Побожни слушаоци! Христос Господ наш не само апостоле, већ заједно са њима и све људе позива к Себи, да цео свет пође за Њим. У данашњем Јеванђељу Господ је позвао четири апостола, а са њима и сва четири дела васељене: у Андреју је позвао исток, јер је свети Андреј касније проповедао на истоку; у Петру је позвао запад, јер је свети Петар потом објављивао на западу; у Јовану је позвао југ, јер је свети Јован потом благовестио на југу; у Јакову је позвао север, јер је он потом просветио светом вером северне земље. Дакле, Господ, позивајући данас у Јеванђељу Андреја, Петра, Јована и Јакова, позива исток, запад, југ и север. Позивајући апостоле, Он као да говори: идите за Мном и ви који сте на истоку, и ви који сте на западу, и ви који сте на југу, и ви који сте на северу; сви идите за Мном.
Можда ће неко од овде присутних помислити и рећи себи овако: овај позив није написан и речен нама, световним људима, већ духовним чиновима, којима је заповеђено да оставе све, узму крст свој и иду по трагу Христовом, и који су учињени ловци људи.
Таквом ћу одговорити помоћу следећег питања: јеси ли ти хришћанин, човече? Ти ми одговараш: ја сам хришћанин благодаћу Христовом. Зашто си хришћанин? Зато, кажеш, што верујем у Њега и јесам роб Његов. Ако веруjeш у Њега и јеси роб Његов, онда мораш свакако и да пођеш за Њим, као роб за господарем својим, јер Господ у Јеванђељу говори: „Ако ми ко служи, нека Ме следи“ (Јн 12,26). Ако не пођеш за Њим, какав ћеш роб Његов бити? Узалуд носиш на себи име хришћанско. Послушај шта говори западни учитељ Августин: „Узалуд се зове хришћанином онај ко не следи за Христом“.
Дакле, сваки хришћанин треба да иде за Христом, да иде иако и трновитим путем, као што иду они који су се одрекли света, али у исто време и лаким, радосним, како приличи истинском хришћанину; треба баш да иде, и притом без икакве лукавости, не одрицајући се и не уклањајући ни од чега, јер апостол пише: „Ко каже да остаје у Њему, треба да ходи као што је Он ходио“ (1Јн 2,6).
Којим путевима ћемо ићи за Христом Господом нашим? О томе ћемо се саветовати у данашњој мојој беседи, „уз Господову помоћ“.
„Идите за Мном“
Многи и различити бивају путеви који воде ко Христу и за Христом. Њих као што није могуће пребројати, тако није могуће ни ићи одједном свима њима. Ми ћемо, пребројавши две двојице данас позваних Христових апостола, проналазити праве путеве на основу броја и из имена апостола.
Прва двојица данас позваних апостола зове се: Петар и Андреј, брат његов. „Ходећи Исус крај Галилејског мора, виде два брата: Симона, званог Петра, и Андреја, брата његовог“. Петар у преводу значи „камен“, а Андреј – „најјачи“. Петар се зове каменом вере, а Андреј, ако се зове најјачим, то значи да је био најјачи у љубави према Богу, коју је засведочио својом смрћу за Христа. Ружно су расудили три столничара цара Дарија, када су размишљали о питању шта или ко је најјачи и најтврђи у целом поднебљу: један од њих је сматрао најјачим цара, други – вино, а трећи – жену. Ја пак са Соломоном или, боље рећи, са Духом Светим, који је говорио Соломоновим устима, кажем да је изнад свега љубав, а Божанска љубав је и најјача и најтврђа, тврда, јер он у Песми над песмама говори: „Јака као смрт љубав, воде многе не могу угасити љубав, и реке је неће потопити“ (Песн 8,6-7). Тврд је камен вере, на коме је основана црква Христова, али није слаб ни покривач љубави, којим се покрива црква; љубав заиста покрива све мноштво грехова.
Свој крст је имао Петар, свој крст и Андреј. И вера са љубављу такође имају своје крстове, на којима се разапињу са Христом и они који верују у Њега, и који Га воле свим силама душе. Петар и Андреј су били рођена браћа; сестрама сматрамо и веру са љубављу. Ето рода који тражи Господа, ето путева који воде за Христом: то је вера тврда, као Петар, и љубав најјача, као Андреј – то је прва двојица браће, заједно идућих за Христом.
Дакле, пре свега вером и љубављу, као правим путевима, сви ми, хришћани, пођимо за Христом, пођимо вером, и притом са добрим делима.
