Слушали сте, браћо моја, управо сада — страшну повест страдања Богочовека. Ево пред вашим очима и самога обличја Божанственог Страдалника, скинутог већ са Крста и положеног у гроб. И након овога ваља и о нама рећи исто што некада рече апостол Павле о хришћанима Галатијске Цркве:
„пред чијим очима Исус Христос би претходно насликан, и међу вама распет“ (Гал. 3,1).

Зашто, дакле, Света Црква овако приближава страдање и Крст Господа нашег не само слуху, него и самом виду свакога од нас? Несумњиво зато, да би сваки од нас, потресен тим приближењем, сада оставио сва друга занимања и сву пажњу своју управио ка Спаситељу и Господу своме; зато, да би сада сваки од нас лично ступио у непосредан разговор с Њим. Да, браћо моја, ако икада можете без наших поука, то је управо данас — и ако смо сада изишли на ово свето место, онда није ради уобичајеног поучавања, већ да бисмо вас подсетили на потребу вашег личног разговора са вашим Спаситељем.

Хоће ли неко рећи да није способан за такав разговор? Авај! Са свима и о свему можемо разговарати — и разговарамо сами од себе — а са Господом и Спаситељем нашим, са Оним Који је за нас умро на Крсту, с Њим једино – не можемо!.. Ако заиста у некоме постоји ова жалосна немоћ, шта она значи? То значи да смо неосетљиви и незахвални према своме Спаситељу; да никада нисмо како треба размишљали о своме односу према Њему; да душу и срце нисмо обраћали ка Његовом Крсту; — и ако смо понекад на Њега гледали, гледали смо као на обично призориште; ако смо Му се клањали, то смо чинили као незнабожац који се клања својим рукотвореним идолима. Али — не! Крст Христов није сличан тим бездушним извајаним сликама: он је сав обливен животворном Крвљу — Крвљу која, по сведочанству апостола, много боље говори од крви праведнога Авеља (Јевр. 12,24).

Распети на том Крсту — Господ наш, иако сада почива као мртав у гробу, Он је мртав само за неверујуће Јудеје; а за тебе, хришћанине — и у гробу Он је сила Божија и Премудрост Божија. Зар Премудрост Божија неће одговорити на наша питања, ако је будемо дозивали с вером и смирењем?

Зато – ко год да си, љубљени слушаоче, био ти први међу мудрацима или последњи међу незналицама, највећи и најмоћнији у овом свету или најскромнији и најневидљивији у друштву људском — стани крај гроба Господа свога и започни разговор с Њим. Питај најпре: откуда овај Крст и овај Гроб? Зашто је Син Божији поднео толика страшна страдања, зашто се предао на смрт и погребење? Рецимо са пророком:
„Ко је тај што долази од Едома? Зашто су Му хаљине црвене као ономе што гази по виновој каци?“ (Ис. 63,1–2)

И реци, и саслушај — како ти Он одговара гласом истога пророка:
„Дође дан одмазде… и стиже година избављења“ (Ис. 63,4) — дошло је, дакле, давно најављено време искупљења људског рода; дошло је време да се за грехе његове поднесе задовољење божанској правди и да се човек измири са Богом:
„Због тога — не анђео, не посредник, већ Сам Господ спасе нас“ (Ис. 63,9) — не само речју Јеванђеља, не само примером доброте, као што би можда могли и људи нама слични, него — постао је за нас жртва умилостивљења: примио је на Себе саму смрт, којој смо сви ми били подвргнути као преступници Божијега закона.

Желиш ли да сазнаш ко је тражио тако велику жртву за грехе? — И Он ти одговара, гласом светог апостола Павла (Рим. 3, 22–24): то је Правда Божија, раздражена нашим гресима, захтевала ту жртву; јер, без те очиститељне Жртве, не бисмо могли да будемо трпљени пред свештеном и недоступном светошћу Божијег Бића; без тог торжественог задовољења Закону, читав поредак моралног света изгубио би своју силу и непоколебивост.

Питај затим, с вером и љубављу, шта човек, откупљен од греха и проклетства тако високом ценом, треба да чини; шта ти сам треба да чиниш, да страдања и смрт Сина Божијег не остану за тебе бесплодни? Јер, не може бити да Крв проливена на Голготи пере и освећује и онога ко то не жели — противно његовој вољи, да тако кажемо. И Господ, опет гласом апостола, одговара ти: да су са наше стране потребне, најпре, жива вера у Божанске заслуге и посредничку смрт Његову за нас (Еф. 2,8), а потом и живот по тој вери — живот чист, праведан и Богу угодан (Еф. 4,20–23); јер, без покајања за грехе, без преображења срца и морала деловањем благодати Светога Духа — и смрт Спаситељева остаје за нас бесплодна, и не само што нас не спасава од гнева небеснога, него нам постаје на већу осуду (Јевр. 6,4–9).

