О бесовима и свињама не само што нисам хтео да говорим, љубљени моји слушаоци, већ ни да мислим. Говорити о бесовима је страшно, а о свињама стидно. Страшно је чак и сећање на мрачне бесове, чији је изглед ужаснији од сваке муке. А водити беседу о свињама са достојним људима је стидно, јер њих се, као поганих животињама, гнушао и сам Стари завет. Пошто је међутим данашње свето Јеванђеље, читано на Божанственој литургији, изложило ово приповедање о бесовима и свињама, то не можемо заобићи ни ми који смо слушали свето Јеванђеље. Побеседимо дакле укратко уз Божију помоћ.

Зашто бесови моле да уђу у свиње и зашто Господ не само што им не забрањује да буде по њиховој молби, већ им чак и заповеда? У овој беседи Ти сам, Господе, делуј у мојим устима и у слуху мојих слушалаца, да би Твојим деловањем била корист за нас, грешне, а Теби да се изврши слава кроз нас!

„Молише бесови Исуса“ и остало. Љубљени слушаоци! Овде су чудне две ствари: прво, то што бесови траже од Христа Господа нашег дозволу да уђу у свиње; друго, то што Христос Господ им не забрањује.

Чудно је то што бесови, будући прегорди, не траже да уђу у неке велике и славне звери: у лавове, слонове, јелене и остале, већ у бешчасне свиње. Чудно је и то што Господ не само што им није одбио, већ им је чак допустио, док раније није хтео да послуша ниједну њихову молбу. Молили су да се камење претвори у хлеб, да се Он сам баци доле са крова цркве, да им допусти да истребе Његове следбенике, као што о томе сведочи сам Спаситељ: „Симоне, Симоне, ето сотона тражи вас, да вас сеје као пшеницу“, – али никада их Христос Господ није послушао. У свиње да уђу пак допушта без приговора и заповеда им, говорећи: „Идите“.

Али прво да кажемо о првом: траже бесови да уђу у свиње, јер воле себи сличне, као што и свака ствар воли себи сличну ствар. Бесови су нечисти, као што говори Господ једном од њих код светог јеванђелисте Марка: „Изиђи, душе нечисти, из човека“ (Мк. 5:8); нечисте су такође и свиње: оне се ваљају у блату, и у Старом завету било је забрањено јести њихово нечисто месо. Зато и траже бесови да уђу у свиње, нечисти у нечисте, погани у погане, јер слични воле себи сличне, као што о томе говори и један тумач: „Видиш“, каже, „где сотона хоће да живи? У нечистим и гадним животињама, јер он воли нечистоту“.

Свети учитељи који тумаче Јеванђеље, под свињом разумеју човека који се ваљa у грешним, телесним нечистоћама, као свиња у блату. Ево, на пример, чујемо светог Златоуста који каже: „Какво све зло не чини телесно грешно сластољубље! Од човека оно прави свињу, па чак и нешто горе од свиње, јер се свиња ваља у блату и храни се ђубретом, а блудник се храни још гаднијом храном, мислећи о поганим мешањима и нечистим прељубама“.

Телесни грешник је сличан свињи, јер као што се она у блату, тако се и он потапа у нечистоћу, што је познао на себи онај који је рекао: „Утонуо сам у дубоко блато“ (Пс. 68:3). Свиња гледа доле и не може чак ни да подигне своју главу горе. Слично томе и грешник гледа доле и неће да подигне своје унутарње очи ка небу, као што пише свети Данило о блудним старцима који су се окушавали о целомудрену и прелепу Сусану: „Искварише свој ум и скренуше своје очи, да не гледају у небо“ (Дан. 13:9). Јечи свиња док ходи; јечи и грешник, не имајући никакве утехе. Ови јауци чине живот грешника окајаним, јер чим погледа у своју савест, одмах зајауче, видећи себе како пропада и како га сваки дан вуку његове зле навике у најдубљу пропаст погибељи.

