Реч о томе чиме грех саблажњава човека, и зашто је тако много нераскајаних грешника, а тако мало истински покајаних
И разум, и искуство, и реч Божија уверавају нас, браћо, да је грех велико зло, и предавати се њему значи бити непријатељ самоме себи. А шта видимо у свету? Шта видимо око нас и у нама самима? Грех. Само мали део изабраних Божијих, утврђен на камену заповести Господњих, ограђен страхом Божијим и благодаћу Христовом, чува себе чистим од греха, непрестано се бори с њим у свим његовим облицима и побеђује га у себи и у другима. Много већи део, ако и не оставља потпуно пут правде и истине, непрестано скреће са њега надесно и налево. Још већи део људи ни не размишља о царском путу правде и дужности, већ мирно допушта да га страсти воде по свим провалијама порока. Најзад, постоје и они који су се до те мере раздружили са сваком врлином, а сродили са сваким грехом, да су, попут отпалих духова, спремни заувек остати у греху и, ако би било могуће, зацарити га над целим светом.
Значи ли то да у греху постоји нешто посебно привлачно, када он може тако овладати људима, упркос свим упозорењима разума, искуства и закона Божијег? Шта би то могло бити? То је, по запажању Апостола, „привремена наслада греха“ (Јев. 11:25) и, можемо додати, привремена горчина врлине. Човек је створен за блаженство и по својој природи неодољиво и стално тежи ка њему. Пошто је, у нашем садашњем стању, порок често сладак, а врлина напротив горка, човек, жудећи за блаженством, управо због тога хрли ка слатком пороку и одвраћа се од горке врлине.
Али, одакле ова, мада привремена, сладост порока и ова, мада привремена, горчина врлине? Зар је први сладак, а друга горка по свом суштинском бићу? Не, то не може бити. Грех је по својој суштини адска горчина, а врлина је по својој суштини рајска сладост: али да бисмо осетили ову горчину греха и ову сладост врлине, потребан је чист и здрав укус, којег у нама нема. Због тога нам се врлина понекад чини горком, а порок слатким, исто као што се то дешава у односу на јела током одређених болести.
Ова промена духовног укуса не дешава се одједном. У младим годинама, када је тај укус обично чистији (потпуно чист укус за врлину и порок, као пала створења, не доносимо са собом у овај свет), све добро нам је много пријатније и лакше за извршавање, а све рђаво много горче и одвратније. Али с временом, када чулност надвлада разум, када примери и обичаји пригуше савест, када се грех понављањем претвори у навику, наш духовни укус се све више и више квари, док се најзад потпуно не преокрене, тако да нам врлина постане горка, а порок сладак и пријатан.
Све ово делимично објашњава мрачну власт греха над нама, али да бисмо сагледали све методе којима он заробљава човека и све везе и окове којима нас држи у свом ропству, размотримо ствар подробније.
Појављујемо се у овом свету, како показује искуство, не са првобитним савршенствима и невиношћу, већ са саставом душе и тела нарушеним, са силама и способностима које нису у складном односу, са видљивом наклоношћу ка чулном и одвратношћу према закону и нашим дужностима. За исцељење од ове проказе, за исправљање свих чланова наше природе, за враћање првобитног живота, здравља и целовитости, потребно је дуготрајно лечење, чиме се баве вера и врлина, благодат и Јеванђеље. Човек, предајући се њима као болесник вештом лекару, нужно губи добар део своје слободе, мора живети и деловати не како жели, већ како му се налаже, трпети разна лишавања и прихватати много горких капи, док не ослободи своју природу од склоности ка греху и чулности. Све је то тешко, понекад врло болно за нашег телесног човека, за саму машту, вољу и слободу.
И ето, долази човеку грех и каже: зашто сва ова принуђавања, сва та лишавања? Зашто да мучиш себе? Такав си какав треба да будеш, или барем ниси тако лош као што те вера и религија приказују. Живи како желиш, користи све што можеш, хватај радости и задовољства, којих ионако нема много. Бедан човек слуша тај заводљиви глас, скида са себе све облоге и обавезе које су му наметали вера и врлина, и прелази на страну порока, који нуди пуну слободу и све врсте земаљских радости и уживања.
