ПОДВИЖНИШТВО И МОНАШТВО
Беседа у с. Петербургском Троицко Лаврском подворју у другу недељу Великог поста, 22. фебруара 1909. године.
[dropcap letter=“М“][/dropcap]ожда је само малобројнима познато да у данашњу другу недељу Великог поста Света Црква празнује успомену на светог Григорија Паламу, архиепископа Тесалоникијског или Солунског.
Највеличанственији подвижник, испосник и трудбеник достојно се и правовремено прославља у дане подвига, поста и духовних напора. Највеличанственији и најревноснији заштитник православног учења о неопходности за хришћанина целосног животног подвига и подвижничког живота; највеличанственији и пламени заштитник такозваног аскетизма – неопходности и обавезности непрекидног самоваспитања, самоодречења, самоограничења, одрицања од светских утеха и задовољстава; највеличанственији заштитник монаштва од свих окривљавања и клеветања, којима су и у његове дане хтели да понизе, оцрне, окаљају, овај завет побожних душа; нека свети Григорије Палама достојно и у право време и на правом месту (у овом манастирском храму) буде наш водич и учитељ у црквеној поучној беседи.
Нису само у његово време били појачани напади на учење Цркве о подвигу и подвижништву као суштини и основи хришћанског духовног живота. Отворите новине, такозване напредне, прочитајте савремене књиге, послушајте наше нове тражитеље религиозне истине и религиозне обнове и несумњиво ћете чути исмевања над аскетизмом и монаштвом. Чему воде, говоре они, сви ти постови, стајања у цркви, сузе самоукоравања, сакрушавања због грехова?! Чему ове заповести, и захтеви и савети да се у свему ограничавамо, да се одричемо радости живота?! Зар нас спасава и зар је Богу потребан пост? Зар су Богу потребни наши подвизи? Све су ово, говоре, измислили монаси, прихвативши учење од Византије.
Рећи ће вам да је хришћанство религија светлости, весеља и радости, а монаштво све облачи у тугу и црну одежду; да је хришћанство религија живота и говори о животу, а монаштво увек о смрти, једино о смрти. Рећи ће вам да није нужно и да Христос не захтева никакав подвиг, да на аскетизам и подвижништво није указано у Јеванђељу, да се треба трудити у породичном и друштвеном животу, а не иза манастирских зидина. Одасвуд вам наводе закључке, да је монаштво нешто неприродно, јер је Бог човеку дао свет, породицу и живот за наслађивање, а монаштво захтева сурово одрицање од свих тих добара. То је још ништа: убеђиваће вас да је подвиг монаштва последица себељубља, бриге једино о себи самом, о свом личном спасењу, а не о ближњима, не о свету, да је овај подвиг штетан, да ни у ком случају не доноси корист и да никоме није потребан. Коме, питају, коме је корист од тога, да се ја одрекнем себе у неком задовољству, или да једем купус и кромпир уместо меса?
Ужас, послушајте многе који себе називају православнима и верујућима, чак редовне посетиоце Божијег храма, и од многих од њих ћете чути одговоре и расуђивања или потпуно идентичне са овима које смо навели или у сваком случају такве који изражавају отворено и дубоко нерасположење према учењу Православља о подвижништву и посебно, о монаштву и монашком подвигу. Ја сам убеђен, браћо, да међу вама има много таквих који су слушали оваква расуђивања, а многи су их од вас и сами понављали.
Све је ово последица дугог општења руских људи са странцима и утицај немачке вере у којој подразумевамо протестантизам, избачено учење о посту, о подвигу, о заветима, о монаштву. Сада нам ову немачку веру тако усрдно намећу секташи: разноразни баптисти, пашковци, штундисти, молокани. И они слично протестантима, потпуно одбацују свако подвижништво, ласкају чулности људи и тиме их увлаче у своје мреже.
