Од данас, браћо, Света Црква почиње припрему за Свету и Велику Четрдесетницу, због чега нам већ сада упућује потресан позив на покајање. Црква унапред започиње своје дело, јер велика дела захтевају време и припреме. Ко жели да се сукоби са снажним и бројним непријатељем, унапред окупља снаге за његово обарање; а који је непријатељ опаснији и лукавији од наше сопствене плоти, која непрестано војује против нашег духа? Ко започиње лечење упорне и укорењене болести, тај унапред узима болесника под своју бригу и одваја га од многих ствари; а која је болест старија и упорнија од греха који живи у нашем срцу?

Стога, не треба да се чудимо и ропћемо ако већ пре почетка поста будемо више пута чули из уста Цркве позив на покајање – то је глас духовног здравља за немоћне, глас победе за оне који излазе на бој! Напротив, осећајући сву нежност материнске бриге Цркве за наше спасење, треба да удвостручимо своју пажњу и послушност, да уђемо у њене спасоносне намере о нама и да следимо њено руководство, као што немоћни следе савете лекара, а војници наређења искусног војсковође.

Шта нам то предочава Света Црква, изводећи нас данас на поприште покајања? Представља нам двојицу људи: фарисеја и цариника; фарисеја који се хвали својим врлинама, осуђује оне који их немају, и управо због тога бива осуђен од Бога; и цариника који се каје, са смирењем исповеда своје грехе и због тога одлази оправдан у свој дом. Није без великог разлога, браћо, што нам се данас предочавају управо ове личности, а не неке друге. У њима треба да увидимо шта нам је чинити, а чега се клонити у покајању. Заиста, у односу на покајање, сви ми се делимо у две групе: једни мисле да немају потребе за покајањем и зато га или уопште не приносе, или то чине површно – такве Црква поучава примером фарисеја. Други осећају потребу за покајањем и желели би да га принесу, али не знају шта се од покајника очекује – њима Црква пружа поуку у лику цариника. Обе поуке су јасне и разумљиве свакоме!

Зато би било довољно само да усмеримо вашу пажњу на слику фарисеја и цариника и кажемо у име Цркве: гледајте и поучавајте се! Али, пошто наш телесни човек, за кога је покајање смрт, уме и најјасније ствари да учини нејаснима, покушаћемо да му пресечемо пут ка томе.

Примером осуђеног фарисеја, Црква жели – рекли смо – да нас поучи да сва наша праведност нема вредност пред Богом, ако није сједињена са смирењем, и да сви ми имамо само један пут за добијање Божије милости – покајање и вера у Искупитеља. Али, зар неко не верује у ове истине, па би се усудио да себе представља као надменог праведника? Заиста, браћо, отворено нико не жели да буде фарисеј, али многи у срцу остају фарисеји, можда и не примећујући то. Иначе, реците, зашто неки, иако не одбацују веру у Спаситеља и наду у вечни живот, уопште не приступају лечилишту покајања?

Како год судили, у основи таквог поступка лежи нешто што је очигледно фарисејско. Зашто многи, чак и када се појаве на духовном суду покајања, изгледају више као судије него као оптужени, више као они који дају, него као они који примају? И ту се не може а да се не примети фарисејски дух. Зашто, најзад, чак и најбољи хришћани, наизглед побожни, приликом покајања остају тако суви, хладни и непокретни, као да обављају нешто најобичније, без значајних узрока и последица? Није ли и то плод самозадовољства својим стањем, несвесности тежине коју скидају са себе, бездана из којег излазе, дара који примају? Није ли то, дакле, очигледан плод тајног фарисејства?

Видите, дакле, колико је међу нама духовних фарисеја, и то чак и при најповршнијем разматрању наших поступака?

Шта то може задржавати људе у фарисејској заслепљености и спречавати их да виде своју грешност? То што могу имати (и многи заиста имају) сав спољашњи изглед праведности, а да у ствари нису истински праведни. Никада нису осећали јаке и отворене налете зла које живи у срцу, нису имали несрећу да дрско преступе границе истине и дужности, нису излазили из послушности Уставима Цркве; чували су ред у животу и делима, трудили се да заслужe похвалу од људи, заслужили су је, често осећају и одобравање сопствене савести – и услед свих ових заслуга, врлина и похвала мисле да су потпуно здрави душом, а мислећи тако, природно је да не осећају потребу за духовним лекаром. Ето порекла сваког фарисејства! Оно се утврђује на лажним врлинама и зато га је утолико теже људском руком уздрмати. Кумир праведности изгледа тако узвишено да нехотице тражи поклоњење и жртве.

