10.10.2021.

свештеномученик Григорије (Лебедев): НЕДЕЉА 16. ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

Браћо! Господње приче отварају пут у Божанско Царство. Откривајући пут, неке од њих утичу на само једну страну овог пута, док друге обухватају читав пут људског живота, који води ка томе Небеском Царству. Међу ове последње спада и данашња прича о талантима.

Ово је ретка алегорија по ширини мисли. Она одређује темељ на коме треба да буде изграђен људски живот, уколико жели да досегне вечно царство. Браћо! Удвостручите пажњу и проверите себе: да ли правилно напредујете ка блаженој вечности?

Садржај приче вам је добро познат: „човјек… дозва слуге своје и предаде им благо своје“, започиње Јеванђеље своју приповест (Мт. 25: 14).

Господ дарује Свој народ – он им раздељује „благо Своје“. „Благо“, које Бог раздаје, јесу Божији дарови. Ово су дарови Духа Светог, и на човеку, обдареном тим даровима, оцртава се Божији лик. Јер је човек створен по Божијем лику и на људској души се стога оцртавају Божански обриси.

Ови обриси су као по читавоме универзуму разасути одбљесци Божанске природе. У свакој засебној души они одражавају један исти искричави зрак Божанства, у чијој призми постају видљиви обриси Светога Духа. Обрисе Светога Духа, чији се одраз огледа у људској души ми и називано способностима душе. Ово и јесу „таланти“ из приче. При томе Бог додељује души дарове, т.ј. способности душе, према моћи који душа има.

Прича даље говори: „И једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи“ (Мт. 25: 15). Обдаривање душе талантима према њеној моћи означава то да Господ по Своме предзнању даје души ону количину дарова, које она по нормалном развоју може да прими, то јест да пројави, да оствари.

При таквом даривању Господ се руководи љубављу према свој разумној творевини. У разноврсности даровања уопште не долази до изражаја веће поштовање једних него других, већ једнакост снисхођења љубави. Свако добија максимум онога, за шта се покаже способан да искористи. Овде нема неправде и неједнакости дарованих. Њихова неједнакост је само наизглед и спољашња: један добија два, а други пет таланата. Пошто се таланти дају „по моћи“, сваки је добио свој максимум – сву пуноћу раздељених дарова, т.ј. преведен на језик обичног живота, сваки има сву пуноћу своје среће и пуноћу задовољства животом.

Дакле Божије раздељивање „Свога блага“, или свештених дарова, или способности душе, дешава се у границама њихове могућности реализације од стране људи. Одавде је јасан задатак људскога живота – слободно разоткривање свих сила духа, да би потпуније и јаче пројавио у себи одблесак Божанске природе и тиме да обезбеди души њен уплив у Божанско. Што душа потпуније развије своје силе и способности, тим ће бити већа гаранција њеног уплива у Божанско. Идеално отварање душе биће такво њено стање када све њене силе бивају потпуно развијене, када оно што је у души откривено буде једнако ономе што је у њу утиснуто.

Прича указује на онај идеал, када „онај што прими пет таланата… доби још пет таланата. Тако и онај што прими два, доби и он још два“ (Мт. 25: 16 – 17).

Божији дар или „таланти“, у човеку увек остају довољни сами по себи, али сам човек, слободно разоткривајући своју личност по Божанском лику, може и дужан је да умножи дароване му таланте. При томе, идеално умножавање таланата биће само у границама онога што му је Богом подарено – не више, не мање – јер стицање јесте само пројава онога што је од Бога даровано. Човек не може стати изнад Бога Творца и изградити више од онога што му је дато у Његовом творачком акту.

Ето, браћо, како душа треба да узраста своје таленте, да би се улила у сферу Божанског. У томе се састоји смисао и заокружење људског живота. У овоме је крајњи домет људских потрага и пуноћа људске среће – блаженства.

Сада се окренимо нашој тужној земљи. Шта се чини овде? Како се откривају Божији дарови и како се умножавају Богом дани таланти? Зар није један одговор на ова питања: „ Тешко нама… Тешко нама… Тешко нама!“

Све Божије је изокренуто, све је испреметано до непрепознатљивости, заборављено и бачено! Своји циљеви, своји путеви… Кога је још брига за Божије таланте? Какво њихово умножавање? Уместо вечног ликовања наступа јадна трка за испразним и обмањивим, и живот се завршава банкротством илузија!

