„Избраној Војвоткињи победоносној, избављени од зала, благодарну песму приносимо Ти, слуге Твоје, Богородице.“

По избављењу од зала и невоља, најприродније је и најпријатније радовати се и узносити благодарност. Али знате ли, браћо, над ким и у чију корист је извојевана победа, за коју ми сада благодарно појемо Избраној Војвоткињи? Она је, како сведочи историја, била у корист Грка и њиховог престоног града – Цариграда, који је страдао под суровом опсадом – и остварена је над каганом, вођом Скита, међу којима су, по свој прилици, били и наши преци. Тако ми благодаримо за добро које је, по свему судећи, за нас било туђе – славимо свој сопствени пораз!

Шта то значи? То значи да је хришћанска вера, као и у многим другим стварима, изменила поредак ствари и научила нас да на догађаје гледамо другачије: да мудрост овога света сматрамо за безумље, а безумље крста – за једину истинску мудрост; да сузе покајања вреднујемо као извор духовног блаженства, а светске радости и смехове – као зло и пропаст; да више ценимо лишавања него богатство, да се хвалимо страдањима, и да у понижењу торжествујемо. Да смо до данас остали у тами незнабоштва, онда би се сећање на чудесни пораз наших предака под зидинама Цариграда сматрало за разлог народне туге и жаљења; али, пошто смо благодаћу Божијом изведени из те таме у чудесну светлост хришћанства, ми се тог догађаја сећамо заједно са онима који су победили, благодаримо – за сопствени пораз! И поступајући тако, чинимо сасвим праведно; јер се у лицу наших предака по телу, који су били помрачени тмином незнабожачког незнања, неверје устремљивало против вере, дивља суровост против поретка грађанског живота, грамзивост против мирног поседовања. Насупрот томе, у житељима Цариграда – који су такође наши преци, али по вери – кроз слање чудесне помоћи с неба награђено је поверење у Бога и молитва: оне врлине којима и ми живимо и дишемо, и од којих очекујемо спасење – и овоземаљско и вечно.

Победа вере, ма где се јавила, јесте победа свих верујућих; награда за пламену молитву, на кога год да сиђе, јесте награда за све који се истински моле; победа хришћанства, у било ком виду, заједничка је свим хришћанима. Зато нимало није чудно што ми данас, на известан начин, славимо свој сопствени пораз. То је сасвим у духу наше свете вере; јер, „дух истинског хришћанства управо се и састоји у томе да човек увек прославља победу – над самим собом.” Размотримо ту мисао у част наше Избране Војвоткиње, Која је и у овој унутрашњој борби – најбољи вођа и помоћник.

Наша света вера, браћо, пошто потиче од Бога љубави и мира, сва је испуњена благодаћу и милосрђем; али она са собом доноси и жестоку борбу. Хришћанин не сме узвраћати зло за зло (Рим. 12,17), „волети чак и непријатеље“ (Мт. 5,44), молити се и за саме распињаче (Лк. 23,34); али уједно он мора бити војник и победник. „Мислите ли“, питао је Сам Господ и Спаситељ наш, „да сам дошао да донесем мир на земљу? – Не, не дођох да донесем мир, него мач“ (Мт. 10,34). А на другом месту, позивајући на храброст и борбу у духовном рату, Он Сам говори: „Не бојте се, јер ја сам победио свет!“ (Јн. 16,33). Апостоли Христови такође често позивају на духовну борбу, нуде разноврсно оружје, саветују, охрабрују на храброст и указују на венце који су припремљени за победнике; хришћанин је, по њима, војник – од колијевке до гроба.