Друго, вера и врлина, мада за наше добро, излажу човека разним ограничењима и принудама, захтевајући често значајне жртве и напоре, а награду за то обећавају не толико у садашњости, колико у будућности, често далекој, док пуни плод и надокнаду за сав труд и лишавања уопште не обећавају у овом свету, већ заповедају да се она очекује након смрти. Човек, обасјан светлошћу благодати и чврсто утврђен у добру, потпуно је задовољан овим обећањем: јер јасно види да другачије и не може бити, да док се његова пала природа не обнови и не освети благодаћу, не може ни примити пуноћу блаженства, јер сам живот овдашњи, сама земља наша у садашњем стању нису способни за то блаженство. Али човек, који је везан за земаљско мудровање, неослобођен чулности, не може да се уздигне до овог светог погледа на ствари. Он, упркос свим својим недостацима и болести, жели да постане блажен овде и то што пре. Грех користи све то, најпре изазивајући сумње у будуће награде за врлину и сам живот будућег века, што му није тешко, јер су и једно и друго невидљиви. Потом намерно преувеличава жртве које захтева закон и савест, док истовремено представља потпуну слику својих ужитака. „Зашто“, каже он човеку, „остављати сигурно – садашње, и јурити за будућим, непознатим и можда немогућим? Ја не мамим оним што немам: сва моја добра и радости су пред тобом. Она су сва на услузи, само ми се предај.“ Бедни грешник погледа у даљину будућности, обећане за врлину, и својим кратковидим очима не види ништа или врло мало. Погледа у област греха, и она му пред очима кључа ужицима и насладама, и ево – он је на страни греха, у ропству страсти!
Искуство би могло зауставити несрећног човека у оваквим приликама и показати му како многи грешници, уместо свих наслада греха или за мале капи његових задовољстава, трпе у овом свету страшне невоље. Али грех уме вешто да прикрије ову мрачну и застрашујућу страну, представљајући да ове несреће нису последица самог греха и преступа Божијег закона, већ недостатка разборитости или посебног сплета околности.
„Све се то дешава код греха,“ – говори човеку страст, – „али све то може и да не буде: ти ћеш предузети одговарајуће мере, и на твом делу остаће само слатка задовољства.“
У довршењу ових обмана, грех има чудесну способност да разноврсно прилагоди своју отровну сладост, у складу са потребама. Може се рећи да се сладост греха преображава по укусу сваког грешника. За грубе и чулне људе, грех нуди многа најтелеснија и најгрубља уживања. За људе који живе у домену душевних жеља, грех пружа многа нематеријална задовољства, као што је радост шкртице при погледу на гомиле злата.
За људе који делују углавном умом и вољом, грех припрема резерве преступних умних уживања, које доносе понос, презир, дрске планове и смеле поступке. Чак и за људе који су упознати са духовним животом, подвизима врлине и хришћанским савршенствима, грех има своју слатку отровну замку: то је тајно самоуверење у сопствена достигнућа и подвиге, уз заборав сопствене ништавности.
Овом примамљивошћу грех хвата душу у своје мреже, такорећи, под самим небом.
Сама сладост греха, ма у чему се састојала, има застрашујуће особине. Када се окуси, она човека обеснажује у целокупном његовом бићу, одузима му део унутрашњег осећаја и разумног самосазнања. Неосетно га најпре уводи у духовни сан, а затим у душевну укоченост и мртвило.
Грешник, умртвљен страстима, гледа, а не види; слуша, а не чује. Колико год над њим сијало сунце благодати, колико год био обливен струјама Божије речи и хришћанских поука, колико год над њим грмеле муње Божијег гнева – све је то за њега као да не постоји. Грех је ослепео његов ум, угушио савест и умртвио дух.
Зар ћемо се, након свега овога, чудити што тако мало људи потпуно избегава мреже греха и што је тако мало оних који, пошто су несрећно упали у те мреже, потом храбро прекидају окове и излазе на слободу духа?
Ах, да није свемоћне силе Божије благодати, наших анђела чувара, материнске бриге Цркве и њених светих тајни, сви бисмо, без сумње, заувек остали у ропству страсти, не имајући ни помисли да се боримо са њима и подносимо разна лишавања ради повратка слободе духа и чистоте срца!
Не заборавимо ово, драги моји! Знајући поквареност нашег непријатеља – греха, и то како нас он лови, супротставимо му свагдашњу будност, строго расуђивање и непоколебиво гађење. Стане ли пред нас у свој својој сладострасности – одбацимо је с ужасом, онако како би смо одбацили отров, најслађи и најукуснији. Буде ли нас грех прелешћивао утехама у садашњем времену – сетимо се да су ове утехе привремене и брзо нестају, а жалости које за њима следе су свагдашње и вечне. Уколико нам буде представљао тежину врлинског живота, величину жртве коју захтевају вера и покајање, рецимо му да је ова тежина такође привремена, а уз то и неопходна и спасоносна, да ће ове жртве у своје време бити стоструко награђене, и захтевају се од нас ради нашег добра. Рецимо тако и останимо верни закону, Богу и савести. Амин.
