У прочитаном Јеванђељу чули сте Господње објашњење како практично испунити заповест љубави. Оно допуњује пређашње речи Господње о љубави према Богу и ближњем, као према самом себи, и о љубави према непријатељима. Ова Божанска реч посебно је упечатљива јер се у потпуности може применити на наш живот.
Један законик, искушавајући Христа, упитао Га је: „Учитељу! Шта да учиним да наследим живот вечни?“ (Лк. 10:25). Тако и ми, попут законика, приступамо Христу и питамо: како да се спасемо? Питамо, не искушавајући, већ лукавећи. Скривајући своју малодушност и духовну лењост, који нас одвлаче са Христовог пута, спремни смо наивно питати како да се спасемо, прикривајући се тврдњом да је живот сложен и да нас неизбежно гура у компромисе.
Ми знамо Божји закон и његове захтеве, знамо како га испунити у животу, али, улазећи у нагодбу са савешћу и продубљујући провалију између себе и Бога, ми, смирујући себе, ширимо руке и, позивајући се на неизбежност, у недоумици питамо: „Како да испунимо вољу Божију и како је могуће спасти се?“ То је питање самооправдања и лукавства.
Господ приморава законика да призна да му је све потребно за спасење већ познато. „У Закону шта је написано? Како читаш?“ – пита Господ законика (Лк. 10:26), а он мора да наведе добро познате заповести закона о љубави према Богу и ближњем. Христос му једноставно, без прекора, указује на његов дуг: „То чини, и живећеш“ (Лк. 10:28).
То је одговор и за нас. Зашт се претварати? Чему глумити да не знамо пут спасења за данашњи дан? Божји закон је један једини, и ове две заповести остају неизмењиве и за нас, као два сидра живота: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом… и ближњега свога као самога себе“ (Лк. 10:27). Али законик не одустаје и почиње тражити изговоре за самооправдање. Он тобоже не разуме ко је ближњи кога треба волети.
Исто упорно настојање карактерише и нас. Тежња да умиримо себе и самооправдамо се толико је снажна у нама да и ми тражимо за то све могуће изговоре. Такви изговори лако се проналазе, јер, заиста, заповести о љубави према Богу и ближњем толико су широке и дубоке да невољно покрећу питања о њиховој примени у животу.
Узмимо, на пример, љубав према ближњем. Ако је схватимо онако како је заповедио Христос, као зрачење стихије Бога-љубави, појавиће се многа питања. Да ли је човек у стању греховне несавршености потпуно неспособан за хришћанску љубав? Да ли делима љубави треба приступати тек након моралног очишћења, или је потребно настојати на љубави без обзира на бригу о сопственом усавршавању? Који ступњеви љубави одговарају ступњевима усавршавања у Богу? И многа, многа друга питања… Међу њима могу бити, наравно, и лукава питања ради самооправдања, али и искрена питања из недоумице.
Спуштајући се до људске несавршености, Господ зато даје ново поучење о љубави. Он одговара законику ко је његов ближњи и тиме и нама даје упутство како практично применити заповест љубави. Господ је законику одговорио причом о милосрдном Самарјанину. Ова прича је општепозната, и нећемо је понављати. Закључна, а уједно и централна мисао приче изражена је у последњим речима Господа: „Иди и ти чини тако исто“, односно, и ти на свом путу чини добро свакоме коме је оно потребно, не обазирући се на порекло човека, нити на његов друштвени положај, нити на било шта друго. Нека ти буде близак и драг, и ти ћеш за њега постати ближњи.
Дакле, блискост се не одређује степеном спољашње међусобне везе – припадношћу истом народу, роду, заједници – нити службеном и друштвеном међузависношћу или другим факторима, већ способношћу да се одазовеш на туђи живот. Што више имаш те способности и што шири круг људи она обухвата, то више ближњих имаш. С обзиром на то да је идеал твог унутрашњег раста у односу на људе: „Будите синови Свевишњега“, то, према томе, кроз Божје очинство сви људи, као Божја деца, твоји су ближњи – укључујући и непријатеље, и оне који те мрзе, и оне који те вређају.
