Данас сте у Јеванђељу слушали причу о томе како је Господ наш Исус Христос на чудесан начин исцелио слепога у Јерихону.

Да ли сте обратили пажњу на то како је упорно, како је интезивно молио Бога за исцељење? Молио је, вапио, умољавао, и апостоли Христови су му забрањивали да виче, да не би узнемиравао Господа.

А Господ га је позвао и вратио му вид.

Сећате ли се како је упорно незнабошкиња сирофеничанка молила Господа Исуса Христа да исцели њену ђавоиману кћер? Сећате ли се како је крвоточива жена упорно искала исцељење, надајући се да ће само додиром Његове одеће бити исцељења?

Нису ли нам све ово примери? Није ли нам ово за наук да и ми, када имамо потребу у Божијој благодати, треба да Му упорно вапијемо, да молимо, молимо, док не добијемо; треба да упорношћу своје молитве будемо слични јерихонском слепцу, жени сирофеничанки и крвоточивој жени.

Ово је прво што сам желео да вам кажем.

А сада продубимо своје мисли и запитајмо се, зашто је Господ наш Исус Христос чинио толико много исцељења болесних?

Сви који пажљиво читају Јеванђеље, знају да су сва Христова чуда имала за циљ да олакшају људска страдања. Он је исцељивао слепе, хроме, очишћавао прокажене, исцељивао болеснике сваке врсте, који су Му долазили у великом броју. Наситио је огроман број гладних људи са пет хлебова и две рибе.

А ако је неко од вас икада читао муслимански Куран, засигурно је био запањен суштинском разликом између Христових чуда и оних које муслимани приписују своме пророку Мухамеду. О како је мало смисла, како много показног у Мухамедовим чудима. Како су она чудна, како бескорисна за људе!

Господ Исус Христос је, дакле, кроз чуда, пројављивао Своју љубав према људима, Своју жалост према страдалницима, несрећнима, свагда се трудио да олакша њихова страдања. Ово је врло важно, запамтите ово.

Али, можда ће неко питати: „Па зар се дијапазон људских патњи ограничава само болестима и глађу? Зар је мало зла и несрећа, и страдања и мучења, које зависе од несавршенства социјалног и државног апарата, од његове неправедности?“

О да, знамо колико су само несрећа преживљавали људи у сва времена, у свим државама, у свим управама, управо из тог разлога.

Запитаћете се, зашто Господ наш Исус Христос није обраћао пажњу на ове невоље, зашто у Његовом делокругу на земљи није било ничега налик на дела великих реформатора, великих законодаваца, који су стремили томе да искорене социјалну неправду, да поставе границу људским страдањима, која зависе од ових неправди.

Одговорићу вам на ово питање.

Знате да је непосредно након крштења на Јордану Господ Исус Христос духом био одведен у пустињу и тамо провео четрдесет дана без хране и пића, припремајући се за своје највеличанственије служење.

И тамо, када је након четрдесет дана огладнео, сатана је то искористио. Знао је да човек који је огладнео губи силу воље, губи способност да се противи, и зато је чекао до четрдесетог дана, и када је Господ Исус Христос огладнео, тада му је приступио са својим ђаволским искушењем.

Нећу говорити о сва три искушења, зауставићу се само на последњем и најсилнијем.

„Опет га узе ђаво и одведе на гору врло високу, и показа му сва царства овога свијета и славу њихову, и рече му: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт. 4, 8 – 9).

Схватате ли суштину овог искушења, његову силу и опасност? Сатана му је предлагао апсолутну, пуну власт над свим царствима земље, само уколико му се поклони. Свакако, Господ је одбио и ово искушење.

Зашто одбио? Зато што му је сатана нудио ону власт, коју има свака влада, а ниједна државна власт се ни у ком случају не може опходити без принуде и насиља. Својим законима она принуђује на покорност, кажњава за њихово не испуњавање, тешко кажњава – принуђује и без принуде не може да дела ниједна, па чак и најбоља, најсавршенија власт. Принуда је неопходни атрибут државне власти.

А да ли је Господ могао, да ли је хтео, да дејствује по принуди? О не, о не! Он није то желео, одбацивао је сваку власт која је имала везе са принудом.

Једном Му је дошао неко из народа и рекао: „Учитељу, реци брату мојему да подијели са мном наслијеђе. А он му рече: Човјече, ко мене постави судијом или дјелитељем над вама?“ (Лк. 12, 13 – 14).

Њему је била потребна друга власт: Другачију је власт тражио, желео је да влада над слободним срцима људским.