Бесови траже да уђу у свиње које означавају грешнике. Они показују овде своју жељу да им је веома пријатно да живе у блудним људима који воде свињски живот, као у бићима која им најбоље одговарају, јер онај који живи блудно и неуздржано личи не само на свињу, већ чак и на самог беса, као што о томе каже свети Златоуст: „Такав човек се ничим не разликује од беснога или чак од самог беса, јер је исто тако бестидан, исто тако бесан, исто тако злобан као и бес“. Како смрди свиња, тако смрди и бес; тако смрди и грешник. Мудри о ђаволу говоре да свуда где би он пошао, носи у себи паклени огањ, и као што се сам од огња, тако се и огањ од њега не одваја: свуда се пече и мучи казном. Слично томе и неуздржани блудник свуда носи са собом огањ тела и свуда се распаљује огњем. Вечна казна Божија за бесове је тама, смрад и огањ; иста таква казна ће стићи и погане људе: њима је припремљена тама најкрајња у паклу, смрад, црви који не спавају и неугасиви паклени огањ.

За прегадна безакоња Бог је некад казнио Содом и околне градове. Како их је казнио? Писмо каже: „Пусти Господ на Содом камење горуће“. У другом преводу ово се чита овако: „Пусти Господ на Содом сумпор и огањ“ (Пост. 19:24), а тумачи објашњавају да су камење које је пало на безаконе градове било горући сумпор. А шта може да смрди горе од горућег сумпора? Зашто је дакле Господ казнио те грешнике сумпором и огњем? Ово објашњава свети Григорије говорећи: „Шта означава сумпор, ако не смрад блудног тела? Шта означава и кажњава огањ, ако не телесно распаљивање? Зато када је Господ хтео да казни содомљане и гоморане за њихове прегадне телесне грехе, то је у самом својству казне показао и својство њихових грехова“. Какви су били греси, таква је и казна: зато је јасно да је нечисти који скврни своје тело сличан у својим делима ђаволу и мио му је, као свиња вуку.

Бесови воле да живе у свињама сличним блудницима, јер су они истински њихови домови. Као што странац жели да стигне до свога дома и живи у њему, тако и бесови који прелазе са места на место, желе да живе у блудницима, као у истинским својим домовима. У приповедањима се пише да се у Картагини догодио овакав случај. На једном месту стајао је идол паганске богиње Венере. Венера је пак блудна жена коју су безбожни Грци приказали крајње бестидно, у нагом виду, на саблазан свима који пролазе поред. Једном је неко од девствених, идући поред, видео бестидну наготу овог женског идола, и тада му се у срцу појавила погана мисао: почео је да се наслађује нечистим мислима и распаљује похотом. И када је дуго задржавао у себи ту грешну мисао, наслађивао се њоме и желео само дело, одмах је постао станиште беса: нечисти дух је ушао у њега и почео да га мучи. Видиш како већ само замишљена нечистоћа чини човека пећином разбојничком – ђавољом. Шта се онда може рећи о блудној нечистоћи која се извршава самим делом? Неће ли се у њој населити ђаво, као у свом истинском стану?

Чујеш ли ово, прегадни блудниче? Зар не знаш да у теби живи бес? Не осећаш ли га у себи? Или, можда, не верујеш реченом? Преподобни Иларион је једном изгонио из девојке беса кога је у њу послао чарањем један блудни младић. Изгонећи га, упитао је: „Зашто ниси ушао у тог младића који те је овде населио?“ Бес је пак одговорио: „Тај младић има у себи другог мог друга, сластољубивог беса блудника“. Чујмо ово: у блуднику живи блудни бес који га мучи блудним распаљивањем.

Дакле, сада знамо зашто бесови траже да уђу у свиње које означавају грешнике. Они изражавају тиме да воле да живе у блудним људима сличним свињама.

Даље истражујемо и друго: зашто Господ не само што не забрањује да се изврши по њиховој молби, већ чак заповеда и говори им: „Идите“? То је зато да, с једне стране, покаже мучитељско господарење бесова над блудним, као што о томе каже Августин: „Христос допушта бесовима да уђу у свиње, да покаже да ђаво господари над онима који воде свињски живот“, с друге стране пак, зато да покаже над блудницима Своју силу, освету и праведни суд који кажњава све блудничке подухвате, према написаном: „Блудницима и прељубоцима судиће Бог“ (Јевр. 13:4).