Шта је, дакле, та борба коју са собом доноси наша света вера? И каква је то победа ка којој треба да стреми сваки хришћанин? То је – борба човека са самим собом; то је – победа над страстима и телом, над свим оним што је у нама непријатељско Богу и нама самима. Хришћанин, пре свега, треба да победи свет – са његовим привлачностима, саблазнима, влашћу, лукавством и заразном нечистотом. Он треба да победи духове злобе у поднебесју, са њиховим видљивим и невидљивим нападима. Али главно бојиште за хришћанина јесте – његово сопствено срце. Спољашњи непријатељи мало значе ако унутра нема побуне; напади споља постају погубни тек онда када у самом човеку има издајника. И против тог домаћег зла треба да буду управљене све силе и сва храброст хришћанина. Ићи против својих омиљених навика, против захтева свога тела, против жеља сопственог срца – често је теже него поћи на мноштво непријатеља. Али – мора се ићи! Ко не води ову унутрашњу борбу, тај је хришћанин само по имену. Само победа над самим собом чини нас истинским хришћанима. Без тога хришћанство и човек остају туђи једно другоме. Без тога нема – и не може бити – спасења!

За потпуно уверење у ову важну истину, довољно је само да се присетимо у каквом се стању налази човек сада, и зашто нам је дата света вера наша. – Дата нам је ради спасења, да би свакога од нас избавила од оних страшних зала која оптерећују све и свакога. Али у чему се састоји суштина тих зала и невоља од којих нас хришћанство треба ослободити? – Пре свега у томе што нисмо своји, што смо у ропству, у заробљеништву, у великој тешкоћи и сиромаштву. Ко је наш непријатељ и тлачитељ? Грех, чула и страсти. Они у нама владају, све остало им се покорава и страда под њиховом влашћу. Страда разум, испуњен лажима и обманама, изнемогао служећи пороку; страда воља, коју непрестано носе ветрови чулних жеља и страсти; страда слобода, која нема снаге да се обрати закону и слепо следи осећања; страда и само тело од неприродних уживања, мада управо грех који у нама живи највише га греје и храни. Па како онда да се спасемо, ако не борбом са самима собом – са оним што је у нама самима непријатељско према нама самима? – И шта друго преостаје светој вери нашој него да нам пружи средства да из те борбе изађемо као победници? Тако је заиста и устројено! Загледајте се у суштину и састав хришћанства – и одмах ћете увидети да је у њему све управљено ка том неопходном циљу – да се човек ослободи од ропства страсти, од заробљености чула, од понижења духа под влашћу тела; а пошто је извор и седиште тог зла у самом човеку, онда – да га учини победником над самим собом.

Због тога, као што рекосмо, хришћанин на многе ствари гледа сасвим другачије него природни човек. Оно што последњем изгледа као највеће зло – на пример, страдање, сиромаштво, понижење, јер све то вређа његову сујету – то исто првоме изгледа, и мора изгледати, као добро; јер га ослобађа од унутрашњег ропства и враћа у слободу духа.

Према том светом закону савршавамо и данашње своје славље, иако је догађај којег се сећамо неспојив са народном гордошћу. Са гордошћу, заиста, он није сагласан; али је зато сагласан са љубављу према Богу, са љубављу према ближњем и са чистом љубављу према самима себи. Јер у лицу Грка, избављених заступништвом Богородице од скитске опсаде, награђена је вера, нада и молитва: а то су управо оне врлине у којима је садржано и наше спасење. Глас о чудесном поразу војске под зидинама Цариграда, проширивши се међу древним прецима нашим, без сумње је допринео стварању поштовања према хришћанској вери и припремио их за остављање незнабоштва, што је касније и уследило – најпре појединачно, у неким личностима, а затим и у целом народу, за време светог кнеза Владимира. Зато је сама наша вера, на неки начин, плод оног пораза који су претрпели наши преци од Избране Војвоткиње.

Не треба ли, дакле, браћо, са још већом ревношћу да прибегнемо сада к пречистом лику Те Војвоткиње, Која, избавивши Грке од зала, и на наше претке је навела зла – да би с временом на њих навела добра (Рим. 3,8), од којих ми сада уживамо плодове? Али, благодарећи Богородицу за спољашњу победу над нама, не заборавимо да је молимо и за унутрашњу победу – над нама самима, будући чврсто уверени да у тој последњој победи, над самима собом, лежи сва пуноћа торжества наше вере, и да од ње зависи и само наше спасење.

Амин.