Људи су створени са слободном вољом, могу изабрати свој животни пут, који им се свиђа: или пут истине и страдања за истину, пут милосрђа, пут љубави, или пут одбацивања сваке правде и служења својим похотама и страстима – могу изабрати пут греха.

Бог никог не принуђује да изабере овај или онај пут, јер нам је дао слободну вољу. И управо због тога што смо створени по слободној вољи, Христос не жели да над нама врши утицај принудом, да утиче на нас онако како утиче државна власт.

Он би као Бог, тешким наказањима могао да натера све људе да Му се покоре; могао би све да натера да се макну са пута зла и неправде, могао би да уништи и самог ђавола, али не жели да врши насиље над нама. Он тражи слободно, из љубави, потчињавање Себи. Он тражи у срцима људским веру у Њега и љубав према Њему. Уколико нађе веру и љубав, онда Својом Божанском благодаћу, спасава таквог човека.

Господ и Бог наш, Исус Христос, једном је рекао речи од највеће важности, које нека нико од вас не заборави: „…јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле…“ (Мт. 15, 19).

Он говори да је извор свих наших делања и добрих и злих, наше срце и знајући ово, хтео је да очисти срца људи.

Кроз свога великог апостола Павла Он говори: „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама“ (1Кор. 3, 16)?

Ваша срца по вољи, по жељи Спаситељевој, треба да буду храмови Духа Светога, срце треба да буду чиста, пуна љубави према Богу, пуна мржње према свакоме злу. Тако потпуно очишћена срца могу исправити и све друштвене невоље.

И у најбољем политичком и друштвеном уређењу, са најбољим, најправеднијим законима, налази се много људи чија су срца нечиста и зла. Они се боје једино принуде, боје се казне, а не желе да се потчињавају добрим, праведним законима, покушавају да их заобиђу, а демони их уче како да заобиђу чак и праведне законе. И све док се срце у човеку не исправи, овакве ће се ствари неизбежно понављати.

Оне којима није јасно зашто се Христос није бринуо око друштвених проблема, зашто је одбацио политичку моћ, замолићу да се удубе у ово о чему говорим.

Зар не знате да је Господ увек учио милосрђу, сажаљењу, састрадању, љубави. Зар не знате да ће на страшном суду он судити једино на основу тога да ли смо чинили дела милосрђа и љубави, или их нисмо чинили. Ово је једина мера, којом ће се руководити Праведни Судија.

И хришћани апостолских времена су управо на тај начин схватали Христово учење. Они су били пуни жалости због невоља које су имала њихова потребита браћа, пуни жалости због социјалне неједнакости. Ови древни хришћани су се свим снагама трудили да не буде неједнакости, да не буде сиромаштва. Продавали су своја имања и добијени новац доносили под ноге апостола да се расподели онима који имају потребу. Сви су они били једна душа и једно срце и међу њима није било потребитих. Зар ово није решење социјалних неправди?

Да, свакако решење, једино суштинско, радикално решење, јер само када се људи прожму жалошћу, милосрђем према својој браћи који се налазе у тескоби, када сви људи буду обједињени божанском љубављу, само ће тада бити решени проблеми социјалне неправде, социјалне неједнакости. Само ће тада људски живот бити благодатан, када се сви људи у свим својим стремљењима буду руководили законом љубави, законом истине и правде.

Из новина знате шта американци чине у несрећној Кореји, стремећи да придобију власт над читавим светом, да усађују своје законе, које су спремни да штите атомским бомбама. А зар они не сматрају да је њихово друштвено уређење савршено и праведно, боље од уређења свих других држава?

Ако они увек и свуда чине такву чудовишну неправду, шта онда да кажемо о њиховом државном уређењу? Рећи ћемо да је оно порочно, неправедно, лажно, да су њихова срца пуна злобе и неправде.

Управо је зло и неправду Христос желео да искорени у срцима људским. Својим призивањем на љубав и милосрђе, на састрадање према несрећнима хтео је да излечи и болести друштва.

Видите ли да је неправедно мишљење неких о томе као да је Христос био равнодушан према неправди у друштвеним однсима. Нико тако дубоко није осећао ову неправду, нико није тако ватрено желео да је искорени. Али знао је да за ово постоји само једно средство – исправљење људскога срца.

У томе је задатак нашег живота – у исправљању наших срдаца и њиховом очишћењу, да из њих не би излазила никаква неправда. И само тада ће се у у односу међу људима зацарити света истина и правда, када њихова срца постану извори љубави, а не злобе, себељубља и зависти.

Нека би нам на том делу очишћења наших срдаца, помогао Једини Срцезналац.

Амин.

27.01.1952.