„Изађе сејач сејати своје семе: једно паде крај пута, друго на каменито тло, треће у трње.“ (Лк. 8: 5-7 )

Данас смо на Божанственој литургији чули свето Јеванђеље, односно Самог Господа, који нам казује причу о сејачу и семену које је једно пало крај пута, друго на камен, треће у трње, и тек је мали део пао на добру земљу. Семе које је пало на неповољна места пропало је: крај пута је било згажено и поједено од птица; на камену – осушено; у трњу – угушено. Семе, које је пало на добру земљу, изникло је и донело плод. Тумачење ове приче смо такође чули у Јеванђељу, али, пошто је објашњење кратко, верујем да није свако успео да га задржи у уму. Стога, уз Божију помоћ, покушаћемо да мало детаљније разјаснимо неке делове.

Семе је реч Божија, а земља је срце човечије. Добро срце је добра земља, а зло срце је лоша земља: утрта као пут, тврда као камен и бодљикава као трње. Господ Бог наш од почетка света сеје своју реч у срца људска: најпре преко праотаца и пророка, који су проповедали реч Божију, а затим је Он Сам, оваплотивши се од Пречисте Деве Марије, дошао на земљу и живео са људима, обилазећи градове и села, учећи и благовестећи Царство Божије. Након тога је послао Своје апостоле у свет да сеју семе речи Божије, а после апостола, ту улогу преузели су црквени учитељи, што је обавеза која се пренела све до данас на епископе и свештенике, који су дужни да сеју духовно семе, односно, реч Божију.

Али, тешко нашем окајаном времену, јер је ово сејање потпуно занемарено, а реч Божија је остављена. Нико се више не стара о својој души и души ближњег, како би на крају жетве могли представити плод Богу, а не бесплодну и празну душу. Не знам кога прво треба сматрати окајаним: сејаче или земљу, свештенике или људска срца, или можда и једне и друге заједно. „Заједно посташе некорисни, нема никога ко чини добро, нема ниједног“ (Пс. 52:4). Сејачи не сеју, а земља не прима; свештеници су немарни, а људи залутају; свештеници не уче, а људи остају у незнању; свештеници не проповедају реч Божију, а људи не слушају и чак не желе да слушају. Са обе стране је лоше: и свештеници су глупи, и људи су неразумни. Пастири лутају, а овце их прате, не знајући куда иду; слепи воде слепе, и заједно падају у јаму.

Господ је, негодујући у старини на јеврејски народ, преко Свог пророка Амоса заповедио: „Послаћу глад на земљу, не глад хлеба, ни жеђ воде, већ глад за слушањем речи Господње. И они ће лутати тражећи реч Господњу, али је неће наћи“ (Ам. 8:11–12). Знам да многи незналице не сматрају глад за слушањем речи Господње великим казнама које нам Бог шаље због наших грехова. Казна глађу хлеба им се чини већом него глад за речју Божијом. О, неразумни! Зар не знате шта је важније: тело или душа, и која је храна достојнија и кориснија: пропадљива или непропадљива, телесна или духовна, и који је губитак већи: недостатак хлеба или речи Божије? Глад за хлебом је зло, али глад за речју Божијом је још веће зло. Јер, хлеб крепи само наш привремени живот, а реч Божија нас води у живот вечни.

Семе речи Божије посејано је у нашим срцима, али често пада крај пута, где га затапају ноге. Птице, о којима се говори у Јеванђељу, су демони који односе реч из срца људског. Ђаво је некада био небеска птица, али је збачен са неба у ад и сада, не желећи да остане у аду, излази на земљу, распршујући своје ученике свуда да би уништили семе речи Божије и православну веру.

Добро је семе речи Божије, које нас учи да не одступамо од свете Цркве, него да јој се држимо као деца мајке која нас је родила светим крштењем. Али демони, расколници, из својих скровишта, настоје да покваре ово семе, заводећи просте људе да избегавају Цркву и свете Тајне.

Молимо се Христу Господу, да нас избави од зла и сачува од обмана и прелести, и да милостивим Својим милосрђем спаси наше душе. Амин.