Прва и коренита грешка у нашем животу је та што човек одваја душу и живот од свога центра и извора снаге – од Бога. Људска душа се храни Божијим „благом“, и стога сви корени живота јесу у Богу. Међутим, по греховном егоизму, човек је самог себе начинио центром живота и у људском схватању живот је постао само „мој“, душа – „моја“, моћи и способности душе – „моје“. Свеобухватни вртлог егоизма! Живот се врти око лажне осе, постаје апсурдан и завршава се кошмаром.

Након ове фаталне грешке, као њена логична последица, настаје и друга. Ако су тада биле прекинуте нити које повезују са Богом, сада је изопачен задатак живота. Не само да је изопачен, него је и погажена пројава лика Божијег кроз откривање сила душе.

Мисао о лику Божијем људске душе сада је постала нешто врло нестварно. Нико је у пракси не реализује. Ко мисли о томе? Потражите такве? Тежак задатак. При егоистичном врћењу живота „сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса“ (Флп. 2: 21).

Након друге животне грешке, када су постављени лажни циљеви живота, протеже се и трећа. Изопачење животног задатка повлачи за собом изопачење самог испуњења живота. Ако је задатак живота – пројава лика Божијег, онда живот треба да буде испуњен бригом о души, о њеном правилном развоју и избегавању њеног кварења. А када задатак живота постане да улепшамо свој живот, тада се центар усрђа премешта са бриге „о себи“, односно о своме „унутрашњем“, о души, на бригу „за себе“, т.ј. бригу о спољашњем.

Да ли се у васпитању деце поставља задатак обликовања душе, васпитања личности у њеном Богоуподобљењу, у схватању одговорности живота пред свемогућим Творцем? Уопште не. Поставља се задатак (а најчешће се ни не поставља никакав задатак) само „да израсту у људе“, а ради тога се у детету развијају одређене способности. Дете припремају „за инжињера“, „за доктора“, „за агронома“, али не „за човека“.

Да ли се у животу већ одраслих људи уопште истражују циљеви узрастања душе и пројаве у њој Божијег образа? Зар нису сва стремљења живота усмерена на спољашње: „пробити пут“, „освојити положај“, „обезбедити и опремити себе“ итд. Свакако да јесу! Читав живот је у томе! Чини нам се да управо ово гура немилосрдна логика живота. Развијају се, ако се тако може рећи, прикладне способности душе, потребне за спољашњи живот, а сам темељ душе замире, парализује се и изопачује.

И на крају се дешава последња човекова грешка, као резултат лажног испуњења живота. То је животна једностраност. Развија се само једна страна живота душе и нема пуноће њеног процвата.

У души се негује оријентација на земаљско: познавање материјалних ствари, јурњава за материјалним, задовољавање чулно-пријатног, животна вештина жонглирања стварима и остала људска својства, који устројава свој живот. Никоме ни на памет не пада да души припише жеђ за истином, порив за светлошћу, потрагу за правдом, радост чистоте душе, силу одговорности и дуга, оштру чисту савест, дуги низ бисера здраве душе, као што су мекоћа, благост, осетљивост, нежност, скромност, оданост.

Где су оне? Ко их негује и залива? Где су душе које блистају својим многоструким сјајем? Нема их, нема! Душе су сатеране у обруч материјалних ствари и теже ка томе да их поседују. И саме душе су одебљале и постале део материјалног. И не тражите душе изван материјалног. Узалуд ћете их тражити! Жалосна метаморфоза!

Изградила се једностраност душа: егоистично-материјалистичко-сужених, грубо-прорачунатих, прљаво-чулних и до ужаса отупелих, ограничених, које играју своју игру наслађивања материјалним и невидећи савршено ништа изван тога.

