Слово о томе како је грех ушао у свет и у људски род, и како се он јавља у свакоме од нас

Одакле грех у свету? – Питање које је јако блиско сваком грешнику, али да би се на њега одговорило, потребно је мислено изаћи ван граница свега видљивог, јер грех није настао у нашем свету. Хвала, хиљадострука хвала Господу, што нисмо ми, људи, били први кривци за грех који је уздрмао бескрајно Божије Царство и унео смрт и пропаст у васељену! Јер, иако смо се заразили страшном раном греха, она је дошла до нас споља, заразила нас без потпуног свесног пристанка. Због тога нам је остала могућност да будемо излечени од ове греховне ране.

Где је, питате, грех настао? У области духовâ – у срцу Луцифера. Он је први родио грех у себи, он је ову рану пренео најпре на себи сличне духове, а потом и у срце нашег неопрезног прародитеља. Како је грех зачет и рођен у духу светлоносног Анђела – не знамо: то је тајна! Руководећи се истинитим појмом о савршенствима Творца и природи разумних бића, можемо само да тврдимо да први грех није произашао из природе, већ из слободе, и да се састојао у злоупотреби разума и воље. Пратећи указе Божанске речи, назиремо да је прво злоупотребљавање разума и воље код првог виновника греха било у самољубљу и гордости, жељи за неограниченом независношћу и тежњи да постане сличан Богу.

Свето Писмо нам већ јасно открива да се ови преступни осећаји код Луцифера нису задржали на унутрашњем незадовољству и тајном непријатељству према Свевишњем, већ су прерасли у отворену побуну и безумни отпор Његовој свемоћној вољи. Такав дрски бунт није могао бити трпељив пред Престолом Свемоћнога – и горди Денница је збачен у преисподњу, у најнижи део творевине, где је са својим следбеницима заиста саздао своје царство таме и ужаса, мржње и очајања, смрти и разарања.

Да би увећао број својих мрачних слугу и саучесника у побуни, и да би увредио неприступног по суштини свога Творца у лику Његовог видљивог представника савршенства на земљи, Божији противник се одлучио да греховном заразом зарази и човека, створеног после његовог пада. Познато је како је та зараза настала.

Човеку, као видљивој слици невидљивог Бога, као будућем намеснику Божијем на земљи и управитељу свих нижих створења, било је неопходно искушење – опит послушности и љубави према Творцу и Добротвору. У том искушењу, човек је са пуном слободом требало да покаже одлучност да једном заувек своју вољу потчини пресветој вољи и закону свога Творца, да би у свему деловао у складу са Његовим премудрим циљевима и намерењима.

За то искушење изабрано је дрво познања добра и зла, уз забрану да се куша његов плод – под претњом смрти. У послушности овој заповести било је све за човека – живот у њеном испуњењу, смрт у њеном нарушењу: јер је кроз послушност остајао заувек сједињен са Творцем и, стога, способан за оно за шта је Његовом добротом био предодређен. У супротном, нарушавајући заповест, одвајао би се од свог Творца, постајао Његов непријатељ и потпуно неспособан за своје место и назначење.

На том тајанственом дрвету се појавио кушач у лукавом облику змије, и поквареним обећањем – да човек неће умрети, како је Господ запретио, већ ће постати сличан Богу – навео га је на преступ воље Творца.

Од тренутка ове несрећне погибељи ушао је грех у наш свет са свим својим ужасима.

Разоривши преступом блажену заједницу с Богом, несрећни прародитељ наш изгубио је тим самим непосредну и унутрашњу везу с Извором свих сила и савршенстава: ум му се помрачио, моћ ишчезла, целокупно биће постало мртво. Уз то, изгубио је способност за своје узвишено место и назначење међу створењима. Отпавши од Бога и лишивши се првобитних савршенстава, први човек више није могао да не пренесе то несрећно стање, то јест своју палу природу, на све своје потомке.

„И роди Адам сина по своме обличју“ (Пост. 5:3), каже се у Књизи постања, а не више по образу Божијем, као што је сам у почетку створен.