Свети Григорије Палама, пре него што је узведен у чин архиепископа Солунског, дуго времена је живео и подвизавао се на Атону; опитно је познао монашки живот, видео и упознао веома много подвижника. Имајући добро образовање за своје време, нарочито темељно познавање Светог Писма, имајући ретко дубок ум и огњену реч, постао је победоносни заштитник монашког звања и живота, за кога је чуо сав тадашњи свет. Чак и заробљен од стране непријатеља – муслимана, он је из заточеништва и у оковима наставио свето дело заштите побожног подвижништва.
За такве велике заслуге га Црква и поштује похвалама, и посветила му је нарочити дан прослављања у дане поста. И већ то сâмо мора да нас утврди у том најдубљем уважавању подвижништва и монаштвa, које нам заповеда Света Црква. Толико је велико то уважавање, да су виши црквени свештенослужитељи (архијереји), од којих се, природно и праведно, захтева и узвишенији подвиг, обавезни да имају монашко звање. Уосталом, и за друге црквенослужитеље, слобода од монашког звања дата је само по снисхођењу и ради нужде. Ето зашто, што су силнији напади на Цркву, што је дубљи морални пад друштва, што јаче неверје бесни, то су, обично, још злобнији и управо бесни напади на монаштво. Што силније непријатељи желе да што пре поруше Цркву, тим је јача њихова жеља, да пре свега у њој умање број монаха и манастира, да свима заграде пут ка подвижништву, да у очима свих срозају монаштво и његов подвиг. Деца човекоубице ђавола знају, да са падом монаштва и Православља пада и све православно: вера, живот, подвиг, смиреноумље, богослужење, покорност црквеној власти… Знају ово и са тиме се са великом и превртљивом злобом оружају против монаштва.
Дакле, пре свега говоре да је подвижништво уопште, а нарочито монаштво, захтевање нечег неприродног, и чак противприродног од човека. Сложимо се на тренутак са таквим расуђиувањима – поверујмо им на реч. Подвиг монаштва је, кажете ви, неприродан, али шта значи ово: манастири препуни; оних који желе да приме монашке завете има колико вам душа жели? Свакако није свима познато да се на пример за време царовања нашег покојног цара, богољубивог господара императора Александра III, за дванаест година, број монахиња у женским манастирима у православној Русији увеличао на двадесет хиљада. Шта то значи: је ли то природни или неприродни подвиг? Довољно је да се ма где отвори, макар и невелики манастир, и одмах бива насељен.
Где су се оснивале обитељи? Оне старије су ницале у шумама, пустињама, суровом и неугледном окружењу, са „жестоким“ и тешким животом. А, ипак, нису остајале пусте. Ако узмете далеку прошлост, видећете да су египатке пустиње биле као царство монаха, који су тамо бројали буквално десетине хиљада. Ако погледате на Атон, запрепастићете се и тиме, да је Атон испуњен искључиво десетинама манастира у којима живи хиљаде монаха.
Ако узмете историју нашег православног руског народа, са дивљењем ћете видети да је стотине манастира у древна времена ницало на крајњем северу, у потпуно ненасељеним областима, међу дивљим иноплеменицима; да су дивљи и сурови крајеви: Архангелски, Олоњецки, Вологодски, Вјатски и земље: Московска, Јарославска, Пошехонска сијале манастирима као звездама; да су монаси и подвижници својим стопама прешли шуме и гудуре овога, у то време пустињског Севера и посвуда оставили скитове, манастире, светиње и своје мошти, да је руска држава заиста освећена стопама светих и убељена костима преподобних. И сада погледајте на Закавказје, упркос свим опасностима, испуњује се манастирима; далеки Сибир наду полаже на манастире – зове монахе. На најдаљем Истоку, на пустињским обалама Усуре, ниче и већ цвета побожношћу монаха Уссуријска света обитељ, посвећена светом Николају, свети изданак данашњег Валаама.
Монаштво је ударило печат светости на руску народну душу и учинило је сродну подвигу, доступну светим тежњама и склоностима према Богу и Небу.
