УВОДНА РЕЧ

Који је, слушаоци, наш први и последњи, најзлобнији и најлукавији непријатељ? Грех.
То је први непријатељ, јер ко нас је лишио образа Божијег, изгнао из раја сладости, населио на ову земљу беде и жалости? Грех. То је и последњи непријатељ: јер ко ће заувек одлучити грешнике од лица Божијег, покрити их стидом и проклетством пред целим светом и заувек их бацити у пакао, код ђавола и његових анђела, на вечне муке? Грех. То је и најужаснији непријатељ, јер уништава нашу душу и тело, помрачује ум, поробљава срце, излаже нас болестима, предаје нас смрти и трулењу. То је и најлукавији непријатељ: јер шта све грех не користи да нас уништи и доведе у пропаст? Користи нашу снагу, наше способности, наше страсти, па чак и наше врлине. Користи и Божију доброту, па чак и бесцене заслуге нашег Искупитеља, наводећи грешника, у нади на њих, на неустрашивост и нераскајаност. Због свега овога, како су приметили свети оци Цркве, грех је страшнији и од самог ђавола: јер и ђавола, светлоносног анђела, грех је претворио у духа одбаченог.

Судећи по овој суровости и лукавству нашег непријатеља – греха, требало би очекивати да ћемо бити крајње опрезни према њему и настојати да унапред предузмемо све мере против његових напада и замки; да ће борба са грехом у свим његовим облицима постати стални и главни подвиг читавог нашег живота; да ћемо за победу над грехом, или бар за избегавање греха, користити све своје способности и снаге, сва средства и помоћи, и природне и благодатне; да ћемо у случају пораза и рана које нам је нанео одмах устати из пада, надокнадити губитке, излечити ране, избегавати места и ситуације које су нам биле опасне и погубне; да ће све што води греху, било ближе или даље, за нас постати туђе и одвратно, а све што нас штити или избавља од греха постати драго и љубљено. Али погледајте свет и људски род, погледајте друге и себе – и видећете потпуно супротно. Само мали, веома мали део људи води ону свету борбу са грехом и пороком коју би сви и свако требало да воде. Остали, ако и почну с времена на време да се боре са заједничким непријатељем, то је пре свега само повремено, без одговарајуће постојаности и чврстине; и излазе у борбу неприпремљени, не сабравши све снаге, без плана, без чврсте одлуке да победе или умру. Такви брзо прекидају борбу при првом малом успеху или неуспеху, заборављајући да се борба са грехом мора водити до краја живота. А већина људи никада није ни размишљала о томе да је потребно борити се са грехом; уместо мржње према том непријатељу и удаљавања од њега, сами траже његове нападе и ропство, сами иду у непријатељски логор, предају се његовој вољи и спремно прихватају његове ланце и наредбе.

Шта је узрок томе што тако страшан непријатељ, попут греха, у нама налази тако мало отпора, а тако много послушности и погодовања? Да ли је то зато што нам недостаје снага и средства за борбу с њим? Не, то не може бити разлог. Јер, иако смо, због лукавства овог истог непријатеља, изгубили првобитну снагу за добро, којом смо били обдарени при стварању, још увек имамо довољно способности да бар гајимо стално одвраћање од греха и његових отровних саблазни. Са друге стране, сваком од нас света вера пружа нове снаге и средства, не мање од оних које смо некада имали. Свидоци тога су безбројни светитељи Божији, који су, налазећи се у истим околностима, водили успешну борбу са грехом и победили га.

Зашто онда ми остајемо под влашћу греха? Један од главних разлога је незнање – не знамо свог непријатеља и његове ужасне особине. Штавише, многи грех сматрају пријатељем, обмањени његовом привидном привлачношћу. Ако бисмо јасно увидели његову природу и разумели куда нас он води, први бисмо се од њега одвојили, проклели га и почели с њим борбу до смрти.

У таквој ситуацији, очигледно је да нема ничег потребнијег од ширења истинитог разумевања греха и његових ужасних последица међу људима.
Свако ко може, треба то да чини; треба на сваки начин и у свакој згодној прилици преносити другима оно што зна о отрову греха, о његовом дејству и поузданим средствима за борбу против њега. То је најсветија дужност свакога од нас! Јер, судите сами, зар не поступамо управо тако када нас нападне нека страшна епидемија? Зар тада не питамо једни друге, не причамо шта знамо о болести, на кога и када она посебно напада, шта је изазива и шта је одбија, како се можемо заштитити и избавити од ње? Али која болест може да се упореди са болешћу греха и са ужасним пустошењима која она доноси људском роду? Зато нема светије дужности према нашој браћи од оне да их упозоримо на грех, да их научимо колико је грех страшан, јер убија и душу и тело. То је најкориснија тема за разговоре наставника са ученицима, родитеља са децом, домаћина са укућанима, образованих људи са обичним народом.

Али ако на некоме почива потпуно ова света дужност да разобличи порок у свим његовим облицима и покаже све ужасне последице, онда су то пастири Цркве. Са пуном правдом може се рећи да управо у томе треба да буде највећа брига за душе које су им поверене. Јер све истине спасења, ма колико оне биле благотворне, неће постићи жељени утицај на грешника докле он не схвати и не осети да је стање греха у коме се налази најстрашније и најпогубније стање.

Свесни те истине, и ми смо, браћо, у складу са својом службом, одлучили да у наступајућим данима Свете четрдесетнице узмемо за сталну тему наших разговора са вама грех и његову ужасну отровност. Ако наша реч не може да побуди нечију пажњу, сада је време да се она побуди. Јер током поста свако од нас треба да приступи покајању и исповести: чак и најнепажљивије то приморава да размишљају о греху. И зато, размишљајмо заједно и наглас: уједињеним снагама суочимо се са нашим заједничким непријатељем.

У том духу, уз помоћ Божије благодати, најпре ћемо размотрити шта је грех у својој суштини и које су његове врсте; затим ћемо истражити чиме нас грех саблажњава и покушати да скинемо све његове заводљиве маске; најзад, проћи ћемо мислима кроз стазе безакоња и показати куда нас оне воде. Разговори о овим темама могу нам свима послужити као припрема за тајну покајања и исповести. Амин.