Овде, у овом првобитном паду целокупног човечанства, лежи први, општи за све људе, извор склоности ка злу. Тај извор је наша сопствена, пала, грехом помрачена и изопачена природа коју свако од нас наслеђује од својих прародитеља. Они који не признају овај извор зла очигледно иду против свеопштег опита. Јер, одакле у нама тако рано и тако изразито превагнуће чулности над разумом и савешћу? Одакле тако велика сила искушења над нама и тако слабо дејство добрих примера? Одакле нечисте и зле побуде чак и у најмлађој деци?

Не говоримо већ о трулежности нашег бића, која се видљиво не може приписати првобитном Божанском пореклу, већ је последица неког ужасног преврата наше природе.

Ипак, погрешио би онај ко би извео закључак да је због ове свима нама урођене порочности човек сада нужно осуђен да греши. Не, хвала Господу! Такве ужасне нужности нема ни за једног од Адамових синова. Због нашег првобитног пада, грех сада у свакоме од нас налази, такорећи, већ припремљено место, и нама је сада много теже да испуњавамо Божију вољу него што је било у почетку. Али ипак, не постоји ни један грех који се не би могао избећи ако за то постоји чврста решеност.

Јер, по милосрдном промислу Божанске љубави, ми против немоћи и порочности наше природе сада имамо силу благодати, која нас непрестано подржава у нашој борби са склоношћу ка злу. Зато и данас, као у првим данима човековог постојања, и у свакоме од нас, као у нашим првим прародитељима, низ грехопада не настаје из нужности, већ из слободне воље и злоупотребе разума и воље.

Како се у нама дешава овај нови, наш сопствени пад?

На то питање одговара нам Апостол Јаков: „Сваки се, кад је искушаван, својом жељом вуче и мами. Потом жеља зачне и роди грех“ (Јак. 1:14–15).

Заиста, све док се наша душа благодаћу Божијом не исправи и не ослободи склоности ка злу, у њој, као на некој неплодној земљи, непрестано ничу разне грешне помисли и нечиста стремљења. Сами по себи, они још не чине грех у делатном смислу, већ само представљају знак нашег греховног настројења, такорећи материјал за безакоње. Њихово појављивање у уму и срцу не нарушава нашу слободу, већ нас само вуче и заводи на грех, као што каже Апостол. И докле се похота греха не оплоди слободом вољом, дотле преступне мисли и жеље остају бесплодне, слабе у души, замиру и ишчезавају.

У супротном, ако уз жељу следи и несрећно пристајање на грех, ако, уместо да одбацимо саблазан и искушење и потиснемо их разумом и савешћу, ми их прихватимо у загрљај својих мисли, сјединимо с њима своју вољу, предамо се ономе што нам наговарају пожуда и страст, и одлучимо да зло дело извршимо у стварности – тада, и тек тада, „рађа се“, како каже Апостол, грех.

Грех се рађа, макар нам из било ког разлога није било могуће да га спроведемо у дело: јер греховна похота, прихваћена слободом, присвојена вољом и намењена остварењу разумом, већ представља пуно и самостално дело нашег духа – дело преступно.

Тако побуда ка злу у виду пожуде долази и изнутра – из грехом изопаченог срца, али веома често настаје и споља – од људи и ствари које нас окружују. Појави се нека саблазан, кроз виђење или слушање уђе у нашу душу, почне да привлачи нашу вољу и заводи срце. Ако човек, наоружан страхом Божијим и осећајем дужности, остане на страни савести, саблазан, иако продрла у душу, губи снагу и на крају ишчезава.

У супротном, ако се та спољашња саблазан усвоји срцем, повуче за собом вољу и претвори у правило деловања – ми падамо и грешимо, било споља, било унутрашње. Упечатљив пример оваквог пада ка злу представља наша прародитељка у Рају.

Ево ње, како стоји пред дрветом познања добра и зла и посматра га, још увек без греха: и змија је вуче ка забрањеном плоду и дрво: змија својим ласкавим обећањем да у дрвету нема смрти, како је Господ рекао, већ напротив, да оно доноси неописиво знање и Божанску независност, а дрво својим плодовима и лепотом.

„И виде жена да је добро дрво за јело, и да је мило за очи, и да је дрво пожељно ради знања“ (Пост. 3:6). Греховна жеља је већ настала у Евином срцу, али је могла бити одбачена и сузбијена разумом и чврстом вољом.

