Реч о томе да су погубна дејства греха толико велика да их не можемо сагледати у свој њиховој дубини и ширини, али морамо, по надахнућу речи Божије, разума и искуства, претпоставити да су ужасно погубна.
Једно од погубних својстава греха, као што смо раније приметили, састоји се у томе да он открива само ону своју страну која је заводљива за наша чула, док штетну и погубну страну увек сакрива и представља као непостојећу. Стога, желећи да у себи пробудимо спасоносни ужас и одвратност према греху, треба уложити сваки напор да изнесемо на видело сав отров који се скрива у греховној сласти и да покажемо његова погубна дејства. Управо то се, уз помоћ благодати Божије, надамо да ћемо учинити у нашим наредним разматрањима. Сада, пак, сматрамо потребним да претходно размотримо – можемо ли ми, у нашем садашњем стању, видети сву погубност која проистиче из греха, и ако не можемо, зашто је то тако. Ово је неопходно како нико не би помислио да смо о тој погубности рекли све што се може рећи и да ништа више не остаје ни да се види ни да се каже. Не, ми се унапред одричемо таквог савршенства. Сву погубност коју доноси грех не може да сагледа око људског ума. Зашто?
Због саме чињенице да ми сада не можемо видети стање људског рода ни у прошлости – у првобитном стању, ни у будућности – у коначном стању. Да бисмо знали какве је несреће грех изазвао код човека, потребно је имати појам о томе у чему је било његово првобитно савршенство и каква је поквареност настала од греха у души и телу. Нико од нас није видео првог човека у стању невиности и бесмртности. Након тога, како можемо одредити шта је грех учинио с нама, чега нас је лишио и чему нас је изложио? С друге стране, последице греха треба да се открију не само у овом животу, већ још више после смрти, у вечности, која је такође недоступна не само нашим чулима, већ чак и најдубљим појмовима. Стога, ни сами по себи не можемо рећи шта ће грех учинити с нама, докле ће се прострети његова погубност и суровост према нама.
Након овога, за наше посматрање погубних дејстава греха над нама остаје само узани круг нашег земаљског постојања. Овде су многа погубна дејства греха одмах видљива свакоме, али велики део остаје невидљив и за најдалековидији поглед. Јер грех, иако је отров јачи од свих отрова, дејствује обично не одмах, већ постепено и неприметно квари нашу природу и живот. Зато је тешко јасно указати шта је тачно лоше произашло у нашем животу непосредно од греха, а шта од других узрока.
Да би се означила сва погубна дејства греха на појединца, потребно је знати цео његов живот у детаљима, узети, такорећи, целокупан збир његових порока и страдања и упоредити једно с другим – али то је немогуће. Тим пре је немогуће то учинити у односу на цео људски род. Стога се у једној црквеној песми с правом и дубином знање о свим нашим греховним недузима приписује само Богу: „Једини који знаш немоћ људског бића!“ Заиста, само Бог зна и види шта је грех учинио, шта чини и шта може учинити с нама!
Тако, упркос свом искуству и знању, остали бисмо са врло површним сазнањима о томе колико је страшан грех и какву пустош он производи у нашој природи, да нам у томе није дошао у помоћ један велики сведок, који је био при почетку нашег постојања и видео шта је грех учинио нашим прародитељима. Њему је, с друге стране, познато све што ће се с нама догодити након смрти, у вечности, и како ће се тамо разлити погуба греха над онима који се нису ослободили његове страшне проказе. Овај свезнајући сведок је Божанско Откривење, пред којим је, као пред очима самога Бога, потпуно откривена сва наша судбина у времену и вечности.
Шта нам овај непогрешиви сведок говори о последицама наших грехова? Ах, он нам открива толико тога да би, кад бисмо пажљиво слушали његове речи, сав наш живот постао плакање због онога што смо изгубили кроз грех и избегавање онога што нам због греха прети. Јер, шта нам је грех одузео, по сведочанству речи Божије? Одузео нам је лик Божији који нас је украшавао у стању невиности, а који је, заједно са богоподобношћу, садржао основу и залог свих савршенстава. Лишио нас је блаженог општења са Богом и светом анђела, лишио нас је бесмртности и живота у рају, као и власти над тварима и целом земљом.