Негде се о вери приповеда оваква прича. Некада су се све врлине скупиле на једно место и саставиле савет, како би поделиле међу собом доброг човека, попут неког блага, да свака врлина има у човеку посебан део и место, у коме би седела, као у својој сопственој кући. Благоразумност и мудрост узеле су себи главу и селе у мозак. Богоугодно ћутање седе у устима: „Постави, Господе, стражу устима мојим“ (Пс 140,3). Покајање узе себи косу, да њом заједно са Магдалином отире ноге Христове. Послушности се дадоше ноге, а стрпљењу се дадоше леђа. Пост седе у желудац, а уздисање к Богу седе у груди. Поштењу се даде место у лицу човечјем, а целомудреном стиду – у очима. Љубав Божанска загрли срце: „Возљуби Господа Бога твога од свега срца твога“ (Мк 12,30), а вера света, као првенствена врлина, узе за себе у човеку два дела: уши и руке. Уши узе зато да чује, руке пак, зато да буде извршена и завршена. Место вере је у слуху, према речима апостола Павла, који говори: „Дакле вера је од слушања, а слушање кроз реч Божју. Јер како ће веровати у Оног кога нису чули?“ (Рим 10,17), а то што је место вере још и у рукама, то значи да се она показује у делима: „Покажи ми – речено је – веру твоју из дела твојих; јер вера без дела мртва је“ (Јак 2,18.20).
Дакле, вером, као првенственом врлином и првенственим путем, и ми ћемо поћи за Христом заједно са добрим делима.
Назвавши свету веру првенственом врлином и првенственим путем, мало сам се поколебао; јер и код светих отаца постоји нека сумња у погледу Петра и Андреја. Неки сматрају Андреја старијим братом, Петар се пак наводно родио после Андреја; јер Првозвани је назван Андреј, а не Петар. Зато и ја, грешни, имам недоумицу, који је пут први, која врлина првенствена: вера или љубав? Јер како без вере, тако и без љубави спасти се није могуће, јер и љубав има своју све превазилазећу висину, према написаном: „Највећа од свих љубав“ (1Кор 13,13).
Овде ћу подсетити на следећу јеванђељску историју.
Једном су завидни Јевреји, садукеји и фарисеји опколили Господа нашег својим подмуклим питањима, изазивајући Га на препирку, на дискусије, при том су Га опколили целом гомилом, скупом. Фарисеји, чувши да је Исус посрамио садукеје, скупили се сви заједно, а то са том, чини ми се, намером да тамо где неће моћи да савладају снагом доказа, тамо би савладали викањем, вапајем и буком: „скупише сe заједно“. „У то време један од њих, законник запита Господа, кушајући Га и говорећи: Учитељу! Која је заповест највећа у закону?“ На то Господ одговори: „Љуби Господа Бога твога свим срцем твојим…“ и остало; „ова је прва и највећа заповест“ (Мт 22 и даље).
Да сам ја, грешни, био у то време и гледао то, слушајући такве речи, пао бих к ногама Господа мог и молио бих Га, говорећи: Господе, научи Ти те глупе Јевреје најпре познању Тебе, да прво познају Тебе, Господа свога, и поверују у Тебе, а потом ћеш их већ учити и Божанској љубави, да, познавши и поверовавши, и заволе Тебе. Јер може ли ко волети ствар непознату? Ко шта не зна, тај то не жели и не воли. Дакле, реци им, Господе: прва заповест је знати Бога, а потом и волети. Али не би послушао Господ мој неразумни савет. По други и десети пут Он би рекао као пре, да је прва заповест не нека друга, већ само волети Бога. Ја пак, чудећи се томе, говорим себи: можда зато Господ учи Јевреје пре свега љубави, што су они већ знали Бога и веровали у Њега, и само им је љубави према Богу недостајало. Али ево апостол говори: „Да су познали, не би Господа славе разапели“ (1Кор 2,8), а на другом месту Сам Господ се жали овако: „Израиљ Ме није познао, и народ Мој није разумео“ (Ис 1,3). Зашто онда не говори Господ да је прва заповест знати Бога и веровати у Њега, а потом већ и волети?
Ићи ћу за поучавањем томе код великог црквеног учитеља, светог Јована Златоустог. Он учи овако: „Није рекао Христос: ‘познај Господа Бога твога и веруј у Њега’, већ ‘воли Га’, зато што за сваког који воли Бога од свега срца није могуће да не дође до познања Сина Његовог“.
Захваљујем ти, свети учитељу, за поучење. Сада већ знам зашто је прва заповест волети Бога. Она предњачи и најделотворнија је за спасење у поређењу са познањем, зато што пре за љубављу према Богу следи знање и вера, него за знањем и вером љубав. Јевреји су знали Бога и веровали у Њега, према написаном: „Познат је у Јудеји Бог, и у Израиљу велико име Његово“ (Пс 75,1), али пошто Га нису волели, то као да Га нису знали и нису веровали у Њега.
