Крсту Твоме поклањамо се Владико
Зашто се поклањамо Крсту Господњем? Шта је Крст Господњи?
Крст Господњи је оружије.
Крст Господњи нас спасава од вечне смрти. У рају је човек зажелео да буде једнак са Богом и подлегао је ђавољем искушењу. Када је човек допустио да му ово уђе у срце, изгубио је страхопоштовање и љубав, нарушио Господњу заповест. Тада се за њега затворио рај. Човек се погордио, поверовао Луциферу, који је маштао да буде раван Сину Божјем. Арханђео Михаил је збацио ђавола са неба. Човек је поверовао ђаволу, ишкушавачу и зи сам пожелео да се изједначи са Богом. Помислио је, уствари није он помислио, него му је изненада дошла помисао: шта ће фалити да проба са тога дрвета, све ће знати и биће савршен као Бог, али не савршен у Његовим особинама, већ у сили и моћи. Али само што је човек распалио машту о томе, тек што се узвисио, одмах се низвргао дао бездана. Отпао је од Бога, почела је његова погибао. Сада су се врата ка рајској сладости и лепоти у којој се налазио до тада, затворила. Затворило се за њега Царство Небеско.
Али Господ му није желео погибао.
Пошто нас је Луцифер погубио гордошћу и завишћу према Сину Божијем, према Богу, који је моћнији од њега, Господ нас спасава смирењем. Ево, Син Божији силази са неба. Он свемогући Владика свега створеног, Творац свега, постаје један од Својих створења, постаје једнак нама у свему, осим греха. Више од тога, трпи келвете, као да је разбојник, подносећи кажњавање безропотно. Одбачен од људи, Он силази у ад, да би ослободио душе умрлих од искони.
Као човек, удостојио се Божије благодати, постао узвишенији од анђела, постао узвишенији од свега створеног. Све оне који му се приближе, који му предају своја осећања, Он узноси са Собом на небеса. И ево Крст је постао Његово оруђе трпљења. Од оруђа на коме је Христос био понижен, Крст је постао оруђе нашег спасења. Када се поклањамо Крсту Господњем, ми се поклањамо оруђу Његовог страдања, оруђу бешчашћа, и сами се поклањамо ономе чиме је од века осрамоћен човек. Оруђе бешчашћа и срамоте. Поклањајући се Крсту, ми као да обећавамо Господу да ћемо се и ми сами тако смирити, тако трпети поругу и понижење за њега. Када се поклањамо Крсту Госпдоњем, ми се такође клањамо Његовим страдањима – ни Његовој части, ни Његовој слави, већ Његовој срамоти. Ова срамота Њега, као човека, јесте слава у Божијим очима.
То што се људима чини да је понижење, у Господњим очима често је слава и од тога људи добијају венац од Њега. Мученици су подносили понижења – њих су лишавали награда. Мученике, чији спомен сутра прослављамо, лишили су војничког звања, одузима,и су им знакове и одликовања и убијали их као преступнике. Уласком у Небеско Царство они су се изједначавали са Анђелима. И када су јуродиви Христа ради били безумни,трпели поруге од људи, управо их је то постало њихова слава, управо то их је чинило угодницима Божијим и они постају предводници у Царство Небеско. Када човек трпи лишавања, када трпи поруге, лишава себе онога што се назива земаљско благостање, само уколико то чини ради славе Божије, ради имена Божијег, он постаје саобразан Њему (Прволику) по мисли, по настројењу. Свети апостол Павле говори: „Нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу“ (Флп. 2, 5). Чему је Он стремио? Да испуни реч Божију. Ради овога био је спреман да све претрпи – страдао је до смрти, и то до смрти на Крсту. Ко је смирио Себе? Цар све васељене. Ко је био распет од људи? Бог, који је створио човека.
Изнад небеса, изнад сваког имена, све силе небеске Му се поклањају, поклањају Му се хорови небески, поклањају се Његовој људској природи, прослављају га као Бога. Када је човек био са Богом, и када су Га распињали, и када су се над Њиме изругивали, Он је трпео као човек, али истовремено остао и Бог. Остао је Бог, Својом божанском природом. Али као човек, Он је трпео. Господ је слободан и он није то приписао себи у заслугу, није рекао: „Оче, Ја сам испунио Твоју вољу, Ти ме прослави“. Не. Он је смирено испуњавао вољу Оца Свога Небеског.
Поклањамо се Крсту Господњем, када благодаримо за срамоћења и поруге.Поклањамо се Крсту, када трпимо срамоту, трпимо рањавање, са благодарењем трпимо имена Божијег ради. Апостол Петар каже: „Само да нико од вас не пострада као убица или лопов или злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове. Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога због тог удјела“ (1Пет. 4, 15 – 16).
Поклањајући се Крсту Господњем, потрудимо се да имамо овакву мисао.
У Његовом велико Царству, вечно ћемо Га славословити и наслађивати се са ничим неупоредивом лепотом и добротом Њеповом, јер је Он Цар Салве и Господ читавог света. Амин.