Ево наших губитака! Ко, са Соломоном, може да их израчуна и измери? (Проп. 1:15)
Ништа мање зло не прети нам од греха у будућности, по сведочанству те исте Божије речи, јер нам прети потпуно разлучење од Бога и неба, потпуно лишавање свих небеских добара, бескрајни губитак сваког истинског живота и радости, као и страшан, невољан, вечни боравак са одбаченим духовима у паклу, међу бескрајним мукама. Шта може бити страшније од ове судбине?
Да ли се усуђујемо да посумњамо у веродостојност небеског сведока и његове тачности у опису погубних дејстава греха? Али зашто би нас Он доводио у заблуду? Са друге стране, сведочанство Божије речи у овом случају упечатљиво потврђује сведочанство читавог древног човечанства. Јер, шта нам говоре сва најстарија предања о нашем првобитном стању? Сва она, упркос разликама међу народима и крајевима света, говоре исто – да су први људи уживали највећа савршенства и најблаженије стање, и да су све те савршености и блаженство нестали због преступа Божије заповести, да су сва зла која покривају лице земље настала управо од тренутка када је у људима завладао грех.
Другачије не може бити, по самом уобичајеном и уједно непроменљивом поретку ствари. Свако створење има закон свог бића, урезан за њега од стране Творца премудрог и свемоћног. Отклањање од тог закона живота и савршенства неминовно квари и уништава све што се од њега одваја, као што се то може видети у свим царствима природе. Драги камен, када се у њему у потпуности одрази закон његовое суштине, јесте чврст, светао, провидан и драгоцен, а у супротном је безобличан, мутан, ломљив и мало вредан. Дрво, које одговара обрасцу своје врсте, витко је, чврсто, дуговечно и плодоносно, а оно које одступа од тога криво је, безоблично, бесплодно и неприкладно за употребу. Исто је и у царству животиња: неправилно и, може се рећи, безакоњем настало мешање врста животиња, раздвојених од заједништва самом природом, ако и даје живот, то су бића ружна, слаба, која уз то не могу наставити свој род.
Тако се свако отклањање од закона бића у природи, која нас окружује, свети! Тим разорније мора бити такво отклањање за човека, јер дубина пада и разарања, које је он произвео, увек одговара висини и величини грађевине, а човек је владар и венац свега видљивог. У неразумним створењима грех не може показати сву снагу свог отрова, јер је само њихово биће привремено и пролазно, он их само квари и разара. А у човеку, као бесмртном бићу, он постаје вечна и неисцрпна храна. Једном се настанивши, грех може вечно да живи, да вечно мучи и раздире, уништава и разара без краја.
Иако је од нас скривена будућа тиранија греха над бићем човека после смрти, у људском роду је одувек постојало дубоко предосећање тога и стална, општа жеља да се предупреди та тиранија. Јер ако прегледате предања свих народа, најпросвећенијих и најпростијих, у сваком од њих ћете наћи веровање у будуће страшно стање грешника после смрти. И шта значе све жртве за грехе, које су приносили божанству у различитим облицима сви народи, ако не покушаје да се измире са небом, да се ослободе греха и предупреде његова страшна дејства на људе иза гроба, у будућем свету? Нећемо улазити у разматрање стварности тих жртава (шта нас је могло измирити са небом и ослободити од греха и проклетства, осим једино Божанске жртве, принесене на крсту?): за нас је довољно да видимо да је цео људски род, увек и свуда, признавао у греху најстрашније зло за човека, чије разорне последице се простиру на целу вечност.
Са овим мислима, сада се окренимо, у нашим наредним разматрањима, проучавању погубних дејстава греха у односу на све силе и способности човека, на његово садашње стање – на земљи, и будуће – после смрти. Амин.