Ако се вера и љубав међусобно превазилазе, онда боље нећемо расправљати о томе која је врлина већа – вера или љубав; ићи ћемо заједно и вером, и љубављу, треба само уз тврду веру истински волети Бога. Како волети Бога истински? Научићемо се томе из књиге светог Јована Богослова, те књиге коју он не чита очима и језиком, већ је једе зубима.
Ето види Богослов неког великог анђела, силазећег са неба. Овај анђео постави ноге своје, као стубове огњене, једну на земљу, другу на море. У руци му је отворена књига, коју даје Богослову, говорећи: „Узми и поједи је“. О, анђеле Божји! Не нареди Богослову да поједе ту небеску књигу, изволи најпре дати нама да је прочитамо, да знамо шта је у њој написано. Нека се научимо нечем из ње за нашу корист. У крајњем случају ти бар својим устима сам реци шта је у њој написано. Али не слуша нас анђео: он ни књигу не даје да прочитамо, нити усмено саопштава шта је у њој написано. Он поново нареди Богослову: „Узми и поједи је“. Свети Богослове! Одговори анђелу да никада ниси јео књиге, јер се књиге не пишу да би их јели, већ да би их читали. Реци му: ако поједем књигу, и поједем, не прочитавши, каква ће бити од тога корист, кад нећу знати шта је у њој написано? Али Богослов ћути. Он не противречи анђелу; он пружа руке ка тој књизи, узима је, ставља у уста, једе и прождире.
***
Реци нам, свети Богослове, макар то да ли има каквог укуса у тој књизи коју си појео? Горка је или слатка та књига? Овде нам Богослов одговара да у тој књизи има и слатког и горког укуса:
„Поједох је“, говори он, „и беше у устима мојим као мед слатка, а у трбуху горка“ (Откр. 10 и даље). Све је у овом случају веома чудно, и наш ум ништа не би могао да схвати да нам тумачи Божанског Писма нису саопштили нешто о томе.
Многи под том књигом разумевају врло много тога, али детаљно причати о свему време не дозвољава, јер би се наша беседа превише одужила. Други пак нам дају нешто што одговара нашој беседи. Та књига је означавала реч Божју која је сишла на земљу из љубави према људима и која жели љубавно да обитава у људским душама. Та књига се даје вољеном ученику не ради читања, јер је Господ већ открио њему „сакривено и тајне своје мудрости“; он већ зна шта је у њој написано. Даје се књига на јело као хлеб, јер су реч Божја и љубав Божја духовни хлеб, и као мед, јер она слашћу превазилази и мед и саће; даје се зато да као што се прогутана храна претвара у људску природу, тако се и реч Божја претвори у људску природу. Ето колико је Господ заволео човека: „Јер овако је Бог заволео свет“!
Под Јованом Богословом се не разуме само његова личност, већ и сва постојећа на земљи црква Христова, у која има и уста и трбух. Угодници Божји и праведни људи – то су црквена уста, према написаном: „Ако ко обрати грешника од његове заблуде, биће као моја уста“. А ко је трбух? То су грешници који служе трбуху, о којима је написано: „Којима је бог трбух, а слава им у срамоти“.
Дакле, видимо коме је реч Божја слатка, а коме горка. Устима слатка, а трбуху горка, то јест, добрима слатка, а злима горка:
„Прегорко увредише Бога“ (Јак. 5:20). Господ је рекао Андреју и Петру: „Ходите за мном“, и они одмах оставише све, и одоше за њим (Мт. 4:19-20). Видите како им је Господ био сладак. Али ево Христос говори и богатом младићу: „Продај све и раздај сиромашнима, и дођи те иди за мном“; а он отиде жалостан, јер је имао много имања (Мт. 19:21-22). О, трбуше, трбуше, ненаситни трбуше! Није ли боље имати Бога него многа богатства? Али трбуху то није боље: њему је боље богатство него Бог; за њега су бриге и животне муке слађе од најслађег Исуса. О, блажена уста за која је слатка љубазна реч Божја! О, проклети трбуше за који је Бог горчина! Дакле, свако нека зна како се може љубављу ујединити са Богом. Постарај се да будеш уста, а не трбух, тада ћеш заиста уживати у љубави Божанској и заволећеш Бога слатко и снажно.
Али време је већ да приступимо и другој апостолској двојици и од ње се научимо правим путевима који воде за Христом.
