„Постимо постом пријатним, благоугодним Господу: истински пост је удаљавање од зла, уздржање језика, одлагање гнева, удаљавање од похота, оговарања, лажи и кривоклетства“ (стихира у понедељак Великог поста).
Ова црквена стихира с правом се може назвати поуком Цркве за све свете постове. Наше речи и беседе, због своје слабости, често знају бити дугачке, док је поука Цркве кратка, али снажна и делотворна. Зато је утолико важније обратити на њу сву пажњу и размотрити чему нас учи Света Црква у погледу поста. „Постимо постом пријатним, благоугодним Господу!“ То значи да постоји и пост који није пријатан и није благоугодан Господу! Какав је то пост?
То је онај пост када се уздржаваш од уобичајене, а можда и било какве хране, али својим гневом и прекорношћу исцрпљујеш душу и тело својих ближњих, слугу или укућана. То је пост када у храму падаш на земљу и молиш за опроштај грехова, говориш да прашташ свима који су ти згрешили, а чим изађеш из храма, идеш на суд да гониш сиротог дужника свог, да га натераш да плати до последњег новчића, или да га, ако не може, бациш у тамницу, разориш његов дом и породицу. Такав пост није угодан Господу.
Неугодан Богу је такав пост, када споља изгледаш као да себе понижаваш и говориш да си први међу грешницима, а у срцу, не знајући мере својој умишљеној врлини, стављаш себе изнад свих, чиниш себе судијом васељене, спремним да осуђујеш све и свакога. Пост који није пријатан и није угодан Богу је када очекујеш да се за неколико поклона и уздаха отворе за тебе сва блага Божије благодати, да се исцеле све ране твоје савести, да те уведу на саму царску гозбу и напоје Телом и Крвљу Христовом, док у исто време, на све јауке и вапаје твоје браће, која страдају у сиромаштву, не налазиш воље да им уделиш ни најмањи део свог изобиља, хладнокрвно остављаш без помоћи болесне и страдалнике, не примаш под свој кров странца, шкртариш да поделиш са гладнима – не своје тело и крв (нека они остану с тобом), већ оне гомиле хране од којих ти се амбари једва не распадају.
Пост који није пријатан и није угодан Господу је када се бојиш принети устима чашу вреле воде, а не бојиш се што из твојих уста, као дим из пећи, и даље излазе празне и труле речи, горке и болна подсмевања, наговештаји пуни саблазни и душевног отрова. Сви такви и њима слични постници нека се не усуђују да се надају милости од Господа; њихов пост не само да није благоугодан, него је, по речима пророка, гнусоба пред лицем Божијим.
Боље би било да једеш шта год хоћеш, али да у исто време храниш оне који чак и ван поста једва не умиру од глади; боље би било да наставиш украшавати себе својим одећама као и пре, али да истовремено покријеш наготу сиромашне браће својим излишним хаљинама, које ти беспотребно висе и које мољци изједају; чак би боље било када би наставио са својим уобичајеним забавама и разонодама, али да, док се сам одмараш, донесеш утеху и радост онима који су одавно заборавили да на овом свету постоји било каква радост.
Истински пост је удаљавање од зла, уздржање језика, одлагање гнева, удаљавање од похота, оговарања, лажи и кривоклетства…
Удаљавање од свих ових порока требало би да за нас не представља пост, нити напор и труд, већ најприроднији чин, одмор и радост. Али, наша природа, још од предака прожета грехом и самовољом, а притом навикнута од нас самих на нарушавање закона уздржања, толико се сродила са страстима и пожудама да јој је следовање страстима и злој вољи постало готово једнако природно као што је телу узимање свакодневне хране. Зато, ко жели да буде слободан од греха, треба непрестано да уздржава себе од зла и принуђује се на добро, исто као што се они који посте уздржавају од хране и подстичу се на богомислије. Управо то уздржање од страсти и порока, по учењу Цркве, представља истински и Господу угодан пост. Спољашњи постови нису увек неопходни, али је овај унутрашњи пост неопходан у свако доба. Спољашњи постови су пролазни и имају крај, а овај духовни пост је непрекидан и треба да се оконча тек са окончањем нашег живота, када свучемо трулежно и грехољубиво тело и обучемо се у нетрулежност и бесстрашће.