Тако је и у животу у глобалу. И овде смо прогутани материјалним! Ова једностраност је толико упечатљива да изван практичног живота, што ће рећи, изван материјалног, људи уопште немају појам о животу. Ствари иду дотле, да се сваки покушај одрицања од испуњавања живота материјалним, сматра за манију, хистерију и сл. Отуда скученост живота, његово колебање по уској стази материјализма: „Моје, мени, за мене!“ Све ово доводи до потпуног изопачења душе, која је склизнула са широког, светлог пута.

Браћо, ово су основне грешке у животу једног човека. Уколико их оценимо са тачке гледишта приче о талантима, са тачке гледишта пројаве Божанског лика у души, зар се неће из нас отргнути уздах жалости, као и раније: „Тешко нама… Тешко нама… Тешко нама!“ Све је изопачено; Божије је заборављено и одбачено!

Божији таланти… Ма какви Божији таланти? Ко још о њима размишља? Ко их увећава и умножава? Ко се још опомиње о одговорности живота пред Домаћином? Ко се спрема да да одговор? Ко рачуна како протиче његова животна „куповина“ и да ли нараста богатство душе, које ће се неминовно морати вратити? Тешко нама… Тешко нама!

А пресуда је спремна. Она је већ изговорена: „Узмите, дакле, од њега талант… од онога који нема, и што има узеће се од њега. А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба“ (Мт. 25: 28 – 30).

Пресуда ступа на снагу. „Узмите, дакле, од њега талант… од онога који нема, и што има узеће се од њега…“ Тако се од нас одузимају дарови Светога Духа. Човек помрачује лик Божији у себи, лишава се Његове силе, и живот је осуђен на бедно просјачење.

Пресуда ступа на снагу. Зар душе лишене дарова Духа Светог, нису сиромашне, нису обнажене? Зар оне не лутају у безрадосној пустолини? „Од онога који нема, и што има узеће се“. Лишени таланата – дарова Духа – срозава се доле, у самоуништење. То је чињеница живота! То је извршење пресуде!

И други део пресуде: „Неваљалога слугу баците у таму најкрајњу…“ Њено испуњење наступа сада и са стрепњом се очекује њен завршетак. Душе, лишене дарова Светлости и обавијене простором таме, већ и сада немају унутарње светло задовољство. Вечно узнемирени, траже непрекидни спољашњи покрет, смењивање утисака, у незаситом пориву за задовољењем својих жеља, они већ, као обручени, остају као у неком унутарњем бескућништву, обнажени, одваљени од темеља живота и крило таме надвија над њих своју сен. Ето зашто су те душе лишене радости и печат опустошења пада на њих као жиг таме.

Најбоље од ових душа виде царство таме како се надвија над њима, своју немоћ да се сједине са Светлошћу и лед очајања им леди крв у жилама. Отуда жаљење на неприпремљеност за смрт. Оне су признање тога да је живот протекао у другачијем окружењу, туђем Божијој Светлости. Шта се, пак, припрема души? Свакако тама, којој је живот робовао. Предосећа се праведна пресуда: „Неваљалога слугу баците у таму најкрајњу“. Тако се завршава презирање закона Божијег!

Браћо! Ето како је значајна прича о талантима. Она је програм живота. Желиш ли пуноћу живота, желиш ли унутрашње задовољство и радост? Желиш ли да будеш у радосној вечности? Не одвајај свој живот од његовог извора – Бога. Прими од Њега таланте – Божије дарове! Пројави и удвостручи их својим неговањем! Откриј и учврсти оно Божанско у себи!

Ако си заборавио на одговорност и назначење твога живота, уколико сам идеш својим путем и задовољан си, јер си ти сам градитељ свога живота, сам се и заплачи због тог греховног застрањења. Плата је горка: „плач и шкргут зуба“ у тамној вечности. Уплашите се, браћо! Оставите криве путеве! Они су бесплодни, воде у смрт, у вечну таму.

Негујте душу! Узрастајте таланте! Откријте у себи Божији лик! Умножавајте таланте! И када дође час праведног суда и отворе се двери блажене вечности, чућете глас Господара: „Слуго добри и вјерни… уђи у радост господара својега“ (Мт. 25: 21). Тежите ка томе! Уђите! Амин.

Оставите Коментар