Ђаво господари па чак и царује над блудницима, као над својим људима и својим робовима, јер, по апостолу, „онај који чини грех од ђавола је“ (Јн. 3:8); такав не ради за Христа, већ за ђавола. Знамо да је ђаво некад царовао над идолопоклоницима: они су били његови истински робови. Људи пак који живе у телесним нечистоћама, јесу други идолопоклоници; дакле, и они су његови истински робови. А да су блудници управо идолопоклоници, то се види из речи светог апостола који каже овако: „Ушли су неки људи, који благодат нашег Бога претварају у разврат и одричу се јединог Владике Бога и Господа нашег Исуса Христа“ (Јуд. 1:4). Ко је то онај који „претвара благодат нашег Бога у разврат“? Заиста, нико други до хришћани који су примили у крштењу благодат хришћанства. Они, упавши у блудно сквернодејство, претварају примљену Божију благодат у разврат и одричу се Христа, ако не речју пред мучитељем, то делом пред својим господарем – ђаволом. А онај који се блудним делом одриче Христа, није ли он идолопоклоник? Његов идол је његова страст, и у њој, као у идолу, он има беса, свог господара коме као олтар пружа своје срце које рађа погане мисли; на том олтару полаже огањ грешне жеље, приноси у жртву – само блудно дело којим се цео прља, и постаје сличан и угодан бесу. Над таквим крштеним идолопоклоницима господари ђаво, као над својим робовима, и господари мучитељски; јер, где год успе, он разбија, баца у огањ и у воду, да их погуби. Разбија, одузимајући душевну снагу за покајање и лишавајући грешника Божије благодати; баца у огањ телесног распада или неуздржаности и у воду нечистог сластољубља; погубљује га, потапајући у паклену бездан, као свињу у море, мучи га и тишти га довека. Ево какву плату даје ђаво свом робу који верно и вредно ради за њега телесним сквернодејствима! Ево какво је мучитељско господарење беса над грешником! Показујући то, Господ у данашњем Јеванђељу и заповеда бесовима да иду у свиње које означавају блудне људе: „И одмах се стадо свиња стровали низ обронак у море, и утопише се у води“ (Мт. 8:22).

Најзад, и зато је Господ заповедио бесовима да уђу у свиње и потопе их, да јасно покаже Своју незадрживу и брзу казну над грешницима. Христу Богу, рођеном од Пречисте и пренепорочне Деве и који је извор сваке чистоће, гадан је сваки блудник, и зато се Он наоружава против њега као против свог непријатеља. Мисао телесна, по апостолу, „непријатељство је према Богу“ (Рим. 8:7). То значи да је човек који је потопио свој ум у телесна сквeрнодејства и који већ ни о чему другом не мисли, то јест, сања и жели само телесну, грешну сласт, велики непријатељ Богу. Зато се Господ и наоружава против њега као против свог непријатеља: потребно му је да се освети за непријатељство таквог. Ево чујемо у Писму премудрог Соломона како Премудрост хоће да се припреми на рат: „Узеће сво оружје ревност Његова, и наоружаће створење на освету непријатељима, и облачиће се у оклоп правде, и метнуће на себе шлем непристрасног суда, узеће штит непобедивог благочестивости, изоштриће пак нагли гнев као оружје“, то јест, свој гнев изоштрити као мач. (Прем. 5 и даље).

Овде се прво чудимо како Премудрост Божија, будући, по апостолу, мирна, кротка, пуна милости, „нагло“, то јест, изненада, неочекивано претворивши се у јарост, хоће да подигне рат, оштри свој мач и гнев; затим разматрамо против кога Она оштри свој мач и с ким хоће да ступи у рат.

Писмо каже да Она хоће да подигне рат на безумне и скупља себи за тај рат велику силу из целог света. „Подигнуће“, каже се, „рат с Њим свет против безумних“. По тумачењима то значи да ће се сва четири елемента од којих се састоји цео свет подићи на рат против безумних заједно с Премудрошћу Божијом.

Ко је то толико безуман да на рат против себе подстиче и раздражује Божију Премудрост? Заиста, нико други до човек који се потопио у погане блудне послове, јер га безумним назива Писмо које каже: „Прељубочинац због оскудице ума чини погибељ своје душе“ (Сир. 25:4). На таквог, као на свог непријатеља, и устаће на рат Христос, оваплоћена Божија Премудрост.

