О Божијем Промислу

Браћо! Данас од јеванђељских речи провејава посебна нежност; на њима је данас јасан отисак Христове душе. Са ласкавом љубављу Христос говори о неописивој лепоти пољског цвета, о завидном простору живота небеских птица које се купају у плавом океану.

«Погледајте птице небеске… Погледајте пољске љиљане… кажем вам да се ни Соломон у свој својој слави није одевао као сваки од њих» (Мт. 6:26, 28–29). Ове нежне речи љубави Господ уплиће у свој говор о Божјем Промислу.

Господњи говор је једноставан и разумљив. Може се укратко пренети овако: љубав Господа, која са бригом штити свет, разливена је по целом свемиру. Није ли она та која покреће крила птица? Није ли она та која украшава пољско цвеће? Човече, зар си ти у Божјим очима гори од бездушног створења? Предај се дакле у Божје руке, тражи Божје Царство, и цео твој живот ће управљати Сами Бог.

Ове речи љубави предлажу се вама. Зашто их Црква чита данас? Да би разумели, треба да установимо њихову везу са претходним читањима. Знате да је у Јеванђељима прве две недеље после Педесетнице Црква у име Господње објавила позив свима да иду за Христом и постану Његови ученици (Мт. 10:32–35, 19:20–30, 4:18–23).

Од данашње недеље Црква почиње да открива позванима какав је тај пут ка Богу. Она указује да на том путу позвани треба пре свега да се потпуно преда Богу, повери Му душу и тело, цео свој живот без остатка преда мудром и пуном љубави Богу. Тако је значајан смисао Христових речи које смо чули.

Предајте се Богу, предајте се бризи Његовог Промисла! Али зашто се захтева безусловна самопредаја Богу? Зашто је неопходно прихватање Промисла?

Божански Промисао је непрекидна и свеприсутна Божја брига о свету, којом Бог усмерава како појединачни живот, тако и цео свемир ка коначном циљу постојања – оправдању живота и његовом уливању у бесмртну вечност. Над светским животом и животом једног човека царује премудра и блага воља Божја.

Није ли из тога јасно да ће наш задатак бити да разумемо Божју вољу о себи и ускладимо своју вољу са Божјом? Треба разумети Божју вољу и сложити се са њом, да не омета​мо Бога да твори благо дело живота. За остваривање тога постоји један исправан пут – потпуно се одрећи себе, своје самовољне и грешне воље, одрећи се своје заблуделе природе и улити свој живот у корито божанског хтења.

Браћо! Зашто је човек тако неразуман? Зашто, признајући Промисао, живи како му се хоће, не узимајући за озбиљно вољу Промисла?

Човек, међутим, никако не може да се извуче из зачараног круга своје самоће и ослонца на себе. Чак и када се појави спремност да прими Промисао, и тада се све своди на покушаје неког садејства, то јест истовременог ослањања на Божју вољу и на своју сопствену.

Наравно, Христу је била очигледна та немоћ – хватање за људско, и зато је открио истину Промисла различитим доказима и облачио их у ласкаву музику речи. Христови докази нису метафизичка измишљања, већ просте речи које се обраћају свакодневном људском животу.

Доказујући неопходност безусловног предавања себе Богу, Господ открива сву сиромаштину људске природе и сву неподобност покушаја да се на њој заснује свој животни пут. Човек у свом грешном стању је бедно, немоћно биће, а људска природа је сама унутрашња беда – то су основне поставке Христове које образлажу неопходност потчињавања Промислу.

Господ почиње излагање својих мисли објашњењем узрока осиромашења човека. «Светиљка телу је око. Дакле, ако твоје око буде чисто, све твоје тело ће бити светло; ако ли твоје око буде рђаво, све твоје тело ће бити мрачно. Дакле, ако светлост која је у теби јесте тама, каква ли је тек тама?» (Мт. 6:22–23)

Господ доводи аналогију из телесног живота човека. Око је као светиљка која осветљава човеку свет, и зато око руководи спољашњим животом човека. Ако је човеково око здраво, онда је и његов пут прав, и труд човека је успешан. Ако је пак око болесно, онда ће се нужно искривити људски пут.

Као што је за исправан живот тела светиљка око, тако је за исправан живот душе светиљка срце. Душа живи исправним животом само при непорочном срцу. Изгубивши непорочност, срце више не може да руководи животом душе, и живот човека скреће са пута.

Људска срца су покварена грехом и лишена су непорочности, и она, наравно, више нису подобна за управљање животом. Ушла је у људски живот двоједушност… Слаби позиви савести вуку ка Оцу и Спаситељу, а лоше навике стављају на примамљив пут служења земљи и греху. Човек и Бога признаје, и у храм иде, али истовремено лута својим, уопште не Божјим стазама, путевима људске покварености. Та двоједушност мисли и живота толико је постала уобичајена да више и не видимо у томе вапијућу несразмерност.

