27.02.2021.

Свештеномученик Тадеј Успенски
БЕСЈЕДА У НЕДЕЉУ О БЛУДНОМ СИНУ

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Наводи ли нас, браћо, ова Прича о блудном сину коју смо управо чули на размишљања која Света Црква кроз њу жели да изазове у нама? Можда су је многи слушали у полусну, тако да у њима није пробудила никаква сјећања и успомене, није их водила ни до каквих размишљања? Други су, можда, слушајући причу и пратећа црквена појања, поново били одушевљени њеном љепотом и дирљивошћу?

Али то није све што Света Црква жели, Она жели, да слушајући ову причу схватимо да смо и ми сами блудни синови и кћери, те да као блудни син, паднемо у покајању пред Небеским Оцем и завапимо Му: „Оче, сагријеших Небу и Теби“. (Лк. 15, 18). Да ли се нама то десило; да ли смо осјетили горчину покајања и жељу да паднемо пред Небеским Оцем, ако не на земљу, са сузама и великим самоукоравањем, онда бар са тугом у срцу, мислено?

Наравно, у овом гордом вијеку врло је мало оних који су склони да себе назову блудним синовима и кћерима. И они су, можда, у праву са тачке гледишта свијета, са становишта које се данас отворено објављује; када су тинејџери оба пола, шетајући улицама града, узвикивали: „Живјела слободна љубав!“. Али не смијемо заборавити да ћемо после суда свијета стати и пред суд Христовог Јеванђеља. Да ли се стварно можемо оправдати пред Богом тим што се још увијек нисмо заглибили у блуд и разврат, попут блудног сина из приче, и зато што још увијек нисмо изгубили чистоту свог тијела? Зар нечисте мисли и пожуде не прљају наш тјелесни храм некад чак и више од самог дјела, оствареног тијелом? Можемо ли, испуњени нечистим и страсним мислима, бити „храм… Духа Светога“, који смо позвани да будемо данашњим апостолским читањем (1. Кор. 6, 19)? Сјетимо се Христове ријечи да чак и сваки који погледа жену са жељом за њом већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5,28). Па, јесмо ли се чували од нечистих мисли и пожуда када смо шетали улицама, када смо се заносили читањем књига које су будиле нечисте снове и слике тјелесне љубави, када смо о томе радо говорили?

Измјеримо своје духовно расположење мјером коју је Господ дао када је рекао: „Љуби Господа Бога својега, свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим!“ (Мт. 22,37). У међувремену, заваравајући се мишљу да су одређена задовољства овога свијета дозвољена или нису забрањена у Христовом Јеванђељу, спремни смо да им се препустимо без мјере и размишљања, са страшћу која у потпуности гаси љубав према Христу у нашим срцима. Наравно, у Јеванђељу није забрањено уживати у добрима свијета, али у којој мјери? Зар Господ није заповједио свим својим следбеницима (не само монасима) да оставе, па чак и да мрзе ради Њега жену, дјецу, браћу, сестре, имање (Лк. 14, 26), када неко почне да их воли више од Христа; да оставе, ако не на делу, онда вољом, потискивањем у срцу пристрасне љубави која гаси љубав према Христу? Наравно, људима није забрањено да уживају у благодатима свијета, нити да се венчавају, нити да користе благодати свијета уопште, али како то да их користе? Тако да „они који имају жене да буду као да их немају, и који плачу, и који се радују, и који купују као да ништа немају“ (1Кор. 7, 29–30), односно да се не препусте љубави према свијету са свепрождирућом страшћу. Није ли због тога Господ, који није забранио брак и уживање благодати овог свијета, изједначио прекомјерну зависност од свега овога са стањем исквареног свијета прије потопа или у време уништења Содоме и Гоморе: „И како бјеше у дане Нојеве, онако ће бити и у дане Сина Човјечијега: Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све. Слично као што бјеше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху. А у дан кад изађе Лот из Содома, удари огањ и сумпор са неба и погуби све. Тако ће бити и у онај Дан када се појави Син Човјечији.“ (Лк. 17, 26–30)

Истом оном мјером коју је Господ назначио, односно мјером савршене љубави према Христу, коначно, нека измјере своје расположење и сви они који страствено сањају да напусте своје духовно звање. Зар сама реч „звање“, зар не би требала да подсјети ученике богословске школе да их је, ако не све, онда веома много њих, небески Отац позвао на духовно служење? Дакле, нек се прво темељно испитају: да ли су чули овај позив, да ли су га можда утопили у себи; да ли им је повјерен таленат за такво служење, нису ли га се одрекли само зато што нису желели да иду уским путем пастирског подвига, већ широким путем овог свијета?

Стога, нека нас прича коју смо данас чули подсјети, браћо, на све путеве нашег живота којима смо корачали погрешно! Не правдајмо се и не искључујмо се из броја блудних синова само зато што нисмо заробљени у грозним дјелима: уосталом, наслада нечистим мислима и пожудама у срцу је духовна прељуба, будући да се из мисли, као из сјемена, лоша дјела сигурно рађају, ако их на (самом) почетку не отјерамо од себе. Испунимо и ми мисли са истом оном мржњом којом су били испуњени Јевреји према својим непријатељима, који су певали: „Благо ономе који узме и разбије дјецу твоју (тј. Вавилона) о камен“ (Пс. 136, 9); управо помисли, према духовном објашњењу Светих отаца подвижника, морамо подразумевати под дјецом Вавилона. Нека страсне мисли и пожуде не угасе у нама љубав према Очевом дому, као што је зависност од свјетског блага подстакла неке заробљене Јевреје да се не врате у своју домовину из Вавилона који их је заробио! Хајде да, као и већи дио јеврејских заробљеника, његујемо са њима исту љубав према Очевом дому, побуђујући се на то ријечима њихове пјесме: „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља својега“ (Пс. 136, 5–6) сваког земаљског задовољства и радости.

Нека љубав не нестане у нашим срцима, посебно према овом дому, у коме се окупљамо ради молитве и духовних учења, јер је Господ храм назвао домом Оца свог, када је рекао: „Дом мој дом молитве нека се зове“ (Мт. 21, 13; Јн. 2, 16; уп. Лк. 2, 49)

Онај ко невољно, са хладноћом, чак и са горчином дође и стоји у овом дому, то је блудни син, који је напустио дом и отишао „у далеку земљу“. Зато, волимо овај дом, па ћемо чешће и с љубављу долазити овде к нашем небеском Оцу!

Амин!

Оставите Коментар