Гледај дакле на какву јарост и гнев подстиче Бога блудни грех!

Заиста, сви греси су непријатни Богу, сви Га раздражују и покрећу на гневну освету, али не сви једнако. Једном је свети Богослов видео Господа како ходи међу седам свећњака, а из уста Му излази двосекли мач. Мач не заузима уобичајено место у устима: њему приличи да буде у људским рукама. Али у Господа то има посебно значење, јер Он каже: „Анђелу пергамске цркве напиши: ово говори онај који има мач двосекли изоштрен“ (Откр. 2:12), и тај мач није у устима, већ у рукама, према написаном на другом месту: „Мач извучен у руци Му“. Ево, дакле, два мача има наш Господ, према речи Петровој: „Ето овде два ножа“ (Лк. 22:38): мач у устима и мач у руци, – и оба оштра. За кога су намењени ови мачеви? За оне који грешe: за мале грешнике мач у устима, да их не убија, већ само опомиње речју и учи их; мач пак у руци – за веће грешнике, да им се освети. „Мачеви“, речено је, „двосекли у рукама њиховим, да чине освету и да убијају их“ (Пс. 149:6:7).

„Ујутру“, речено је још, „убијах све грешне земље, да истребим из града Господњег све који чине безакоње“ (Пс. 100:8). Али ја, грешни, хоћу тачно да знам речено у Откровењу Богослова; хоћу да се уверим да је мач у устима намењен управо за мање грешнике, а мач у рукама за веће. За кога је управо припремљен мач двосекли, држан у рукама? Заиста, ни за кога другог до за блудне, што је јасно из речи самог Господа који говори пергамском анђелу: „Имам нешто мало против тебе, јер имаш тамо Валамово учење, који је учио Валаака да метне саблазан пред синове израиљеве да једу идоложртвено и блудниче“ (Откр. 2:14). Ето сада је јасно, за кога Господ има у својој руци мач двосекли и изоштрен: на блудочинце. Као што је тамо против Валама изашао анђео Валамовој магарици с мачем голим, тако и овде „великог савета Анђео“, Христос Господ, голи свој мач против поганих блудника.

Али неко ће, можда, рећи: каква је Христу Богу увреда од тога што неко скврни своје тело блудним грехом? Заиста, велика увреда, јер тело хришћанског човека није његово тело, већ Христово, према написаном: „Ви сте тело Христово и удови понаособ“, и још: „Нисте своји, јер сте купљени скупо, а ценом крви Христове, не тленим златом и сребром искупљени сте, већ скупоценом крвљу као Јагњета непорочног и пречистог Христа“ (1Кор. 12:27; 6:20). О, хришћанине! Глава којом ти мислиш о телесном, није твоја, већ Христова, и не приличи ти да Христовом главом мислиш о гадном; ноге којима журиш у безакоње, нису твоје, већ Христове, и не приличи ти да идеш на безакоње; руке којима чиниш погано, нису твоје, већ Христове, и не приличи ти да чиниш погано рукама Христовим. Цело твоје тело које ти кроз блудни грех чиниш поганим и смрадним, није твоје, већ Христово: „Ви сте тело Христово“, и не приличи ти да тело Христово оскврњујеши усмрђујеш телесним сластољубивим делима, поред законског брака, јер си ти дом Христов, према речи апостола: „Храм Божји је свет, а то сте ви“ (1Кор. 3:17). Ако би неко хтео да истера свог господара из његовог сопственог дома, не би ли му нанео велику увреду? Свакако би, и господар, истеран из свог дома, неизоставно узео мач или нешто друго и почео рат против оног који га истерује. Слично томе и Христос Господ, кога ми сами својим поганим телесним делима истерујемо из Његовог сопственог дома, откупљеног Његовом крвљу, узеће мач у своје руке, да нам се освети за своју увреду.

Дакле, знамо сада зашто је Господ допустио бесовима да уђу у свиње. Тиме Он показује своју страшну освету грешницима. Као мачем оштрим, Он ће казнити грешнике тако што ће их предати жестоким бесовима на ужасно, вечно мучење.

Да да Господ нама, грешним, покајање и обраћење и по својој човекољубивости да одврати сав свој праведни гнев, усмерен на нас. Амин.