Друга двојица апостола позваних од Христа јесу Јаков и Јован: „Прошавши одатле, виде друга два брата, Јакова Зеведејевог и Јована, брата његовог, и позва их“. Јаков се тумачи „борац“, а Јован „благодат Божја“. Отуда свако ко хоће да иде за Христом нека се научи томе да за то треба бити борац и имати код себе Божју благодат, треба се борити снажно, а то је могуће уз помоћ Божје благодати.
Са ким пак треба да се боримо и на ком месту? Пре него што сазнамо где и са ким да се боримо, погледајмо себе: на ком се путу сада налазимо? Говорим ово не праведнима, већ грешницима, „од којих сам први ја“. Чини ми се да се мало ко од нас може похвалити путем свог праведништва; пре ће сваки да болује срцем због свог грешног пута, према написаном: „Господ с неба погледа на синове људске да види има ли разумног или који тражи Бога. Сви заједно зађоше“, то јест, сви пођоше грешним, покварљивим путем (Пс. 14:2-3), а Мојсије говори у књизи Божјој: „Покварило је свако тело свој пут на земљи“ (Бт. 6:12). Зато је Господ, смиловавши се на нас, дошао к нама и указао нам пут покајања. Пред почетак данашњег Јеванђеља Матеј у четвртој глави пише: „Отада поче Исус да проповеда и говори: покајте се, приближило се царство небеско. И ходећи крај Галилејског мора, виде два брата“ и остало. Зато је прво показао пут покајања, а затим позвао: „Ходите за мном“, да би ми ишли за њим путем покајања. На том путу треба бити борац, као Јаков, и имати Божју благодат, као Јован, да би се могло непоколебљиво и непобедиво корачати путем покајања.
Са чим пак треба да се бори на том путу покајања?
„Са страстима и похотама“ (Јак. 1:14), јер љути разбојници на њему су и демони и сопствене страсти и похоте, према написаном: „Сваки се искушава, од своје похоте вучен и намамљен“. Али најљући разбојник на том путу су грешне навике; победити и савладати га није могуће брзо ни лако, већ само великим трудом; јер ако се грешне навике укорене у неком, онда се претварају као у другу природу и чак нужност; тада човек „не чини шта хоће, већ чини оно што неће. Не он, већ грех који живи у њему, који царује у његовим удовима“.
Знате ли како је згрешио пред Богом Давид у данима свог царства? Сетите се лепе Витсавеје и њеног мужа Урије. Заплетао се Давид прељубнички у телесну грешну страст и већ се тако навикао на њу да није могао да се одвоји од ње. Изједан савешћу због греха који чини, размишљајући о покајању и уздишући Богу, он говори: „Уклони од мене пут неправде и законом твојим помилуј ме“.
Свети Давиде! Тако ли си плакао због свог греха да умало ниси дошао до помрачења ума? Знаш ли шта говориш? Не говориш добро – осудиће те људи. Ево тебе суди и свети Амвросије, говорећи: „Не говори Давид: уклони мене са пута неправде“, већ „пут неправде уклони од мене“. Исправи се, свети Давиде, и реци: „Господе, уклони мене са пута неправде“.
Али Давид нас не слуша. Уздахнувши, он говори Богу своје пређашње речи: „Пут неправде уклони од мене“.
Свети Давиде! Куда иде сваки разуман човек ако сазна да је на неком путу велико разбојништво? Ваљда га заобилази и далеко заобилази, а не моли да тај пут са разбојницима буде пренесен на друго место. А хоће ли неко ићи тим путем за који зна да на њему има разбојника? Неће ли тада бити безуман? Неће ли сам бити крив за своју невољу? Природни разум учи човека: не иди путем неправде, не иди; ако пођеш, поступићеш неразумно: попашћеш у руке разбојника.
Али Давид, не заобилазећи и не мимоилазећи зли пут, виче Богу: не мене са пута неправде, већ „пут неправде од мене уклони“. Расуди, свети Давиде! Шта је боље: да ли заобићи зли пут подаље, или молити да тај пут заједно са разбојницима буде пренесен на друго место? Заиста је боље заобићи зло место.
Али Давид говори исто: „Пут неправде уклони од мене“ и тиме нам даје да разумемо следеће: већ ја, Господе, не могу да се одвојим од пута неправде, не могу да променим свој зли, грешни обичај који је постао друга природа; боље ти, Господе, не мене, већ тај зли пут некако уклони од мене и подигни ме на покајање.