Тако се ближњи одређује причом о Самарјанину, која одговара и данашњем нашем дану. Њен одговор је тако једноставан и јасан: „Иди и ти чини тако исто“, то јест, иди и чини добро, и испунићеш заповест љубави. То значи да, иако је заповест љубави веома узвишена, не треба заборавити најважније – почетно и завршно уједно: чини добро, чини добро од срца, чини га у име Бога свој својој браћи у Богу, и испуњаваћеш заповест љубави.
То значи да, иако је неопходно јасно разматрати сва питања љубави, избегавај опасност да останеш само у суптилним разматрањима, изван стварних дела љубави. Зато чини добро од свег срца свима који ти се нађу на путу.
Добро је и корисно мерити и процењивати сваки корак на путу љубави. Добро је свесно тежити свом усавршавању у Богу, ширећи љубав, али је истовремено недопустиво ситничаво копање по себи, одвојено од живота. Нека чврст закон живота постане једноставно и јасно правило: „Чини добро“, и бићеш на исправном путу испуњавања заповести љубави.
Зар свако добро које чини хришћанин постаје дело љубави? Да, свако добро које чини хришћанин постаје стицање љубави. То је јасно. Из других поука Господњих знамо да једино приближавање Богу гарантује зрачење љубави. А није ли чињење добра испуњавање Божјег закона уједно и приближавање Богу? Дакле, онај који чини добро стоји на путу Богосиновства, облачи се у стихију љубави и тиме му постају могућа дела истинске хришћанске љубави.
Како се приближавање Богу остварује кроз доброчинство – то се постиже искуственим путем и, наравно, доступно је само душама које су будне у свом подвигу приближавања Богу. Основна истина је да се љубав открива кроз добро у Богу и доступна је свакој души, макар и немоћној, ако је кренула Божјим путем. Душа постаје способнија за дела љубави што се више предаје општењу са Богом у тренуцима добре молитве и у данима примања Светих Тајни. У таквим тренуцима добро се души открива као нешто сродно, кроз које пробија просветљена љубав.
У тим тренуцима немоћној души постаје јасно да у њој делује друга сила, различита од људске, и та сила је чини способном за дела љубави. Али када душа поново падне у своју немоћ и изгуби своје просветљење, дела добра и љубави постају јој туђа. Добро које је учинила јуче постаје јој неразумљиво, а понекад чак и смешно, па је човек спреман да се због њега стиди, као због неке исказане слабости.
Сви ти моменти су илустрација облачења душе у Божанску силу, када се она, сјединивши се с Богом, почиње зрачити љубављу. Ако те појединачне тренутке човек одржава у континуитету, доћи ће до постепеног спајања душе са Божанском силом, те ће се уништити раздор између људске воље, добра и љубави. Тада ће душа човека увек (осим у тренуцима пада) пребивати у Богу, добру и љубави. Тада ће љубав према ближњима постати природна, а крунисаће је љубав према непријатељима, благосиљање оних који нас мрзе и молитве за оне који нас вређају.
Браћо! Такво је животно остварење заповести љубави. Пут љубави је пут добра и приближавања Богу. Пут је јасан… И када се нађете на путу живота, а тај пут је најчешће од висина Бога до ниског поља греха, када на том путу будете сретали душе удаљене од Бога и лепоте невиности, душе рањене свим патњама страсти, душе које леже у греховној прљавштини, опуштене и неосетљиве (а видећете их много, много), пружите им помоћ, пружите им свако добро, и кренућете путем милосрдног Самарјанина и испунити Божји закон: „Иди и ти чини тако“.
Чините, дакле, добро од свег срца, одзивајте се добром на сваку потребу своје браће у Богу, и тиме ћете се и сами приближити Богу-љубави и достићи љубав која ће вас одвести до спасења сада и у векове векова. Амин.