Али ко год да си ти, који се поносиш својом правдом, мораш је напустити! Не видиш зло у себи, али можеш ли рећи да видиш све у себи? Апостол Павле је, без сумње, не мање од тебе радио на своме срцу и животу; али шта каже? „Јер не осјећам ништа на својој савјести, али зато нисам оправдан“ (1Кор 4,4). Зашто ни то није довољно за оправдање? Зар је то речено из прекомерне смерности? Не, већ по самој суштини ствари, јер „већи је Бог од срца нашега и зна све“ (1Јн 3,20). Оно што је нама невидљиво, Њему је видљиво. Када Он нас оправда, тада ћемо тек бити праведни. Али шта нам Он каже? Он говори, и говори свима, не само грешницима, него и најправеднијима: „Ако кажемо да немамо греха, себе варамо и истине нема у нама“ (1Јн 1,8). Па се ти онда хвали својом праведношћу и високо мисли о њој!

„Верујем“, рећи ћеш, „Божијем сведочанству о мојој нечистоти, зато и идем на исповест, али не могу себи приписати оне грехе које у себи не налазим.“ Али да ли постоји макар један грех? Без сумње, постоји. Послушај шта каже Апостол: „Јер ко сагреши у једноме, постаје крив за све“ (Јак 2,10). Како је то могуће? – питаш. Па како је могуће да ако боли само један уд, цело тело буде нездраво? Ако је тако са телом, колико више са душом, јер душа нема такву сложеност као тело – у њој је све једно. Осим тога, ко је дао ту једну заповест коју си прекршио? Није ли исти Онај од Кога су произишле и све остале заповести? Чим ти не поштујеш Законодавца (а не поштујеш Га кад преступаш Његову заповест), већ тиме ниси испоштовао ни читав закон. И шта су све заповести ако не разоткривање једне исте заповести – да будемо свети, „као што је Он свет“ (1Пет 1,16)? Зато, преступивши једну заповест, преступио си све: „Јер ко сагреши у једноме, постаје крив за све“ (Јак 2,10)!

Али твоја савест не може да ти укаже ни на један грех који си учинио? Благодари Господу што те је сачувао од очигледних грехова; али не мисли да ћеш тиме сачувати кумира своје праведности. Постоји други начин да се он разобличи и сруши са висине. Послушај! Када би често видео да се из једне горе дими, а с времена на време из ње искачу варнице, шта би закључио о тој гори? Зар не да је унутра вулкан? И да ли би се, без обзира на њену лепоту и наизглед чврсту грађу, усудио да на њој подигнеш свој дом? Суди на исти начин о својој души и срцу. Не можеш, заиста не можеш порећи да из твога доброг срца понекад не излазе облаци рђавих мисли, да се у овој честитој души понекад не појављују искре нечистих жеља. Дакле, знај да унутар тебе тиња вулкан зла. Он је миран само привремено, јер му недостају спољашњи потреси; али у њему је цео пакао зла. И зар ћеш овде, на тој гори, на тој праведности, градити здање свога вечног спасења? Доћи ће искушење, приближиће се непријатељ – и оно што се узнело до облака, биће срушено до пакла; оно што је привлачило погледе, постаће гомила рушевина.

И зар не видимо исто то у животу неких људи који воде потпуно беспрекоран живот? Са висине честитог живљења, они се одједном сурвавају у понор каквог тешког порока, па чак падају у сва могућа безакоња, а потом у очајање и саму смрт. Шта то значи? Зар се тако нагло може догодити таква промена? Зар заиста свемогућа благодат Божија тако брзо уступа место и победу греху и ђаволу? Не, у овом случају дешава се управо оно што бива с вулканским горама: на површину избија оно што се одавно скривало унутра. Да зло већ није одавно живело у срцу, оно не би тако нагло и тако бесно избијало напоље, не би истог трена запосело све улазе и излазе живота, не би изненада погубило и душу и тело.

