Ко се с пажњом молио пред светом иконом Архистратига Михаила, у чију част данас празнујемо, сигурно је приметио да је он увек представљен у грозном и ратничком облику. На његовој глави је шлем, у руци мач или копље, а под његовим ногама змај, кога побеђује. Шта то значи? Зар је и на небу немогуће живети без оружја? Или је престолу Небеског Цара потребна заштита, као што је потребна престолима земаљских царева? Или су анђели створени да ратују?

Не, браћо, престол Свемогућега је непоколебив као вечност; војске чистих духова створене су не за рат и победе, већ за славословље, мир и блаженство. Тако је било на почетку; тако би било заувек да један од највиших духова није у себи самом отворио извор зла, немира и нереда, побунивши небеску истину. Не знамо како је доспео до лудости да устане против Свевишњега; али је устао! Да ли због природне везе војске и вође или због узајамног обмањивања, многи други духови пошли су за њим.

За свемогућег Творца у томе није било опасности, нити је могла бити; али је духовни свет био уздрман и могао је у основи да се претвори у пропаст. Овај губитак био би утолико трагичнији што је духовни свет био испуњен највећим даровима и савршенствима и што је његово одређење било највише. У том пресудном тренутку, када је читаво небо било у опасности да се претвори у пакао, из средине анђела јавља се бранитељ Божје славе и заштитник части самог анђелског света.

„Ко је као Бог?“ – узвикује Михаило својој сабраћи, те заједно с њима јуриша на безумног побуњеника и његове следбенике. Победа није одмах извојевана, јер је Луцифер, као највиши међу анђелима, имао велике моћи; али је на крају сила добра превладала над силом зла. Деница је збачен с неба, а Михаило и његови анђели остали су заувек победоносни слуге Небеског Цара.

Од тада, у Михаиловим рукама је мач, а под његовим ногама змај, јер сатана, иако збачен с неба, не престаје да ратује против небесника.

Свето писмо нам указује на неколико Михаилових битака (јер ретко открива тајне духовног света), али су ти примери толико снажни да нам наговештавају много тога. Апостол Јуда у својој Посланици наводи да се Архангел Михаило препирао са ђаволом око тела Мојсијевог, које је ђаво хтео да учини предметом обожавања за Израиљце. Михаило је наредио да се тело сахрани на тајном месту (Пнз 34,6).

Исто тако, када је сатана, пред осећајем скорог доласка Христа, подстакао злочестог Антиоха да искорени јеврејску веру, Михаило је устао у одбрану изабраног народа. Без његове помоћи, ревнитељи закона, предвођени Макавејцима, не би могли одолети силним непријатељским војскама.

Архистратиг Михаило је био заштитник Цркве старозаветне, а његово војничко служење наставља се и у Цркви новозаветној. У Откривењу читамо како је Михаило са својим анђелима ратовао против змаја (Отк 12,7). Иако Свето писмо не даје много детаља, јасно је да ће се та борба жестоко наставити до краја света.

Зато је Архангел Михаило на иконама представљен са мачем и шлемом, да би устрашио непријатеље Божије, али не и слуге Његове.

Међутим, браћо, борба Михаилова са ђаволом не одвија се само споља, већ и унутар нас самих. У сваком од нас постоји унутрашњи змај – греховна похота, али и унутрашњи архистратиг – наша савест, која нас опомиње: „Ко је као Бог?“ Не дозволимо да змија у нама преовлада; подржимо нашег унутрашњег архистратига, да би и спољашњи Михаило стао у нашу одбрану.

Архангел Михаило брани све који са страхом Божијим траже Његову помоћ. Зато се молимо и захваљујмо Богу што имамо тако моћног заштитника. Амин.