Монаштво је ударило печат поретка, мира, чистоте и на руску породицу, начинивши од ње у нашем народу “домаћу цркву“, и на сав начин живота руског села; дало је руском животу поредак и уређење (манастирских) обитељи: повиновање старијима, негневљивост, трпљење своје судбине, надање на милост и вољу Божију, равнодушност према земаљским материјалним добрима и удобностима.
Зар су „неприродни“ подвиг и његови неприродни захтеви могли дати такаве плодове? Можда, кажу, на силу иду у монаштво? Али први услов и прво питање ономе ко се постригава је питање о томе да ли слободном вољом и није ли принуђен да да своје завете? И још: у манастирима се не оптерећују тиме да некога пострижу, већ супротно: ко се од мноштва оних који то желе може удостојити пострига. И ако је бивало случајева принуде, онда их је свакако, било неупоредиво мање него случајева принудног ступања у брак. Али онда се са истим правом и основом и брак и породични живот могу назвати неприродном појавом. И ако се свако подвижништво назива неприродним, онда по тој основи треба сматрати неприродним све хришћанске врлине, јер све оне захтевају подвиг и суздржаност: трпљење, смирење, целомудреност, кротост, свепраштање.
Говоре: Религиозни живот је бивао и бива и у парохији; и парохије могу учинити оно што су учинили манастири. Приметите овде још један неоспорни и задивљујући начин живота, потврђен читавом историјом Цркве, и до сада потврђиван: у оним заједницама и црквама, у оним народностима у којима је процветало и цвета монаштво, где видимо напрегнуто стремљење ка монашком подвигу, у исто време процветао је и цвета и парохијски живот. И супротно, где није било нити има монаштва, опадао је и опада живот парохије.
Манастири као да су водни резервоари живе воде религиозног одушевљења; они прехрањују и наводњавају увеле пустиње духа светског живота, дају животну и спасоносну влагу жедним душама. Погледајте на племена, која, због одсуства подвижничког духа у њима нису давала манастире и монахе, ма које абхазце, кавкаске Осетине, или неке од иноплеменика Сибира; то су жалосна племена; међу њима не само да нема парохијског живота, већ се и религиозни живот уопште, једва приметно пројављује. Погледајте на древне народе, некада славне у историји вере и побожности. Ако је међу њима пало монаштво – истинити знак, онда је тамо безусловно пао и духовни, религиозни и парохијски живот уопште. Такви су садашњи несторијанци, копти, јермени, такви су и неки православни народи које сада нећемо именовати љубави ради: њихова је православност, без монаштва и подвижништва, једино у називу.
Слава и благодарност Богу за то што наш православни руски народ воли и поштује свето подвижништво, иште обитељи, иште светиње, очекује да се поклони светим местима, иде на побожна заветна поклоњења. У тешким животним искушењима последњих година, усред овог побеснелог мора неверја, неморалности и порока, при разјареном налету свакаквих безбожних учења, при подизању злобе свакаквих раскола и секти, када се срце стеже у тузи и ужасу, када у душу скоро да се увукло очајање за светлу будућност нашег милог, бесконачно драгог народа, усред тешких мисли, усред чемерних предосећања – ти једина, неисказана и недостижна, света и блистава љубави руског народа према аскетизму, према монаштву и манастирима, према богомољству и подвигу; ти нам једина светлиш радосном надом на обновљење и препород живота, на велику будућност која очекује нашу отаџбину. Јер је ово обновљење и препород у сили духа живота, а не у оним спољашњим реформама државног и друштвеног апарата, на које сада полажу толике наде: најбоље лечење не помаже лешу. Јер је оно у тој бојазни од греха, као корена зла, коју заповеда Спаситељ у сада прочитаном Јеванђељу о исцељењу раслабљеног: није му Господ исцелио тело, већ душу, и пре него му је заповедио: узми свој одар и ходи, изрекао је благу реч: чедо, опраштају ти се греси твоји (ср. Мк. 2; 9, 5). Јер је оно (начело живота, обновљење и препород) у стремљењу ка вечности, у том осећању и предосећању другог, невидљивог, вечног света, без кога је људски живот недостојан да се назове људским; (оно је) у том стремљењу, које звони из свих изабраних душа, које је захватило и пророка Давида, сада поновљено светим Апостолом Павлом у данас прочитаној његовој посланици: Ти Господе у почетку основа земљу, и небеса су дела руку Твојих, она ће проћи, а Ти остајеш, и све ће остарити као одело, и савићеш их као хаљину, и измениће се, а Ти си увек исти и године Твоје неће минути(Јевр. 1; 10-13). Тада при светлости вечног све времено и земно биће пуно смисла и пуно истинског живота, јер ће добити место које му припада и своје истинско значење. Такву бојазан од греха и такво сећање на вечност су свагда проповедали руском народу манастири и подвижници.
