Ако би икада, браћо моја, требало да започнемо беседу с вама не речима, већ уздасима и сузама, онда би то било управо данас, када Света Црква спомиње и оплакује несрећни пад наших прародитеља, а у њима – и целог људског рода, дакле, свакога од нас.

Адамов пад!.. Када изговориш ове речи, чини се да сав свет устаје против тебе: са свих страна чују се јауци, стењање и прекори; свуда се појављују потоци крви и суза које смо пролили; све зло и безакоње – у прошлости, садашњости и будућности – стаје пред нас и тражи одговор; небо и земља, сунце и звезде, биљке и животиње излазе на суд против нас и говоре: ти си нас лишио првобитног савршенства!

Заиста, браћо моја, није ли управо тај несрећни пад наших прародитеља збацио читав људски род са висине боголикости и блаженства у прах и трулежност? Није ли он помрачио лепоту и нарушио склад целе видљиве васељене, изменио првобитну одредбу Творца о нама, лишио сва земаљска створења њиховог првобитног савршенства и учинио неизбежним да једнога дана „земља и сва дела на њој изгоре“ (2 Петр. 3,10), да сунце и месец потамне, да „звезде као лишће спадну с небеса“ и да се „Силе небеске покрену“? (Мт. 24,29). Није ли он, најзад, на известан начин нарушио величанствени покој седмога дана самога Творца, приморавши Свемогућег на нова чудеса љубави и премудрости, као на неко ново стварање, натеравши Сина Божијег да сиђе с неба на земљу, да се обуче у сиромашно људско тело, да претрпи понижење и муке, и да за нас умре на Крсту? Страшан је био пад анђела, али је човеков грехопад, због својих несрећних последица по читав свет, могао бити још страшнији – да се у безданима Божије премудрости и љубави није нашло средство за наше уздизање из пада.

Али колико год да је био несрећан Адамов пад у Рају, он је у исто време и мој сопствени пад. Узалуд бих покушао да се овога пута одвојим од свог прародитеља: веза природе нераздвојно ме повезује с њим. Узалуд бих, рођен много поколења касније, хтео да посумњам у своје учешће у едемском греху: казна коју носим непрестано ме подсећа на њега.

Која казна?..

Јадни ми, већ само ово питање открива крајњу дубину нашег пада! Значи, пали смо у такав бездан да више не видимо свету и блажену узвишеност на коју нас је некада поставила Творчева десница; толико смо оглушени падом да више ни не осећамо бол који је из њега произашао, нити примећујемо понор у којем се налазимо.

Која казна?..

Зар није казна што сви долазимо на овај свет на најжалоснији начин: с јауком напуштамо материцу, да бисмо на кратко време закорачили на лице земље, а потом, с плачем, прелазимо у утробу земље да сакријемо своју трулежност од света живих?

Која казна?..

Зар није казна што већина нас, створених по лику Божијем и, очигледно, одређених за господарење над свиме што нас окружује, сада мора да проживи цео свој живот у оковима телесног и духовног ропства, да се непрестано бори са најразличитијим невољама и патњама, да готово сваки дан свога постојања искупљује знојем и сузама?

Која казна?..

Зар није казна што људи, који су једни другима браћа, често раздиру једни друге као тигрови, што читави народи и царства морају непрестано да стоје једни против других на стражи, не познајући узвишенију уметност од вештине одбијања и уништавања себи сличних?

Која казна?..

А шта је у срцу свакога од нас? Непрестана борба добра и зла, духа и тела, ума и савести са страстима – и где је победа? У већини случајева, на страни греха и плоти: „Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним…. јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим“ (Рим. 7,15,18) – тако се на себе жаљаху и најбољи међу људима! Шта тек да кажу они који су гори?

Тешко мени! Где год да се окренем, свуда видим трагове свога пада: видим их у погубној борби бездушних стихија против мене, у некаквом непрестаном непријатељству живих створова према мени; видим их у страшним појавама на небу нада мном, у бесплодности земље коју обрађујем; видим их у немоћи свог ума и у крхкости својих дела; видим их у сили људских страсти и у немоћи људских закона, у недостатку вере и у изобиљу сумње; видим их и у колиби и на престолу, крај олтара и рала, у тренуцима радости и туге, на јави и у самом сну… Тешко, тешко је бреме на свима синовима Адамовим! (Сир. 40,1–2). Сва твар уздише и тугује подложна пропадљивости! (Рим. 8,22).

Ко је крив за све ово? Одакле и како је настало зло које ме притиска и с којим страда сав свет? Није ли моме Творцу, можда, недостајало силе и средстава да ме створи чистим и праведним, бесмртним и блаженим? Али већ и један једини поглед на неизмерност света, на поредак и лепоту васељене јасно показује да је десница која ме саздала била свемоћна и свеблага, јер није заборавила ни најмање створење, него је свему даровала што му је потребно.

А ја, пак, патим и страдам – страдам тако да сам у себи не видим краја својим мукама… Није ли онда узрок томе у мени самом? Јер и сада постоји у мени способност да усавршавам своје стање или да га, пак, изопачујем и уништавам себе. То је моја слобода! У њој, дакле, мора бити и узрок мога бедног стања на земљи.

Било је некада, било је несрећног тренутка у којем сам ја, злоупотребивши своју слободну вољу, дрско раскинуо првобитни савез који ме је, заједно са целокупном творевином, повезивао са Извором истинског живота и блаженства. Било је страшног часа у којем сам се безумно суновратио са висине својих природних савршенстава и повукао у бездан зла све створено што ми је било поверено.

Када и како се догодио овај несрећни пад?