Прародитељка људског рода могла је рећи себи: речи змије су варљиве, а речи Бога и Створитеља су стотину пута поузданије и светије. Изглед дрвета и његових плодова је леп, али је закон Божији још пожељнији. Могла је то рећи и отићи одатле. На тај начин и унутрашње и спољашње искушење остало би бесплодно и претворило би се у ништавило; одбачено, побеђено, оно би чак ојачало вољу у превазилажењу нових и већих искушења.

Али срце несрећне наше праматере није остало у добру – приклонило се похоти, и преступ је учињен. „И узевши жена, једе, и даде мужу своме, те и он једе“ (Пост. 3:6).

На сличан начин искушава се и пада сваки од нас. Давид, на пример, случајно угледа Уријину жену и, запаљен преступном страшћу, почињава један за другим два страшна злочина. Језавеља види виноград Навутеја и одлучује, по сваку цену, да га присвоји, што такође постиже преступом.

На крају, посредни и непосредни узрок злу, у свим његовим облицима, за нас може бити, као што је био за наше прародитеље, сам први виновник греха, исконски непријатељ човечанства – ђаво.

Јер иако је овај човекоубица свезан оковима свемоћи Божије и ништа не може против оних који остају под сенком благодати Христове, они који својом неверјем и безбожношћу излазе испод тог светог заклона, отварају му врата у своје срце. Над тим несрећним људима дух злобе добија могућност да делује директно и непосредно, уливајући им из своје пуноте зла хулне мисли, зловољне пожуде и богопротивне намере. Ужасно сведочанство ове адске надахнутости представља несрећни издајник Христов, о коме је јасно речено да је ђаво унео у његово срце мисао да изда свога Учитеља.

Исто тако, реч Божија недвосмислено говори да ђаво и данас ходи „као лав ричући, тражећи кога да прождере“. Међутим, и овде бисмо се веома преварили ако бисмо помислили да он прождире кога жели: не, он прождире само оне који сами то желе, који занемарују средства за избегавање тог лава и његовог ужасног гутања. Доказ за то је исти несрећни издајник. Мисао о издаји је положена у његову душу и прихваћена од стране ње, али Богочовек Учитељ упркос томе није изоставио ниједно средство да га заустави на путу издаје.

Зашто није одустао? Без сумње зато што је Јуда могао чак и прихваћену и усвојену мисао о издаји уклонити од себе, одбацити је и постати опет оно што је био на почетку – верни ученик и апостол. Иста драгоцена могућност – повратка дужности и савести – остаје сваком грешнику. Ако тај грешник не нађе изговор ни одговор на суду Божијем, то ће бити зато што је могао, како каже апостол Павле, „да устане из ђавољих мрежа“, али није хтео.

Такво је, браћо моја, порекло греха у свету, у људском роду и у свакоме од нас! Грех, како је настао на почетку, тако и данас увек настаје – не из природе, већ из злоупотребе воље и слободе. Без слободе нема, и не може бити, никаквог новог греха.

Зато је свакако потребно чувати и јачати слободу духа, јер она, попут магнета, може јачати или слабити, у зависности од тога како се упражњава. У чистим анђелима и савршеним праведницима слобода воље је, кроз непрестано свето вежбање у добру, достигла до тога да је постала у потпуности непреклонa ка злу, непоколебљиво утврђена у добру и у закону.

С друге стране, у палим духовима, услед нераскајаности, гордости и непрестаног падања у дубине греха, слобода воље дошла је до таквог стања да је изгубила способност обраћања добру, те је остала само као привид истинске слободе.

Слично томе, код грешника који не маре за своје исправљање и слепо се предају страстима, слобода се, услед понављања истих грехова, толико смањује да, остављени сами себи, без свемоћне благодати Божије, никада не би могли изаћи из бездана греховног.

Сећајући се ових непроменљивих истина, нека нам, браћо моја, што више буде на срцу наша унутрашња слобода воље, да је не расипамо безумно, покоравајући се захтевима страсти и хировима. А када осетимо у себи ослабљеност духовне слободе због наших грехова, пожуримо да слабост наше воље надокнадимо сузама истинског покајања и благодатним тајнама свете Цркве, слично као што морепловци журе да поново намагнетишу свој компас када примете да губи снагу да се усмери ка северу.

Амин.