Видели смо, браћо моја, да су мудраци, по указању добијеном у сну, отишли из Витлејема у своју домовину другим путем, а не преко Јерусалима, како су првобитно намеравали, на Иродову молбу. Не знамо да ли им је откривен разлог овакве Божије одлуке, али је разлог био веома важан. У мрачној души Ирода, чим је чуо вест о рођењу Цара Јудејског, одмах се зачела ужасна намера да истреби будућег супарника, како га је овај крвожедни деспот доживљавао. Будући Јудејин само по имену, без икакве вере у души, тим пре без вере у пророке и њихова предсказања, Ирод није делио света ишчекивања Божијег народа у вези са доласком Месије, нити је осећао било какву наклоност према Њему. Напротив, видећи у Њему изданак племена Давидова, коме је по свим правима припадао царски престо, сматрао је Месију опасним непријатељем за себе и свој дом, против кога је требало употребити сва средства. Најпоузданијим се чинило одузети Му живот. Тако Ирод сада чека само повратак мудраца и вест од њих о томе ко је и где се налази то Детенце, како би наредио да Га убију. Зато је било неопходно да Божија премудрост предузме мере против ове безумне намере, и оне су предузете: удаљењем Свештеног Детенцета, привремено, како ћемо убрзо видети, не само из Витлејема, већ и из свих крајева под Иродовом влашћу.
„А пошто они отидоше, гле, анђео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: ‘Устани, узми Дете и Матер Његову, и бежи у Египат, и буди онде док ти не кажем; јер ће Ирод тражити Дете да Га убије.’“ (Мт. 2:13)
свети старац није могао је очекивати такво тужно виђење, након онога што је непосредно пре тога видео и чуо на јави. Јер шта је видео и чуо? Видео је пастире који су усред ноћи оставили своја стада како би похитали на поклоњење Новорођеном, и источне мудраце са даровима пред Њим; чуо је о чудесној звезди, о хвалоспевним хоровима анђела, о Иродовој намери да дође и поклони се Детенцету. После таквих радосних догађаја и вести, могао је лећи да одмори са уверењем да су све тешкоће и искушења прошли, те да ће сада уследити низ најутешнијих појава. Али другачије је било у будућности, и то у најближој будућности! „А пошто мудраци отидоше, гле, анђео Господњи јави се“ – то јест, прве, вероватно, ноћи након њиховог одласка; јер није било времена за одлагање: Иродова злоба није спавала. „Безбожници не спавају,“ – каже Премудри, – „ако не учине зло.“ (Приче 4:16)
А шта је рекао анђео који се јавио? „Устани,“ – каже, – „узми Дете и Матер, и бежи у Египат.“ „Устани,“ то јест, без икаквог оклевања, исте ноћи, у исти час. „Узми Дете и Матер“; пробуди их, ако је потребно, узми за руку, поведи, макар и против њихове воље – на такав пут, у такав час. „Дете и Матер“; пре свега Дете – најдрагоценије, а са Њим и Мајку; Мајку, а не своју жену, како сам је пре назвао при првом јављању, јер ти је сада све познато; знаш да ово Дете нема земаљског оца, нити ова Жена мужа. „Узми и бежи,“ као што се бежи из куће у којој је пожар, као што се спасава од звери или непријатеља – са највећом могућом брзином и трудом. „И буди онде док ти не кажем.“ Нећете заувек остати у Египту, већ привремено, док бура не прође; тада ћу ти се поново јавити и рећи шта да радите. Јер сте ви под посебним Промислом, не може вас задесити никакво зло; са вама је свуда сила Свевишњег; зато нема разлога за тугу и очајање.
Упркос таквом упозорењу и истовремено утеси, да је Јосиф пожелео да овога пута слуша плот и крв, како запажа свети Златоуст, нашао би много разлога за смућење и противљење. Ти би, свети старче, могао рећи анђелу: „Ти си сам раније рекао да ће Рођени спасти народ Свој; а сада шта бива? Он не спасава ни Самог Себе; ми морамо, ради спасења Његовог живота, оставити домовину и преселити се у туђу земљу – и то како? Изненада, неприпремљени, без икаквих средстава, препуштајући се опасном бекству, ноћу. Где је онда испуњење онога што је обећано?“ Али Јосиф ништа слично није рекао нити помислио. Зашто? Зато, одговара исти свети Златоуст, што је био „муж веран“: вера и верност небеском руководству, преданост и послушност биле су главне одлике Јосифове душе; а те одлике произлазиле су отуда што у тој души није било никаквих земаљских тежњи и привезаности, него је владала једна чиста љубав, која, по сведочанству светог апостола Павла, „све верује, свему се нада, све трпи… никада не престаје“ (1. Кор. 13:7–8). У том погледу Јосиф веома подсећа на Авраама, тако да би, да је Авраам сада био поред Свете Дјеве, поступао исто као што поступа Јосиф. А шта он чини? Оно што му је наређено. „А он уставши, узе Дете и Мајку Његову ноћу, и оде у Египат“ (Мт. 2:14). Речи су једноставне, али изражавају дубоку преданост и уједно дело веома умилно.