Ако је дух народа жив, и ако није постао земни у помислима, и ако није постао сујетан до крајње границе и не налази се на ивици смрти, онда је у њему живо стремљење ка подвигу ради узвишених и вечних начела и задатака духа. Тада забраните подвиг, уништите манастире, разорите обитељи, забраните постове, молитве, поклоњења светим местима – ништа нећете постићи. Истина са неба засија, из земље изниче. Истина је велика и надјачаће. Људи вере, људи духа, наћи ће путеве и средства за пројављивање урођеног стремљења ка подвигу и подвижништву пред Богом, за испуњавање Спаситељеве заповести: ко жели за Мном да иде, нека се одрекне себе… (Мк. 8, 34).
И шта испада? Ова склоност није противприродна, напротив, она је најдубља и најприроднија; она није насиље над духом, напротив, њено одрицање и прогањање јесте највеће насиље над живом душом, и њено потискивање је у пуном смислу речи и противприродно и супротно Христовој речи. Ето како је на Западу, у католицизму унакажено и у телесном протестантизму, тако омиљеном за наше руске секташе и поклонике тела, потпуно одбачено, ово начело подвига. Докле се дошло? Један од највећих савремених умова, сâм, на жалост, може се рећи уопште није хришћанин, једино умом појми тајну силе сваке религије, и скрећући пажњу на аскетизам, говори: „Са ове тачке гледишта, католицизам је огромна злоупотреба хришћанства, а протестантизам је његово потпуно одрицање“. Ослушните тугу верујућих протестаната, погледајте како се привољевају уз подвижнике, премда издалека; како су тежили оцу Јовану Кронштатскоме; погледајте како се они свим силама упињу да у Америци, Енглеској и Немачкој створе нешто слично нашим манастирима, и уверићете се у силу тога начела подвига и самоодрицања, које је штитио и животом оправдао свети Грирорије Палама.
У протенстатизму, за виша духовна лица није обавезан подвиг монаштва. Али онај ко зна историју и живот ове, отцепљене од дрвета Цркве и усахле гране, тај ће и против своје воље бити поражен поређењем које одмах упада у очи: за претходних четири стотине година од времена појаве протенстатизма, у Православљу се међу архијерејима и подвижницима појавило толико светих, толико људи којима су верујући свагда ишли за молитву, за реч утехе и поуке, откривајући им душу и савест, поверавајући свој живот и своју вољу њиховом руководству; у протестантизму, међутим, није било ничег сличног. Где су тамо светитељи? Где пастири душа? Где људи који привлаче себи савест ближњих? Ко је чуо за њих? Шта су сви ти немачки супер-интенденти, пастори, презвитери, које сада прекоморски проповедници на путовању желе да у секташтву наметну и руском народу? Све су то бездушни управници, мртви проповедници мртвих речи, али не живи носиоци живих речи, који говоре и одговарају питајућој савести. Укажите тамо на личности сличне преподобном Сергију или Серафиму Саровском, или Теофану Затворнику, баћушки оцу Амвросију**, или оцу Јовану***. Укажите на благодатне господаре душа и савести! Њих нема тамо где нема подвига, и не може их бити.
