне науке. Они кажу да девојка и младић нису ни умрли већ само уснули летаргичним сном, а он их је на неки начин пробудио. Али тамо где је већ кренуло распадање, не може се говорити ни о каквом летаргичном сну. Зато они пошто-пото покушавају да одрекну ово чудо.
Живео је писац, по имену, Ренан, који је написао књигу „Исусов живот“, у којој, премда да нашег Спаситеља обасипа многим похвалама, ипак га не признаје за Богочовека, за оваплоћеног Бога, већ само за обичног човека, мудрог учитеља и то је све. Ова богохулна књига је била веома популарна, на жалост и пре, а и након револуције. Ево какву јерес овај богохулник пише о овом чуду, о васкрсавању Лазара: Као да Лазар уопште није умирао већ се сакрио а у гроб су ставили неки леш од кога се ширио смрадни задах, док је Лазар уствари био жив?! Ни то му није доста. Он говори да је Исус Христос знао за то, осносно приказује Га као обмањивача, мистификатора, мађионичара, лажног чудотворца. Зашто је уопште и похваљивао Исуса, ако га је на крају крајева, желео приказати као човека који чини директан духовни преступ? И људи су читали ову књигу. Али најблаженији митрополит Антоније у своје време, већ изван граница Русије, обратио је пажњу на ово богохулно Ренново дело и извео богохулника на видело. Ренан у својој књизи поставља доста референци на Свето Писмо, а владика Антоније, који је навикао на прецизан рад, проверио је његове референце на текстове који уствари не постоје?! То се, на жалост дешавало након револуције. Било би добро да је то учињено још пре револуције у Русији. Али, понављам, владика Антоније је изобличио овог богохулника за јавну обману и након тога је његова књига изгубила сваки ауторитет.
Али, присетимо се браћо и сестре, како је Господ заплакао, прилазећи Јерусалиму, како је Он горко оплакао неверје Јерусалима и то што Јерусалим није знао време у којем је посећен. Шта би, пак, било са нашим Господом, уколико би Он сада погледао на нас? Не би ли исто тако заплакао? Зато што када у ове дане погледамо на живот хришћанског света, видимо да је отишао тако далеко од свих хришћанских и моралних начела, да постаје језиво. Неко је безумље обухватило свет, безумље злобе, нечистоте, разврата и лажи! И једноставно је верујућем човеку постало страшно да живи у свету.
Али не треба падати духом и очајавати. Апостол је још давно рекао: „а гдје се умножи гријех ондје се још већма умножи благодат“ (Рим. 5, 20). Што више греха окружује човека, што је више око њега нечистоте и прљавштине, уколико жели да буде хришћанин, њему је припремљена нарочита благодатна помоћ, и он свакако може да буде хришћанин. Али то ће бити тешки подвиг, јер у наше време хришћанин реално иде кроз овај свет и међу данашње, назови хришћане, као овца међу вукове. Сетите се овога, вољени, а не заборавите ни на то да наступа Страсна Седмица и Пасха, најдивније време богослужбене године. Црква вам у ове дане предлаже пир духовног богатства! Немој морити своју душу глађу, човече, већ тежи да у ове свете дане што можеш више посећујеш храм Божји и тада ће се твоја душа нахранити, наситити и напити духовно на будуће време твога живота. Амин.