Чули сте у јеванђелском читању Христову причу о блудном сину. То је једна од најдрагоценијих, најважнијих Христових прича за нас, и дужан сам да вам је разјасним.

Зашто сам ову причу назвао драгоценом и изузетно важном? Зато што нас у њој Господ и Бог наш Исус Христос учи најбитнијем: како треба да изградимо свој живот, чему нас учи, шта треба да сматрамо неопходним у свом животу.

Зашто је блудни син отишао из очевог дома?

У том дому је владало благочешће, у њему је све било чисто и свето, и трудољубивим животом живели су и отац и старији син.

Али млађем сину то није било по вољи, није желео благочешће, није хтео живот посвећен Богу; тежио је уживањима, тежио је радостима овога света, а никако томе да у сталној молитви и посту служи Богу.

Зато је и одлучио да оде из очевог дома, зато је од оца затражио да му да део наследства који му припада.

И добио га је, и отишао, и живео како је желела његова плот. Тражећи весеље, уживања, тражећи телесне насладе, почео је да живи расипнички, блудно, проћердавши целокупно своје имање са блудницама, пијаницама, својим сабеседницима за чашом.

Али кад је у тој земљи настала велика глад, када је проћердао све своје имање, тада је почео тешко да гладује, тада се срозавао све ниже и ниже. Спао је на то да је морао да чува свиње и живео је међу њима. И био би радостан да се насити храном коју су јеле свиње, али му ни то нису давали.

Ето докле га је довела служба плоти, тежња за њеним радостима и насладама.

То је за нас дубоко, дубоко упозорење да не живимо ради своје плоти, ради земаљских уживања и наслада, јер ако поступимо као он, ако будемо служили својим пожудама и страстима, неизбежно ћемо се срозати и живећемо међу људима који су налик свињама: међу развратницима, лоповима, блудницама, чак убицама, митољупцима, клеветницима, кривоклетницима – међу свим изродима људског рода ћемо живети, јер ћемо и сами постати достојни да будемо међу њима.

Овај несрећни млађи син или никада није чуо, или је заборавио велике Христове речи да не можемо служити двојици господара, не можемо служити Богу и мамону. Потребно је изабрати једно од двога: или служити Богу, или служити мамону, односно богатству, односно плоти, односно њеним страстима и пожудама.

Једно од тога морамо неизоставно изабрати, средине не може бити. О томе читамо код великог Христовог апостола Јована Богослова: „Не љубите света, ни што је на свету: ако ко љуби свет, љубави Очеве нема у њему“.

Не љубити свет, не љубити светске насладе, не љубити уживања и сладости плоти – „Јер све што је на свету: похота телесна, похота очију и надменост живљења – није од Оца, него је од света“ (1Јн. 2, 15–16).

Наше очи нас саблажњавају, саблажњавају нас и срамним призорима, и призорима о томе како раскошно живе богати људи удаљени од Бога, од Христа. У томе је похота очију.

Надменост живљења у нама се разбуктава када на том путу постигнемо успехе; заражавамо се среброљубљем, а среброљубље је корен свих зала, јер нас покреће на многа зла и злочине, и на крају нас доводи до најтеже страсти – гордости, која је духовна пропаст. Тако говори свети апостол Јован.

Сада послушајте речи једног од највећих светитеља, преподобног Антонија Великог: „Омрзни све што је светско и телесни спокој, јер су те они учинили непријатељем Божијим. Као што човек, имајући непријатеља, води борбу с њим, тако је и нама потребно да ратујемо против тела, да га не бисмо угађали. Омрзни све што је у свету и телесни спокој, јер те они чине непријатељем Божијим“.

Чујете ли? Љубав према свему светском и угађање плоти чине нас непријатељима Божијим.

На другом месту свети Антоније Велики овако говори: „Не следите за пожудом својих очију и не предајте се опуштености срца свога. Јер зла похота квари срце и помрачује ум; удаљавајте се од ње, да се не разгневи на вас Дух Божији који у вама пребива.
Подвизавамо се за чистоту чак до смрти и на сваки начин чувајмо се од нечистоте пожуда“.

Тако је говорио велики светитељ, који је цео свој живот посветио само Богу. Тако говоре и сви њему слични безбројни подвижници благочешћа, отшелници, монаси. Они су омрзли своју плот, омрзли све светске насладе, све његове прелести и саблазни.