Управо ове околности и лишавају духовни живот у протестантизму и сектама природности и слободе, онога истог што они теко цене и чему наочиглед стреме.
Има људи који су по природи склони тихом пребивању ван светске буке, неспособни за животну борбу, туђи породичном животу, расположени за молитву и созерцање дела Божијих. Они иду у монаштво. Да ли је природно одвраћати их од подвига?
Има људи које је живот разбио, који су претрпели бродолом у пловидби живота; њима није мио живот света, изгубили су укус и склоност ка њему, осећају се усамљени тамо, руке су им спуштене, срце срушено, храброст се угасила. Они иду у манастир и тамо налазе себи душевни мир и бодрост сила, одушевљењи подвиг, смисао и пуноћу живота. Да ли је природно и да ли одговара закону љубави да им се затвара пут ка таквом подвигу?
Има људи који су свецело предани Богу и Цркви, узвишеном религиозном служењу. Они желе да се до краја и неподељено предају служењу Богу, живе једино религиозном идејом, служе једино Цркви. Да ли је природно забранити им такво целовито и неподељено служење? Богомајка, Јован Крститељ, Јован Богослов, апостол Павле – да ли их је било могуће принудити на брак и породицу? Сам Спаситељ, најсавршенији Човек, примивши (на Себе) све људско, од рођења и детињства до глади, страдања и смрти, ипак, није имао породицу, јер је његова породица била читав људски род. И ово није било нарушавање закона природе.
И да ли војници иду у бој са женама? И зар је мало таквих животних околности, у којима би ради бављења у њима било заиста неприродно везивати себе светским обавезама? А зашто у религиозном служењу Најузвишенијем Начелу треба насилно наметати други закон?
Овде, напротив, често влада правило: ко може, тај треба да се подвизава: ко може да прими нека прими (Мт. 19,12). И за онога ко може да прими, подвиг је очигледно природан.
Још говоре против подвижништва: подвижници су егоисти; брину се само о свом спасењу, а не о спасењу других. О, окани се, зли судијо, остави подвижнике да служе Богу, јер они теби не сметају да служиш ближњима; у крајњем случају, не сметај им да чине оно што њихова савест жели, то јест не суди подвижницима… Они имају, као некада Христос и апостоли, своју породицу, своје братство, своју свету дружину; они се такође брину једни о другима, са том разликом што ако се у породици брину о својим крвним сродницима и следују закону природе, то обитељи прихватају, воле и успокојавају туђе људе, које до тада нити су занли, нити видели. Ово је још узвишенија школа љубави, него што је породица и круг блиских рођака.
Подвижници су, говоре на крају, беспослени и беспотребни људи, чак не ни штетни; то су често готовани, који живе од туђе муке… Да, ако корист меримо материјалним добрима, ово је тачно. Али ко цени молитву пред Богом за грешни свет, ко цени поучно значење доброг примера чистоте, уздржања, трпљења, испуњења добровољно прихваћене обавезе, смирења и спремности на помоћ ближњем, непрекидног духовно-молитвеног настројења, тај неће рећи тако тешке речи.
А то да подвижници живе од туђих прилога, то, како смо много пута приметили, говоре исључиво оне судије који им сами нису дали ни једне копејке. А они који су жртвовали и жртвују, обично ћуте и не суде. У том случају, боље је и овим судијама да не говоре, него да заћуте.
Тако падају и савремене замерке против подвижника, као што су падали и под ударима речи светог Григорија Паламе напади на монахе његовог времена. И мудро је судио светитељ Божији; он је верно указао на велику корист од монаштва.
У историји Христове Цркве је монаштво увек, у дане гоњења и опасности за веру од непријатеља и јеретика, давало неустрашиве и храбре борце за Цркву. Ничиме (од овога света прим. прев.) не везани, они су слободно могли да се жртвују у борби са гониоцима, и заиста, неретко су и живот давали.