Нећемо се, дакле, узносити својом праведношћу. Сви ми ходимо над понором, и без нашег Анђела Чувара можемо стотину пута пасти и разбити се у прах. Ах, шта би се догодило са најчеститијим људима по мерилима овога света, ако би их благодат Божија препустила сили зла што у њима обитава!

Али, не може се порећи да многи хришћани заиста имају врлине и да су достигли немалу духовну савршеност.

А коме би другоме припадале врлине ако не хришћанима? Шта све није учињено да бисмо сви ми били врлински? Колико таланата је свакоме од нас дато за то? И да ли су сви они употребљени како треба? Уместо да се у недоглед пребраја шта све имаш и шта си стекао, боље преброј шта си све примио. Нема човека који је учинио више него што је за њега учињено, нити је стекао више него што му је дато. Чиме се онда поносити? Ако си умножио пет таланата, можеш ли тврдити да си примио само пет? Можеш ли бити сигуран чак и у то да све што сматраш својим златом није обично лажно злато, којим си толико одушевљен?

Како обично гледамо на своје врлине? Готово увек кроз увеличавајуће стакло, док своје пороке гледамо кроз стакло које умањује. Одбаци пристрасност – и много тога ће се одмах променити: тамо где си видео заслепљујући сјај, угледаћеш мрље и таму. Пророк се некада дивио лепоти јерусалимског храма, који му је био откривен у виђењу, и изненада је чуо глас: „Прокопај зид!“ (Језек. 8, 8–10).

Када је прокопао, угледао је у храму гнусобе какве би се могле очекивати само у домовима разврата. Прокопај и ти, ако ти је дух оболео од таштине! Прокопај зид свог самољубља, загледај се у скривене побуде и циљ својих блиставих подвига – и можда ћеш се згрозити пред оним храмом своје „светости“ пред којим сада побожно клечиш.

Мале врлине нам често изгледају велике и зато што их поредимо с туђим пороцима, као што је поступио и фарисеј говорећи да није разбојник, ни прељубочинац као остали. Али је ли то исправно поређење? Врлина се не сме поредити с пороком, већ са самим врлинама. Упореди, дакле, свој пост с постом Јована Крститеља, своју веру с вером Авраама, и тако даље. Неизбежно ћеш при том поређењу открити многе своје недостатке. Сам фарисеј вероватно не би узносио себе да је уместо цариника за поређење узео неког од светитеља којима је тако богата историја народа Божијег.

Знатну помоћ у борби против духа духовне гордости може, најзад, пружити и созерцање величине призвања које нас очекује. Твоје врлине јесу предмет похвала људи сличних теби, али зар треба да будеш врлински ради људи? У овом свету и оно мало може изгледати велико. Али, да ли ће тако бити у оном новом свету, у који ћеш поћи ти и у који сви треба да пођемо? Једном ћемо морати да живимо с анђелима, да ступимо у општење са Самим Богом. Јеси ли за то довољно чист? Да ли ће твоја врлина опстати пред лицем Божијим?

Исаија је провео читав живот у духовним подвизима и удостојио се избора за пророка, али када се нашао пред престолом Божијим, с ужасом је повикао: „Јао мени… човек сам нечистих усана… и Господа над војскама видех очима својим!“ (Ис. 6, 5), и није нашао мира све док га анђео није очистио додиром угљена са жртвеника. Постави, дакле, када те обузме дух гордости, постави себе не пред збор цариника или фарисеја, већ пред престолом Бога Свесавршенога – и повикаћеш гласом Исаијиним о својој беди и нечистоти, и свеочишћујући угљен Тела и Крви Богочовека постаће ти насушна потреба.

Но, доста о фарисејској праведности. Треба рећи нешто и за поуку онима који осећају своју грешност и желе да се покају, али не знају како најбоље да изврше то велико дело. Вама, браћо, ма ко да сте, не може се дати бољи савет него да погледате ка покајаном царинику и да поступите као он. Његова дубока смерност, његова нада у милост Божију, његово исповедање свог недостојанства треба да вам увек буду пред очима. Ако би вам и после тога било потребно још неко поучење, следеће недеље Света Црква ће вам предочити још један пример покајања – у блудном сину, који је био сасвим мртав у гресима, али је потом оживео за Бога и за живот вечни. Идите његовим путем – и стићи ћете у дом Очев! Амин.