Сваки језик који зна за благодарност не престаје да хвали Пречисту Богородицу,
угледајући се у томе на самог вођу архангела — Гаврила.
Један је зове Мајком Светлости, други — Звездом Живота;
један — Престолом Божијим, други — Храмом већим од небеса;
један — Престолом достојним Херувима, други — затвореним Вртом чистоте, Плодном Лозом, Чистом Грлицом, Непропадљивом Голубицом, Облачком животворне росе која зачиње без семена.

Зову је и Рудом, из које се родио Камен нерукотворени; Сасудом испуњеним пуноћом, коме не треба кормилар.

Неки је називају и Ковчегом већим од Нојевог, славнијим од сваког створења:
онај ковчег је био за животиње — овај за Живот сам;
онај је сачувао Ноја — овај је примио самог Творца Нојевог.
Онај је имао два или три крова — овај је постао пунота Свете Тројице:
јер је Дух Свети сишао, Отац је осенио, а Син се уселио, као што стоји написано:
„Дух Свети ће сићи на Тебе и сила Свевишњега осениће Те; зато ће се и Рођено Свето назвати Син Божији“ (Лк. 1,35).

Видиш ли колико је велико достојанство Пречисте Богородице?
Јединородни Син Божији, Творац света, као Младенац ношен на Њеним рукама,
обновио је Адама, осветио Еву, змију је поразио, рај отворио,
и девство запечатио.

Да, заиста, Она је отворила рај,
јер је Њој поверено да у њега уведе разбојника и све нас који тражимо наслеђе Царства.
У Њој је Божија Реч — Логос — утврдила печат девичанства,
јер Он није потребовао врата — ни кад је улазио, ни кад је излазио.

Тебе, Дјево, Пророци славе,
и сви Те називају Богоносном,
јер си у себи показала тајну великог чуда.

Један Те зове Јесејевим Жезлом (Ис. 11,1), да покаже чврстину Твог девичанства;
други Те упоређује са Купином која гори, а не сагорева (Изл. 3,2) —
да означи тело Јединородног и Твоје пречисто Материнство.

Купина је горела, али није изгорела:
тако си и Ти — родила, а утроба се није отворила;
зачела, а тело се није повредило;
донела на свет Чедо, а утроба је остала запечаћена;
давала млеко, а дојке су остале нетакнуте;
држала Младенца, а мужа ниси познала;
постала Мајка, а ниси постала Невеста;
Син се доји, а оца није било;
Њива је дала плод, а није примила сејача;
жетва је донета, а семе није посејано.

Родила си као Жена — али се ниси истрошила као жена;
носила си по закону природе — али си зачела изван закона природе.

Други Те зове затвореним Вратима, окренутим ка Истоку (Језек. 44,2),
кроз која улази Цар — а врата се не отварају.
И опет, назива Те и Вратима кроз која се излази,
јер си постала Врата кроз која је ушао у свет Јединородни.

Ти си Врата Истока,
јер је из Твоје утробе, као из Царске одаје,
иза­шао Истински Светлосни Зрак који просвећује сваког човека што долази у свет.
Ти си увела Цара кроз затворена врата — и опет си Га из њих извела;
није било ни зачећа, ни рођења по уобичајеном реду —
Цар Славе је отворио врата Твоје утробе, али није нарушио печат девичанства.

Затворени врт, Запечаћени извор — тако Те назва Женик који је изашао из Тебе,
и предсказа то у Песми над Песмама (4,12):

Врт затворени — јер Тебе није дотакао срп пропадљивости,
нити је време жетве достигло Твоју утробу;
Извор запечаћени — јер Река Живота која потече из Тебе напоји сву васељену,
а брачни додир није захватио Твој извор.

О Теби Давид непрестано пева:
„Устани, Господе, у починак Свој, Ти и Кивот светости Твоје“ (Пс. 131,8).
Устани — одакле?
Из недара Оца:
не зато да би се одвојио од Оца (не дај Боже!),
већ да би испунио тајну домостроја спасења,
од пре свих векова и покољења предвиђену.