Шта нам доноси будућност? Нема знакова да ће нам донети добро и мир за Цркву. Напротив, много је знакова да Цркву очекују тешки испити, да Православна вера од своје рођене деце задобија ударце, и срамоћења и лишавање права, да ће почети гоњења на њу. И опет, велику јој услугу чине подвижници, људи који су јој се свецело подали и посветили јој све своје силе. Они сабирају и чувају и стварају залихе сила, које ће ступити у борбу за светињу вере. Војска је свакако потребна само у време рата, а ратови се ретко дешавају… Али је безумна она држава која не припрема војску у дане мира. Тако је и са монаштвом.ΩΩΩ
Али поред реченог, одстранити, подвижништво из области вере и Цркве, исто је као и одстранити одушевљење, огањ ревности и привлачност из сваког посла. Што је посао узвишенији, тим више треба у њему бити са таквим одушевљењем; без ове силе је поезија незамислива, наука мртва, проналазаштво немогуће, реч безживотна, друштвени живот, гаси се свака борба и одлаће свака победа. Одвојите подвижништво од религије и из света не само да ће изаћи сила која одушевљава ову област, не, изаћи ће извор сваког другог одушевљења, у ма којој области се оно пројављивало и одмах ђе у свету постати тако мртво, хладно и непријатно! Подвиг је цвет, пролеће религиозног живота, а без цвета нема ни плода.
Савремени поход против монаштва и аскетизма може се објаснити само поклоњењем и служењем телу или свесном мржњом према Цркви, свесном жељом да јој се нанесе штета, или на крају, злобном завишћу према љубави народа која се излива на манастире. Телесним људима је противан сваки облик монаштва, јер им он смета да загуше глас савести који им напомиње да су они блудни и скотоподобни. Они не могу ни да схвате такав подвиг; телесни човек не схвата оно што је од Духа Божијег, и не може да схвати; то је за њега – безумље (см. 1Кор. 1;18). Што се тиче непријатеља Цркве, њима је јасно да су монаштво и љубав народа према њему, неразрушиви ослонац и тврђава мрске им Цркве, чега нема ни у једној секти која машта да замени Православље и лишеној силе да удовољи урођеној човековој тежњи за подвигом. Вреди ли, на крају, уопште говорити о завидљивцима? Они обично тврде да је међу монасима много лоших људи. Нека им. Али народ не воли и не тражи и не налази лоше монахе, већ добре. Али ови су монаси, говоре даље (они), лицемери и лицемерјем обмањују простодушне богомољце. Рецимо и то да, када богомољац увиди да је монах кога је он сматрао добрим (уствари) лош, он тражи и налази доброг.
А ради чега, питаћете ви, ова реч о монаштву? И зар да сви кренемо на овај подвиг?
Беседа о монаштву је била ради успомене на његовог заштитника, светог Григорија Паламу. Беседа о монаштву – због части монаха који се овде подвизавају, и то што они не говоре сами о себи, већ говори свештеник, који сам није монах, има тим већи значај. Беседа је о монаштву ради тога да би уважавали овај велики, свети, најпотребнији подвиг у Цркви, а с друге стране, да би смо разумели да је подвижништво суштина моралног живота хришћана. И ако се монаху правилима прописује да не унижава светски живот и да не зазире од брака, као Богом благословеног, тим пре ни ми немамо основе ни оправдања да посрамљујемо монашки подвиг. Свакако да не иду сви да тај подвиг: ко може да прими, нека прими (Мт. 19;12). Али за све је обавезно да имају поштовање према онима који су примили, и да их подржавају љубављу, молитвом и саосећањем. Монаштво је сам почетак, завршетак и усклађивање читавог хришћанског подвижништва. Али и за све хришћане су обавезни одушевљење у вери, подвиг поста, умртвљење страсти, смирење, самоодрицање; за све је обавезно за знају и схвате да живот уопште није весели пир, безбрижно живљење, бескрајна утеха. Не. Он је подвиг труда и искупљујућег страдања.
Без подвига нема живота, без борби нема заслуга, без труда нема плода, без победе нема венца! Амин.