Резултат те застрашујуће двоједушности је један – немоћ живота. Господ назива двоједушност служењем двојици господара: «Нико не може служити двојици господара: јер ће или једног мрзети, а другог волети; или ће једном бити ревностан, а према другом немаран. Не можете служити Богу и мамону» (Мт. 6:24)

Господ се не задржава на анализи те двоједушности. Он види како је човек дубоко урастао у земљу и сав је у ропству својих земаљских тежњи. Да би извукао човека из затвореног круга земаљске сујете, Господ још једном открива сву бесплодност људске делатности. «Па ко од вас бринући се може додати себи раста макар за један лакат?» (Мт. 6:27) У овим речима Христос показује безнадежност напора човека да нешто створи и уреди ван припремљеног за човека круга Божјег пута.

Да, човек живи у бесконачној сујети; од пелена до гроба се врти точак те сујете. Он се бави, тежи, постиже, један циљ смењује други у бесконачном низу људских напора… Међутим, многи напори уопште нису потребни и можемо се само осмехнути горким осмехом на слепу нашу и бесмислену брижност.

Погледајте спољашњу декорацију живота и ужаснућете се људској беди. Видећете како човек, који се хвата за свој мали умић, тај „паметњаковић“ испада сасвим беспомоћан пред свим што га окружује, и није способан да оријентише свој живот чак ни у ситним бригама сваког дана.

Браћо, та беда није измишљотина, она је сушта истина живота. Погледајте око себе, погледајте, свуда ћете запазити самозаљубљеност људског умића и сву његову беду. Иста безутешна слика људске беде царује и у појавама осећања, жеља и тежњи човека.

Иза декорације узвишених осећања и великих циљева виде се свакодневно вуцарање по ситницама живота због неумења да их себи подреди, свакодневно јадно ропство бита, морална млитавост, вољна попуштљивост и бесконачан круг ситне сујете. Једном речју, човек је роб, роб својих навика, роб условности, роб мишљења других људи и, најзад – и то је главно – он је роб свог греха и своје страсти, које се смеју човеку и обарају га с ногу, чим се похвали својим узвишеним осећањима и жељама.

Какав је дакле излаз? Какав може бити излаз, осим уздаха скрушености, изговореног са погнутом главом? Ко од вас бринући се може додати себи раста макар за један лакат? А човек се баца и покушава да створи неки „свој“ наводно разуман поредак живота, покушава чак да утиче на околни живот у целини. Јадна самообмана! Како човек да измени Божији Промисао, ако не може да дода себи раста ни за сантиметар?

И, наравно, један излаз постоји за човека – да одбаци своју беду и безусловно се преда Богу, да се улије својим животом у круг предодређен мудром и свемоћном руком, да не измишља своје самовољне путеве, већ да се подчини вековним законима развоја живота и уђе у живот по Божјој правди. То и значи прихватити Божји Промисао и потчинити се божанском вођству.

Али Господ зна како је тешко човеку да престане да брине о себи и у целом животу се ослони на Божју вољу, и зато он опет простим речима убеђује човека да се преда Њему без страха за своју судбину. Предвиђајући људску бојажљивост, Он је отклања двојим доказима.

Прво. Господ говори о првенству пред Његовим очима људске душе над свим осталим. И ако Господ обећава спасење душе, како може човек да се колеба – да ли да спасе душу или да заснује земаљско благостање? «Душа није ли претежнија од тела, и тело од одеће?» – пита са благим прекором Господ (Мт. 6:25). Зар ће човек зато да занемари душу ради веће сигурности залогаја хлеба?

Друго. Отац Небески, знајући да имате потребу за земаљским, даће вам све потребно земаљско и обезбедиће вас њиме боље од вас самих. Брине се Господ о давању свег потребног свим створењима земаљским: «Погледајте птице небеске: оне не сеју, не жању, не скупљају у житнице; и Отац ваш Небески их храни» (Мт. 6:26).

Божја брига о вама видна је из простог примера. Колико напора улаже човек да лепше уреди свој живот! Колико је трактата написано о лепоти; колико је генија стварало, творило лепоту! И опет, прост пољски цвет – Божје створење – није ли лепши од целе људске уметности?

«Погледајте пољске љиљане, како расту; не раде, не преду; али вам кажем да се ни Соломон у свој својој слави није одевао као свака од њих» (Мт. 6:28–29). И опет звучи исти закључак: «Ако траву пољску, која данас јесте, а сутра ће бити бачена у пећ, Бог тако одева, колико ли више вас, маловерни!» (Мт. 6:30)

Тако, браћо, неизвештаченим речима и животним поређењима Господ открива и утврђује велику истину Божјег Промисла. Прожмите се том истином и предајте се целом душом у Божје промисаоне руке.

Сазнати своје ништавило, одвратити се од њега и ослонити се у животу на Божју силу – то је, браћо, централни посао и полазна тачка целог нашег живота, нашег пута ка Богу. Амин.