Дакле, желиш ли истински да постиш? Уздржи пре свега свој језик од сваке празне, а још више труле и непристојне речи. Започни духовни пост од тог малог телесног уда, који је, међутим, велики непријатељ и упорни противник. Победивши његову упорност, бићеш способан „обуздати и све тело“ (Јак. 3:2). У супротном, твој језик, као дивљи и бесни коњ, вучи ће те, заједно са твојим постом, кроз беспућа лажи, злобе и лукавства.
Желиш ли истински да постиш? Остави заједно са храном сваку мржњу, љутњу, гунђање и препирку; постани у свему и према свима тих, кротак, смирен, снисходљив и пун љубави. То током поста захтева већ и сама пристојност. Иначе, ако наставиш да будеш непомирљив и свађалачки настројен, неко би могао помислити да се, као мало дете, љутиш само зато што ти је Црква забранила омиљена јела.
Желиш ли истински да постиш? Уклони од себе, заједно са јелом, све остале телесне похоте. Јер твој стари и грешни човек те не заслепљује и не уништава само преједањем. Прекомерност у храни наноси штету само теби, а остали облици угађања телу и сладострашћа штете, осим теби, и многим другима. Остави их све, удаљи из постеље своје књигу која одише сладострашћем и слободоумљем; са зидова својих соба уклони саблажњиве слике, а затим избаци из самог ума и памћења (колико је могуће у почетку, јер се то не може учинити одједном: ум није као зидови куће), избаци, кажем, све пожудне слике и утврди уместо њих у сећању и машти својој Крст Христов и сећање на своју смрт.
Желиш ли истински да постиш? Подери, ако код тебе постоји, сваки неправедан уговор о присвајању туђе имовине; прекини судски процес који си због тога покренуо; одустани, колико можеш, чак и од сопствених права, да се не би вукао по судовима као Јеврејин и муслиман. Хришћанин се мора разликовати не само у храму, већ и на суду.
Желиш ли истински да постиш? Погледај чиме можеш, у име Господа, послужити мањој браћи својој у Христу, и одмах приступи делу милосрђа; отвори житнице своје за оне који, без икакве своје кривице, готово умиру од глади; одени нага, прими сироче, побрини се за болесног, посети утамниченог. Јер некако морају настати плодови од тако великог стабла као што је Велики пост. А који су бољи од плодова човекољубља, када и сам постом тражиш милост Божију?
Такав пост биће угодан Господу! Ко спаја душевно уздржање са телесним, неће изгубити своју награду. Или боље рећи, он је већ овде и сада прима. Јер зашто постимо? Без сумње, не да бисмо уштедели нешто од неискоришћене хране, него да бисмо укротили своје тело, олакшали душу, оживели савест, привукли себи благодат Божију. А када постанемо у мислима чистији и целомудренији, у речима истинитији и поучнији, у нарави кроткији и великодушнији, у делима праведнији и милосрднији, тада ће у нама, уз помоћ Божије благодати, циљ поста тиме већ бити постигнут – у почетку, наравно, слабо и несавршено, а затим све више и савршеније, док не постанемо у свему онакви какви треба да буду следбеници Христови.
У супротном, наш пост ће бити сличан леку који болесник, услед неразумности и неуздржаности, узима, док се истовремено препушта свим својим старим навикама које су и изазвале његову болест. Шта очекивати од таквог лека, осим погоршања болести, утолико опаснијег што ћемо, у нади у излечење, мислити да оздрављамо? У том случају, боље је ни не постити, јер тада барем нећемо себе обмањивати да нисмо у опасности. Амин.