Овде свети Давид изражава ту мисао да као што није лако јавни пут пренети на друго место, тако је и човека који је упао у телесне и грешне сласти тешко променити и исправити, о чему неко говори: „Лакше је, изгледа, пут уклонити (то јест, пренети на друго место), него променити уобичајену људску страст“.
Шта ако такав грешник, иако не брзо, али дође памети и уз помоћ Божју изврши истинско покајање, ако свој грешни обичај, једном сломивши, обори и пљуне на њега, и након тога му се никад не врати, већ се сав усмери томе да покајањем очисти себе од сваке нечистоте тела и духа, и до саме смрти поживи у чистоти стеченој покајањем? Ког места у реду светих биће достојан такав грешник?
Нека суди ко како хоће; ја се не стидим да га поставим у ред девица и упишем га међу девственике, јер имам онога који подржава и усмерава моју руку – светог пророка Јеремију, у чијој књизи читам следећe: „Изабра себи Бог Израиља, као муж невесту у љубавно заједништво“. Међутим Израиљ, не проживевши дуго у једномислију са Богом, развратио се, прељубио и поклонио се паганским боговима. Бог пак саветује Израиља, а заједно са тим и сваког данашњег грешника, и саветује овим речима:
„Чело жене блуднице учињено ти је, ниси хтела да се стидиш; дакле макар одсада зови ме: оче мој, вођо девства мог ти си“ (Јер. 3:3). Овде обратимо пажњу на то да се исто то грешно лице назива и блудницом и девицом: „Чело жене блуднице учињено ти је“ – то блудница; „Зови ме: оче мој и вођо девства мог“ – то девица. Прво блудница, потом девица. Зашто то? А зато што се кроз истинско и дуго покајање обнавља част девства.
Ако желите јасније да познате ово, онда слушајте.
Знате ли ко најближе следи за Христом, Господом нашим? Најближе за Христом следе апостоли и девице. Прво иду за Христом апостоли којима је он рекао: „Ходите за мном“; даље иду иза Христа девице, као што је видео свети девствујући Богослов који говори: „Они следе Јагњета где год Јагње иде“ (Откр. 14:4). Дакле, иза Христа је место апостолско и девствујуће. Сетимо се овде и јеванђељске жене грешнице која је, ставши код ногу Христових, иза, „поче да му ноге умива сузама“ (Лк. 7:38).
Свети врховни апостоле Петре! Топли ревниоче Христов! Отерај од ногу Христових блудну жену; отерај је са тог места на ком стојите ви, следбеници Христови; отерај грешни смрад од Извора живота! Али не брани јој свети апостол Петар да стоји на апостолском месту и да дира ноге Христове.
Свети Јоване Богослове, девствујући! Да си макар ти прогнао блудницу са девствујућег места, са места иза Христа. Нека не стоји поганка тамо где стоје ноге девствујућих! Али и свети Богослов јој уступа своје девствујуће место.
Дуго сам се чудио томе и недоумевао зашто је грешници дозвољено безбојажљиво да стоји на апостолском и девствујућем месту, чак дрзновено да стоји и дира ноге Христове, док најзад нисам сазнао узрок тога код светог Златоуста који о тој жени говори тако: „Раније је жена била блудница, а сада је она девица, сестра Христова, невеста Речи“.
Стој дакле, о жено, која се истински кајеш; стој дрзновено на апостолском месту. Јер си ти након дугог и нечистог живота кроз изненадну промену своју и истинско покајање постала девица, сестра Христова, невеста Речи.
Значи и сви ви остали грешници, иако не брзо, ипак искрено и бесповратно обраћени покајању, значи и ви, кажем, бићете у реду девствујућих и са самим светим апостолима.
Шта ми је након овога још рећи? Шта могу рећи дивније, узвишеније и лепше од тога да грешници кроз истинско покајање буду убројани у редове светих?
Ономе ко корача за Христом путем покајања и снажно се бори са разбојницима, то јест, са својим страстима и грешним пожудама, њему је потребна у помоћ Божја благодат, без које обично ништа не можемо урадити. Човеку мора бити присутна, да се, покајавши се, не врати својим прежњим гресима.
О томе како треба се држати присуства Божанске благодати и како она помаже човеку, о свему томе требало би беседити и поучавати се врло дуго. Али да не одужим превише своју беседу и не оптеретим слушаоце, завршићу своју реч.
Дакле, слушаоче, нашли смо добре путеве који воде Христу и за Христом; нашли их по броју две двојице апостолске, позване данас од Христа.
Корачајмо дакле вером и љубављу, покајањем снажним и истинским држаћемо се Божје благодати. А сам Христос, Господ наш, који је пут истинити и живот, да нас приведе истинском и вечном животу у својем вечном царству. Амин.
