„Странствовања Господња и бесмртне трпезе, на висини, узвишеним умом, дођите, верни, да се насладимо.“

Најзад, и у Светој Цркви – трпеза и духовна гозба! Дуго је трајао и пост и припрема и посту – зато су и јело и пиће необични. Јер, трпезе и вечере овога света насите и пријају само за кратко време; затим, често нам постану терет и увек уступају место новој глади. А овде – ко буде достојно окусио, више неће огладнети никада: „бесмртне трпезе“! Јер, Човекољубив је наш Господ! Није поднео да гледа Своје слуге гладне; зна да је дух ревностан, али је тело немоћно – и ево, пред крај поснога подвига, Он Сам припрема трпезу: „Странствовања Господња и бесмртне трпезе.“

Поред утехе и укрепљења за оне који гладују, ова вечера је уједно и опроштајна за Онога Који је устројава. Јер, треба да остави све и пође на далек пут, да се раздвоји – не на кратко. Како не поделити последње тренутке са ближњима и пријатељима? Како им не оставити нешто у спомен на Себе? – А тим пре, како ми да се не пожуримо ка таквој трпези? „Дођите, дакле, да се насладимо!“

Уђимо сви на ову вечеру; јер иако је речено: „узвишеним умом“, то је речено због самог узвишеног достојанства онога што се нуди – јер, ко је ниже приземљен, не може устима дохватити оно што је постављено високо. Али, осим тога, нема никаквих посебних услова. Једино је речено: „верни“. Но, шта би и тражили они који немају вере – тамо где се без вере не може ни корак направити? И зар је тешко имати веру тамо где све уређује Сам Господар и Господ свега, и где, управо зато, дејствује свемогућство?

Стога, одбацимо сваки страх и недоумицу, узиђимо на висину, и – ко може – „насладимо се“; а ко још није способан за то, нека бар погледа шта се ту нуди, ко то и како прима, и шта произилази из онога што је понуђено и примљено?

„А када наста вече, беше за трпезом са дванаесторицом ученика“ (Мт. 26:20).

Тако свети Матеј почиње опис Господње трпезе. Познат је повод због кога је она била приређена: било је, по закону, неопходно у овај дан…

„Уставши од вечере… скиде са Себе хаљине, узе убрус и опаса се. Потом ули воду у умиваоник, и поче да пере ноге ученицима, и отире убрусом којим беше опасан“ (Јн. 13:4–5).

Сви се повинују: само Петар се противи: „Никада ти нећеш опрати моје ноге!“ (Јн. 13:8). Узалуд! Требало је пре тога узети убрус, и опрати ноге Учитељу и сапутницима. Тада би опет чуо: „Блажен си, Симоне… јер ти то не откри тело и крв, него Отац Мој, Који је на небесима“ (Мт. 16:17). А сада, иако твоје речи изражавају похвално осећање, оно је опет од тела и крви – узвишено, али ипак неспособно да наследи Царство Божије. Зато ће ти бити речено, не оно прво, већ нешто друго: „Ако те не оперем, немаш удела са Мном“ (Јн. 13:8).

Сада више нема препрека. Нека почне гозба, нека се покаже радост! И она је почела. Јагње је поједено, горке траве су начете, бесквасни хлебови употребљени, чаша благодарења испијена: Стари Завет је испуњен. Али све је то смртно, хиљаду пута окушано и ниједном није наситило духа.

Где је онда бесмртна трпеза? Где је гостопримство Господње?

Не тугујте и не бојте се! Онај Који је пет хиљада нахранио с пет хлебова, и нас ће нахранити. Ако прима и оне који нису били позвани, колико ли пре неће отпустити празне оне који су позвани! „Верни, дођите, да се насладимо!“

„А кад су они јели, узе Исус хлеб, благослови, преломи и даде ученицима, говорећи: узмите, једите – ово је Тело Моје! И узе чашу, заблагодари и даде им, говорећи: пијте из ње сви, јер ово је Крв Моја, Новога Завета, која се за многе излива ради опроштења грехова“ (Мт. 26:26–28).

Ето чиме ће нас угостити: не хлебом, већ Телом – не вином, већ Крвљу! – ово је Тело, ово је Крв! – И чије Тело и чија Крв? – нашега Спаситеља: Тело Моје, Крв Моја!

Ко би могао поверовати у то, да сам Господ није о томе посведочио? И да апостоли нису, из Његовог уста, исто то поновили?

А како ми да приступимо оваквом јелу? Тако нас воли наш Господ! Видевши да све трпезе овога света воде у трулежност и не дарују бесмртност, Он установљава јело и пиће које не подлежу пропадању. А њих је било могуће саставити само од Плоти и Крви – јединих на свету које нису биле подложне распадању, већ су имале силу да оживљују. И Он није поштедео ни Своје Тело, ни Своју Крв, него их је понудио на вечери – понудио не само ученицима, него преко њих и свим народима.

Уместо нас први је примио свети Андреј – али примио је ради тога да то верно преда свакоме од нас. И коме то он не преноси верно? Приступи, свако! На свакој црквеној трпези – исто оно Тело, и иста она Крв – којима су се тада причестили апостоли.

Али како приступити таквој Трпези? – Како јести Тело? Како пити Крв? – То није по нашој природи. Знао је све то Учитељ, и побринуо се за нашу слабост.

Јело јесте Тело, али изглед му је и даље као хлеб; пиће јесте Крв, али изглед и укус су му као вина. Тако је, ради снисхођења нашој природи, учињено двојако чудо – сваки пут: и хлеб и вино се претварају у Тело и Крв, али и после претварања задржавају свој спољашњи изглед – да би с наше стране било места за веру.

Заиста, није довољно имати низак, приземан ум да би се насладили овом Трпезом. Потребно је умом узлетети до висине Спаситељеве љубави према нама – Њега Који полаже душу Своју за нас. Али тај узвишени ум, у овом случају, не дарује ученост, него – вера:
„Ако не верујете, нећете ни разумети“ (Ис. 7:9).

Стога – верујмо, када приступамо Трпези Тела и Крви: не спуштајмо ум свој доле, питајући: „Како може Он дати нама Тело Своје да једемо?“ (Јн. 6:52), или попут јеретика, да смо збуњени како под видом хлеба и вина може бити сакривено Тело и Крв?

Од човека је то немогуће – али од нашег Спаситеља, Који је и Бог и човек – све је могуће. Напротив, недостојно би било Њега да нам пружи само хлеб и вино: то сваки човек може учинити сто пута. Њему, као Богу, доликовало је да учини више – и Он је учинио највише:
„Јер нико нема веће љубави од ове – да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15:13). Амин.