Они су своје тело ударали као товарну животињу, као лењог и непослушног слугу. Исцрпљивали су своју плот постом и бдењем и тако су задобијали власт духа над телом. Достизали су оно о чему говори апостол Павле у Посланици Галатима: „Велим пак: по Духу ходите, и похоту тјелесну нећете чинити. Јер тијело жели против Духа, а Дух против тијела; а ово се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтјели… А позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, Зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапријед казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наслиједити Царства Божијега“ (Гал. 5, 16–21).

Видите, потпуно исто нам говори и свети апостол о ономе о чему нам је говорио и сам Господ Исус Христос: „Не можете служити Богу и мамону“.

Не можемо служити истовремено плоти и духу – морамо изабрати једно. И сви људи чине одлучујући избор своје судбине.

Огромна, огромна већина људи бира да служи плоти, а не духу.

Управо сам говорио о тим великим преподобним оцима, који су служили само духу, а не плоти, у великом подвигу благочешћа.

А супротни су им људи налик стоци, људи налик зверима, људи који служе својим страстима и пожудама, људи који ради телесног уживања не презају ни пред чим – чак ни пред убиством ближњих. То су људи телесни, потпуно супротни људима духовним.

А између ове две крајности налази се огромна маса човечанства – она маса која, иако не чини никаква злодела и злочине, ипак више воли пожуде плоти него виша стремљења духа.

Међу тим људима има много неверујућих, оних који одбацују постојање духовног света, који Јеванђеље Христово не држе ни у каквој вредности и који више воле да живе по нахођењу свог разума, идући својим путем, широким и пространом стазом, а не уским и тесним путем Христовим. И они су такође слуге плоти, јер не мисле о духу.

Таквих је много, страшно много, и горке сузе треба да проливамо за њих!

А сада да погледамо оне који су ближи десном крилу, оне који су потпуно предани служењу духу, оне који испуњавају наше храмове, као што сте сада овде ви, који верујете у Бога и у духовни свет, који траже спасење и стреме ка Царству Божијем. Шта ћемо рећи о њима?

Рећи ћемо да и многи од њих много више служе свом телу него духу, да више творе дела плоти него дела духа. О њима апостол Павле овако говори: „ер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним… Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним“ (Рим. 7, 15, 18–19).

И хтели би да служе добру, али их плот вуче надоле; и хтели би да живе духом, али је њихов духовни живот слаб, а тежина плоти, као оловна гвоздена тежина, вуче их доле – заповести плоти, пожуде плоти, страсти телесне. И живе они у дубоком раздвајању своје савести: и стреме ка испуњењу заповести, и размишљају о Царству Божијем, и хтели би да служе духу, а не плоти.

Али је слаб њихов дух, а јака и властна плот, и тежина плоти их вуче надоле и не да им да се узнесу горе, ка небу, ка Богу; не да им да живе по Христовим заповестима, не да им да живе онако како би желео чисти дух.

Управо на то раздвајање целог људског рода на оне који су јаки духом и оне који су јаки плоти, на то унутрашње расцепљеност које влада чак и у срцима оних који верују у Бога, указује нам Господ Исус Христос у својој великој причи.

Сви смо ми, сви, налик на блудног сина: сви стремимо ка насладама, свима нам је тешко, веома тешко служење духу. Не желимо да постимо, не желимо да се дуго молимо, не желимо да своје мисли усредсредимо на Христове заповести.

Крст Христов не стоји непрестано пред нашим очима. Не видимо стално пред собом Божанственог Страдалца, Који је ради нашег спасења пролио Своју Крв у страшним мукама на крсту.

Помолимо се Богу, сетимо се Њега, а онда Га опет заборавимо.

Живео је потпуно предан служењу плоти млађи син међу свињама, живео је међу људима који су били потпуно туђи служењу духу, дубоко пропали.

А зар не треба и нама да живимо са онима који су ближи Богу? Зар не треба да се освестимо, као што се освестио блудни син, да оставимо служење плоти и свим срцем, у дубоком покајању, да се вратимо Оцу Небеском, говорећи:
„Оче! Сагреших Небу и Теби, а сада долазим с покајањем. Прими ме не као наследника, прими ме као Свог слугу!“

И ако то учинимо, догодиће се оно што се догодило у причи: Отац Небески ће сам похитати у сусрет нама, покајницима, загрлиће нас, блудне и окајане, све ће нам опростити и устројити празник, празник радости, јер је речено да на небу бива велика радост због једног грешника који се каје.

Будимо, дакле, сви ми такви – грешници који се кају – и Бог, Који је Љубав и Свепраштање, отвориће пред нама Свој загрљај!

Њему нека буду усмерене све наше мисли. Њему нека посветимо свој живот!