Замислите светог старца како одједном устаје усред мрачне ноћи са скромног одра; замислите како, испуњен оним што је чуо од анђела, слабим корацима прилази с благоговењем спавајућој Дјеви и Младенцу, те је тихо буди из сна; како затим смерно саопштава о крајњој нужности да истог часа оставе не само дом, него и домовину, и одмах крену у Египат; како потом Света Двоица без оклевања креће на пут, спремајући само најнеопходније ствари; како Мајка узима на руке Младенца који спава и смешта Га заједно са собом на скромну животињу; како старац прати њихов корак својим дрхтавим ногама – и све то ноћу! Реците, ко би од нас без крајње нужде могао одлучити на такав пут? Јер пут од Витлејема до Египта је и данас изузетно тежак и опасан: мора се ићи преко планина и провалија, кроз беспућа, међу сипким песковима, уз непрестану опасност од звери и разбојника. И баш тим путем, ноћу, сада бежи Спаситељ света, лежећи као Младенац на грудима Своје Мајке!
А зашто је, питаће неко, за место уточишта изабран Египат, а не нека друга земља? Зато што је, гледано из Витлејема, Египат био најближа од насељенијих суседних земаља; зато што је у Египту било мноштво Јевреја, међу којима су Јосиф и Марија могли лакше наћи уточиште; и коначно, зато што Египат духовно представља жалосно стање греха и смрти, из којег је Син Божији дошао да избави људски род, као што је некада Мојсије извео народ израиљски из Египта. Поред овога, еванђелист додаје да је бегством у Египат требало да се испуни древно пророчанство о Месији, у којем се, из уста Божијих, каже: „Из Египта дозвах Сина свога“ (Мт. 2:15; Ос. 11:1).
Читајући ово место код пророка, неко може помислити да се овде под речју „Син“ не подразумева Месија, него сам народ израиљски, који је некада изведен из Египта. Јер о њему пророк говори пре и после ових речи, како то настоје да тумаче и древни и савремени Јевреји. Али ми не морамо много полемисати са њима у овом случају, нити бранити јеванђелисту који ове речи односи не на народ израиљски, него на Спаситеља. Јер шта је важно ако пророк наизглед говори о народу израиљском? Није ли обећани Искупитељ глава и представник тога народа? Зар у судбини Израиља није могла бити предочена судбина Месије? „Кога, — наставља свети Златоуст, — можемо тачније назвати Сином Божијим? Оне који су се клањали златном телету, служили Веелфегору и приносили децу на жртву демонима, или Онога Који је по природи Син и поштује Онога Који Га је родио? Зато еванђелист, као орган истога Духа Божијег, Којим су пророковали пророци, с правом сада види у бегству Спаситеља у Египат испуњење онога што је било предсказано боравком народа израиљског у истом том Египту.“
Како су Дете и Мајка стигли у Египат, где су се настанили, шта се тамо догодило са Њима или са Египтом због Њих, колико је дуго трајао њихов боравак — о свему овоме еванђелист не говори ни реч, јер циљ његовог казивања није у томе да обухвати и наведе сва дела Сина Божијег и све што се са Њим догодило (јер, као што примећује свети Јован, „ни у цео свет не би стале написане књиге“ — Јн. 21:25), него да из учињеног од Њега и из онога што се са Њим догодило покаже да је Он заиста обећани Избавитељ света и Спаситељ свих људи.
Допуњавајући оно што еванђелиста прећуткује, древно предање говори да су, када је Божанствени Младенац са Својом Пречистом Мајком ушао у први египатски град — Илиопољ, сви његови идоли и кипови попадали, слично као што је некада пао кип Дагона од ковчега Завета који је био унет у његов храм. Говори се и да су неки жреци Египта очекивали то чудесно падање и срамоту идола, унапред упозорени пророчанством Јеремије, који је некада био у Египту. Исто предање до данас указује на место где је Света Породица живела, на извор из којег је гасила жеђ и на остатке дрвета под којим се склањала од дневне жеге. Без сумње, управо на ове околности мислио је свети Златоуст када је говорио својим слушаоцима да је Господ осветио читаву египатску земљу Својим доласком.