Примивши с побожношћу ова сведочанства од самога Господњег гроба, обрати се потом, љубљени слушаоче, својој савести и своме животу, и размисли: има ли у теби такве вере у Спаситеља? Има ли живота достојног те вере? Мислиш ли, желиш и поступаш ли онако како доликује хришћанину, и како ти је заповедио да мислиш, желиш и поступаш — твој Спаситељ? И ако се покаже да дело спасења у теби још није ни започето, или је можда некада било започето, па заборављено и остављено — онда размисли: шта те чека, тебе ради кога је Сам Син Божији умро, а који, ипак, о Његовој смрти не мислиш, као да се није ни догодила, или као да нема никаквог значаја за тебе?

Ако те потресе помисао на такву неблагодарност према Твом Искупитељу — а како да те не потресе, ако у теби има срца? — ако те потресе слика страшне судбине која чека оне што презиру Крв Сина Божијега; ако увидиш да не можеш више наставити с преступним равнодушјем према Његовој смрти, узетој на Себе ради тебе; ако увидиш да је неопходно уподобити томе живот свој — онда се поново обрати својој савести и питај сам себе: шта треба да чиниш и како треба да живиш од сада па надаље? Шта треба да оставиш, шта да измениш, како да престанеш бити хришћанин само по имену?

Размисливши све то, и решивши се за хришћански живот, стани крај гроба Спаситеља свога, призови на помоћ Његову благодат, дај завет да ћеш бити веран својој савести и Јеванђељу — и иди у дом свој. Иди, и поново размисли, поново призови Господа у помоћ, и без одлагања започни дело свога спасења — у тврдој уверености да те Господ неће оставити: ни без уразумљења, ни без утехе, ни без благословеног успеха.

Ево, браћо моја, теме за лично саговорништво свакога од нас с Господом нашим Који почива у гробу! Ево текста беседе коју сваки од нас треба данас самоме себи да изговори! Видите и сами какав треба да буде закључак те беседе! Тај закључак, за разлику од наших обичних проповеди, не треба да се састоји у речима, него у делима. Од ове беседе треба да се измени читав наш живот.

Ако се позабавите овом узвишеном и судбоносном темом већ овога часа, како и доликује — неће вам бити потребна наша поука, јер ћете сами ускоро постати способни да поучавате и назиђујете друге. А ако на све то не обратите пажњу, ако и сада — као и раније — останете само на уобичајеном слушању црквених песама и читања, на неколико поклона пред Светом Плаштаницом и пролазним уздасима — онда, макар и Анђео с неба сишао и проговорио нам, нећемо имати никакве користи од његове проповеди. И, упркос свим нашим, наизглед, побожним мислима и осећањима, упркос поклонима, па чак и сузама, остаћемо исти — грешници, с истим страстима у души и истим ранама у савести.

Зато вас, ради самог вашег спасења, молимо, браћо, размислите крај овог Гроба о ономе на шта смо вас позивали — размислите не површно, не у пролазу, него тако као да се ради о самом вашем животу и смрти. Јер заиста — овде се ради о животу и смрти нашој, о животу бесконачном и смрти вечитој. Овде, у овом Гробу, налази се или наше вечно оправдање — или наше вечно осуђење. Одавде води пут или у Рај или у пакао. Бирај шта хоћеш — али једно од тога двога свакако мораш изабрати!

Заиста, браћо моја: ако земаљска правда не оставља без казне ни смрт обичног човека — хоће ли небеска правда оставити без освете Крв Сина Божијег, ако се нађемо као Њени презиратељи?

Сада можеш, можда, остати на једном наклону главе пред Оним Који лежи у гробу — нашем Судији; можеш, можда, хладно целивати изображене Његове ране; можеш погледати на њих равнодушно и отићи с поносом слободоумника; можеш овде, крај овог Гроба, мислити, осећати и чинити шта год ти је воља. Јер Тај Који у њему лежи, као и сваки мртвац, сада ти неће ништа рећи.

Али ћеш морати стати пред Њега поново — не више у гробу, него на Престолу славе и свемоћи. Тамо ћеш морати дати одговор Њему — а око Њега неће стајати смирени служитељи олтара, него Херувими и Серафими.

Ко има уши да чује и ум да разуме — нека чује и нека разуме! Амин.