Узалуд бих питао природу која ме окружује – она је у овом случају немушта, као бојно поље после битке која се на њему одиграла. Свуда су видљиви трагови пораза, чују се и одјеци јаука и вапаја, али ко се и како борио – остаје непознато. Једино што могу закључити из онога што је видљиво у природи јесте да се ова несрећа морала догодити ни тако давно да би била сасвим заборављена, ни тако недавно да би се могла сачувати јасна успомена на њу.

Окрећем се историји и најстаријим предањима људског рода. Одатле, са свих крајева васељене, чујем сведочанства да људски род није одувек био онакав какав га данас видимо; да на земљи није било оних зала и беда од којих сада страда све живо; да је садашњи поредак, или тачније – неред ствари, последица грехопада наших прародитеља. Али, када се не задовољим овим и пожелим да дознам на који је тачно начин наступио мој пад, у древним предањима налазим толико различитости, противречности и помрчине да не знам на чему да се зауставим; не видим где се завршава истинито сведочанство, а где почиње машта.

Једино Богом надахнуто Моисијево казивање о постању, као лучезарни светилник посред мора, уздиже се над мутним таласима древних приповести и тамом која прекрива прапочетак људског рода. Иако кратко, оно у себи носи толико светлости да се из њега на најмудрији и најпобожнији начин разрешавају сва главна питања о пореклу зла у овом свету.

Ову свештену повест о грехопаду наших прародитеља, браћо моја, намеравамо да заједно са вама поновимо и продубљено размотримо у предстојећим данима Свете и Велике Четрдесетнице. Нерадосна слика очекује нас! И пред нама ће се, као некада пред пророком, отворити свитак на коме је исписано „ридaње и јад и невоља“ (Језек. 2,10).

Видећемо змију са њеном страшном клеветом – прихваћену, а Творца и Благодетеља са Његовом светом заповешћу – одбаченог. Видећемо прамајку свих живих како лакомислено пружа руку ка забрањеном плоду и због тога бива осуђена да у мукама рађа децу. Видећемо прародитеља нашег како бежи од лица Божијег, пребацујући кривицу на самог Творца, и због тога бива осуђен на живот у труду и зноју лица свога, са коначним повратком у земљу „од које је узет“. Видећемо обоје како се стиде своје наготе, а не греха – од којега нагота и смрт и потичу, како бивају изгнани из раја сладости и проводе остатак бедног живота усред проклетства целе земље. Видећемо, најзад, Херувима с пламеним мачем постављеног на вратима раја, како чува пут ка Дрвету Живота – заувек изгубљеном за оне који нису знали да се користе његовим плодовима.

Али у исто време чућемо и страшну пресуду нашем непријатељу, ономе који нас је увукао у преступ – пресуду која нам открива да за нас постоји Осветник, да нисмо без заштите. Чућемо и радосно обећање о Семену Жене, које ће сатрти главу змије – обећање у коме је, као у семену дрвета, садржана цела тајна нашег спасења.

Тако ће свитак нашег прапочетка, иако на њему стоје записани ридање, јад и невоља, најзад, попут Језекиљевог свитка, бити сладост у нашим устима и моћи ће да нас нахрани храном непропадљивом. Јер учење речи Божије о Адамовом паду, осим што нам објашњава тајну нашег садашњег живота на земљи, указује и на почетак и узрок страдања и беда које се ничим другим не могу објаснити, те нас тиме мири са нашом тешком судбином и задржава од роптања и хуле на Промисао Божији. Ово исто учење служи и као темељ оном животворном Благовешћу које чини суштину хришћанске вере, то јест, учењу о искупљењу нас Сином Божијим, Који се управо зато и обукао у нашу плот да победи нашег непријатеља и уништи све последице Едемског грехопада.

Да бисмо у потпуности осетили цену овог Божанског искупљења, потребно је најпре да сагледамо сав ужас и величину зала која нас притискају. Други Адам, Који је Господ с Неба (1Кор 15,47), јавља се у свом Божанском величанству тек након што први Адам, који је од земље, наш прародитељ, ступи пред нас у свом крајњем понижењу и проклетству.

Због тога нам, без сумње, Света Црква – наша заједничка мати и учитељица – сада, уочи самог уласка у Свету Четрдесетницу, не ставља пред очи неко друго догађање, већ управо Адамов пад. Њиме нам она као да говори свакоме од нас: Ако си син Адамов, ко год да си, ти си пало створење; теби је потребно да се из бездана подигнеш, да исцелиш све што је падом разбијено и да започнеш успон ка својој некадашњој узвишености и савршенству – кроз Тајну Покајања и Причешће Животворним Телом и Крвљу Христовом.

У исту сврху – то јест, да у нама пробуди свест о сопственој грешној беспомоћности и приведе нас све, без изузетка, смирењу, вери и усрдној молитви за помоћ свише – Света Црква ће током наредних дана поста непрестано испуњавати наш слух читањем из Моисијевог казивања о постању. Стога ћемо, разматрајући изабрану нам тему, ићи стопама Свете Цркве, проповедајући оно исто што она сама поучава.

Завапимо, дакле, браћо моја, једним устима и једним срцем ка Господу, да, као што је некада надахнуо Свог љубљеног слугу Мојсија да нам запише ову свету повест о грехопаду наших прародитеља, тако и нама, недостојним слугама Својим, дарује благодат да је употребимо како треба: да из ње разумемо сву беду наше пале природе, да познамо сопствено грешно окајанство, како бисмо се потом са вером и смирењем обратили Ономе Који једини има силу да подигне све што је пало и да нас, као што обећава Света Црква, узведе у наше првобитно „достојанство с прослављењем“.

Нека то сви достигнемо Његовом свемогућом благодаћу. Амин.