Трагови и плодови овог свештенотајног освећења у великој мери су се пројавили у Египту убрзо након Вазнесења Господњег, са првом проповеди апостола. Египат, који је, по речима светог Златоуста, примио Искупитеља у време када је Он у њему нашао уточиште бежећи од Ирода, није се показао као туђ и неупознат са Њим ни пред апостолима. Нигде хришћанска вера није тако брзо пустила корен и проширила се са таквом снагом као у Египту. Тамо је основана прва хришћанска школа, која је хришћанству дала учитеље и браниоце за све страшно време гоњења од стране пагана; тамо су настали први сабори светих пустињака, који су до данас узори подвижничког живота; из Египта је изашао велики број исповедника и мученика. Четири века након рођења Спаситеља, Египат је био толико богат вером и хришћанским врлинама да је свети Златоуст могао да га упореди са небом испуњеним различитим светилима.
Данас је, нажалост, другачије — светилник Александријске Цркве одавно је замрачен и готово сасвим уклоњен са свог места; али Онај Који „ходи посред седам златних светилника“ (Откр. 2:1) неће заборавити место Свог уточишта од Иродовог гоњења и, као што је у Египту Сам био спасен, неће допустити да та земља заувек пропадне у тами магометанске заблуде. Онај Ко има очи да види већ може да примети зору будућег дана богопознања.
„И би тамо, — наставља еванђелист, — док не умре Ирод“ (Мт. 2:15). Јер се могао вратити раније, на пример, одмах након што је завршено Иродово беснило над витлејемском децом. Али Промисао то није дозволио, да би се не само Младенац потпуно ослободио нових прогона, већ и да би Мајка и старац били избављени од новог страха и бриге за Њега. Ирод, међутим, није дуго могао бити узрок странствовања Месије ван Његове земаљске отаџбине: његови дани су већ били избројани, мада је, како ћемо видети сутра, успео да многим злочинима придода још једно ужасно дело.
Остављајући сада нашег Спаситеља у Египту, извуцимо, браћо, из Његовог бекства у ову земљу поуку која се природно намеће као руководство за наш животни пут. И ми можемо на различите начине доживети нешто слично ономе што је доживео наш Спаситељ, то јест опасности и гоњења. Како да поступамо у таквом случају? Тачно као што је поступао Он — не излагати се опасности, клони се ње колико је могуће, не очекујући за своје спасење нека изузетна средства с неба, већ користећи она која су нам доступна. Зар Син Божији није имао чудеса и знамења за Своје спасење од Ирода? И тада је могао, да је хтео, да позове у Своју заштиту више од дванаест легиона анђела (Мт. 26:53), али је уместо Анђела употребио старца и Мајку; бежи, као последњи од синова човечијих, у Египат и тако спасава Себе. Тако треба и ми да поступамо, користећи природна средства за своју безбедност, а не да искушавамо Господа очекујући за своју заштиту чуда и знаке, који се никада не дају без преке потребе.
Осим тога, гледајући на Божанственог Младенца који се спасава бекством у Египат и размишљајући о томе са каквим су тешкоћама било повезано ово путовање како за Њега, тако и за Његову Мајку са старцем, требало би да примимо дух храбрости и трпљења и да одбацимо од себе заводљиву мисао да, пошто смо започели дело свог спасења и кренули путем истине и правде, више нећемо бити подложни невољама и жалостима. Не, онај ко жели да ради и служи Господу, управо он, по речима древног мудраца, треба да „припреми душу своју за искушења“.
Истински хришћанин је увек војник и подвижник. Њега очекује велика награда и покој, оно што око није видело, ухо није чуло и што није ушло у срце човечије; али где га очекује? Не овде, на земљи, већ тамо, на небу. Овде су „многе невоље праведника“; овде је „у трпљењу“ потребно задобити своју душу. Имајући све то у виду, и ми „са трпљењем да трчимо у подвиг спасења који је пред нама, гледајући, као на узор, на Самог Начелника и Савршитеља вере, Господа Исуса, Који уместо радости и покоја који су Му били пред Њим, претрпео је бекство у Египат, не марећи за срамоту“ (Јевр. 12:1-2) и тако, прошавши све степенице понижења и страдања, „сео је с десне стране престола величанства на висинама“ (Јевр. 1:3), коју узвишеност да будемо удостојени и ми да видимо за своја мала страдања — Његовом свемоћном благодаћу. Амин.