Устани, Господе, да подигнеш пале, да исцелиш скрушене, да примиш створење Своје, које непријатељ све до сада мучи и изнемогло га кида.
Устани у покој Свој, који си на земљи припремио и устројио у Витлејему — у пећини, јаслама, пеленама.
Јер на небесима Теби не треба одмор:
Ти Сам си Покој сваког створења.
А на земљи, ради нас, страдаш у телу:
иако си гладан — Ти си Хлеб Живота;
иако жедан — Ти си Молитва свих који су жедни правде.

Устани, Господе, у покој Свој — Ти и Кивот Светиње Твоје — Пречиста Дјева Богородица.
Ако си Ти Сунце — с правом је Дјева названа Небом;
ако си Цвет који не вене — онда је Она Рај вечнога живота.

О Њој је пророк Исаија унапред проговорио:
„Ево, Дјева ће зачети у утроби и родити Сина, и наденуће му име Емануил“ (Ис. 7,14).
Ево Дјеве! Какве?
— Међу женама — неупоредива;
— међу девицама — превасходна;
— кротки украс наше палe природе,
— Она која нас је ослободила срама Евиног и проклетства Адамовог;
коју није дотакао задах похоте,
нити је црв сластољубља могао да јој нашкоди.

„Ево Дјева заче у утроби“ — одакле то, Пророче?
— „Нећу рећи“, одговара:
то је остављено Гаврилу.

Многи су хтели да опишу чудеса Богородице, али многа од њих остала су неизречена.
Ја, међутим, сведочим о рођењу Приснодјеве;
Михеј пророк — о месту где се догодило чудо;
а Давид — о времену, када каже у псалму:
„Из утробе, пре Данице, родих Те“ (Пс. 109,3).

Дакле, Гаврил ће рећи „откуда“, јер зато и бива послан с неба к Дјеви:
он присуствује самом Рођењу,
и њему је поверено да разјасни начин тог Рођења.

Ако пак желиш да и од мене чујеш,
слушај следеће пророчанство:
„И родиће Сина, и наденуће Му име Емануил.“
А шта значи Емануил?
— „С нама Бог.“

Зар се Бог зачиње из брака,
и може ли се оваплотити од мужа и брачне постеље?
— Никако!
Већ — од силаска Свевишњег, од присуства Светог Духа.

Шта је Дјева тада рекла Гаврилу?
„Како ће то бити кад ја не знам за мужа?“ (Лк. 1,34)
Односно:
„Чудо ме запрепашћује, реч ме збуњује,
а само присуство анђела смућује девичанску душу моју.
Необично и страшно ти мени говориш:
бојим се ове новине,
смућујем се пред речима које нисам чула од људи.
Како ће то бити кад ја не знам за мужа?
Како да постанем Мајка, а не бех Невеста?
Нисам развезала појас девичанства,
нисам раскинула везу чресла,
нисам нарушила печат утробе.“

Анђео јој одмах рече:
„Дух Свети ће сићи на Тебе, и сила Вишњега осениће Те“ (Лк. 1,35).
Што ће рећи:
„Да си познала мужа, не би родила Бога —
Онога који је благоизволео да од Тебе узме обличје слуге.
Не би постала орган оваплоћења.

А пошто си сачувала чистоту од брачне постеље,
пошто си храм оставила неоскврњеним,
зато Отац силази на Тебе,
Дух Свети Те осењује,
а Јединородни Син телесно се рађа од Тебе.“

Не плаши се, Дјево, што рађаш Творца свега,
не плаши се што Га полажеш у јасле,
Онога што седи на херувимима.
Није се нашло места у гостионици,
а Ти постајеш Мајка Цара и Небеског и земаљског.

Својом вољом Он се из Тебе понижава,
да би и богатима поставио границу,
а сиромашнима показао како се живи у трпљењу и благодарности.

Реч се положи у јасле као безгласно Јагње,
да би људи, који су сами постали неразумни по својој вољи,
опет стекли духовно достојанство.

Тражили су сламу — а нашли Пшеницу.
Као животиње, хтели су прегршт зоби у јаслама —
а угледаше Хлеб Истинити, Вечеру Светлости, Сладост Непропадљивости.

Од Њега долази — познање Царства,
заручење за усиновљење,
наслеђе Неба
и заједница са Оцем и Сином и Светим Духом.

Њему нека је слава у векове векова. Амин.