Браћо! Ви знате да нас Црква својим богослужењима васпитава као брижна мати. Кроз њих нас поучава, руководи, крепи.
Прошле су тек две седмице поста, а већ брижна мати пита: нису ли ослабила чеда? Треба их укрепити. Као што искусан васпитач, да би подстакао ученика и његову ревност, наводи примере великих људи, тако и Црква у данашњем богослужењу пред нас износи величанствени лик светилника Цркве – светог архиепископа Григорија Паламе, солунског чудотворца.
Личношћу и подвигом великог Григорија Црква жели да нас укрепи у непоколебивом следовању за Богом. У богослужбеној песми у част светог Григорија певамо: „Бодри језик твој усправља душе лењивих“, душе уморне, изнемогле… Другим речима, Црква нас позива: узмите и ви нову снагу из надахњујућег примера овог великог светитеља!
Да бих вас укрепио, опет ћу вам скренути пажњу на закон поста и уздржања. Продубимо своје мисли у овом смеру.
Из претходне беседе знамо да је уобичајено стање греховног човека – зависност душе од тела. То је стање ненормално, болесно, и прати га болест душе – страст. Уздржање је један од путева да се оконча насиље тела над душом.
Видите ли, браћо, какву улогу има уздржање? Оно је закон нормалног живота и бич нарушавања те норме. Оно је исправљање искривљене животне стварности, успостављање нарушеног односа између духа и тела, средство за уравнотежење њиховог односа и стварање правилних услова за развитак духа и нормално функционисање тела. Тако уздржање, које нам се можда чини као неважан захтев упућен телу и храни, израста у неприкосновени закон живота – закон духа.
Један од дубоких духовних писаца објашњава значај уздржања човеку речима: „Ти си горд, ти си самољубив, ти много и високо мислиш о своме уму, а он ти зависи од стомака. Зато не мисли да је закон поста закон за стомак – у суштини, то је закон за ум.“ Тако је заиста: уздржање је основни закон нормалног живота душе и тела. Ум, овај цар у човеку, ако жели да заиста влада, мора најпре сам да се покори закону уздржања. Тада ће бити слободан, бодар и заиста господар живота.
Ако завиримо у изворе живота, у време кад су установљени његови закони, видећемо да је закон уздржања постављен управо тада. Заповест уздржања дата је Адаму у рају. Знаменито је то што је то била једина заповест установљена као регулатор правилног, нормалног живота. „Ти, Адаме, слободан си у свему, али једно ограничење ти је постављено: не једи!“ Није рекао Бог: „Не горди се“, или „Не буди лењ“, него је установио једно ограничење: „Не једи.“ То је закон уздржања.
Адам је имао пуну равнотежу између сила душе и тела. Још увек није било тог надмоћног утицаја плоти, који се касније појавио. Па ипак, очигледно је да је за очување нормалне стабилности духа и тела било указано: „Не једи“ – што је било исто што и: не подчињавај се материјалном, не дај превласт плоти, не допусти да плот загосподари, сачувај слободу духа, његову чистоту и бодрост.
Колико је уздржање постављено као камен темељац живота, и колико је установљено као основни закон живота, видимо из тога што је нарушавање уздржања водило у смрт. „Не једите,“ говори Господ Адаму, „да не умрете.“ Јасно је: ако се закон живота наруши, последица мора бити смрт. Свето Писмо кроз историју Адама показује да је смрт заиста дошла, и објашњава како и зашто се то догодило – како је у Адаму дошло до рушења живота и отпочињања његовог гашења. Када су Адам и Ева, на штету духа, дали превагу телесном осећају, заневши се лепотом забрањеног плода, у том тренутку се нарушила равнотежа њихове природе у корист господарења тела и поробљености душе.
Одмах се открива слика овог господарења: чулно осећање притиска свест и рађа обману – јабука се чини неодољиво лепом и заводљиво привлачи к себи. Човек је већ опчињен, заробљен привидом. Потом он усмерава снаге душе на оправдавање лажи и присиљава ум да проналази разлоге који ће подупрети преступање Божије заповести. Тако је тело завладало и отпочело своју самовољу над духом који је изнад њега.
Пошто је нарушена хармонија у човеку, која је обезбеђивала слободу развоја живота, наступила је свезаност духа телом. Чулност се подигла и почела да полаже право на владавину; Адам и Ева угледали су своју наготу и пали у ропство чулног нагона. Слобода душе умрла је у њима.
Губитак природне равнотеже. Губитак слободе душе. То је већ расуло живота, продор елемента распадања и смрти. Свето Писмо, одмах након сведочења о томе како су у Адаму и Еви завладала чула, бележи као последицу њихово унутрашње расуло, смућење душе. Први људи осетили су стид, и у том новонасталом смућењу покушали су да се сакрију од лица Свевидећег Бога. Тако је настало нарушавање животног поретка, његово расуло – грех, удаљење од Бога и губитак Божанске Светлости. А све је то дошло због презирања закона уздржања.
Браћо! Видите ли сада како овај закон живота чува равнотежу човекове природе? Ако је био неопходан у Рају, када је Адамова природа била савршена и однос сила душе и тела уравнотежен, ако је чак и тада тај закон уздржања био нужан као утврђење слободе душе у добру и у Богу, онда је ван Раја, када је људска природа већ изопачена грехом, када је однос душе и тела поремећен у корист тираније страсти и плоти, овај закон неизмерно значајнији. Јер он више није само граница, већ лек, средство за исправљање, обнављање слободе душе, а тиме и за успостављање нормалних услова за човеков живот, а потом и за очување слободе развоја његове душе и тела.
Ако ми, у својој немарности, нисмо у стању да закон уздржања начинимо својим сталним сапутником у животу, ако га не можемо учинити руководећим законом свог понашања, ако нисмо кадри да му строго потчинимо свој живот из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину, без икаквог попуштања, онда му бар у одређеним периодима, када нас Црква позива да се суочимо са својим унутрашњим расулом и призива нас на обнављање истине живота и његовог здравља, морамо дати власт над собом. Бар у тим периодима – а то су периоди постова – потчинимо се уздржању, да бисмо обновили нарушени поредак живота.
Лукава људска мисао на све начине покушава да оцрни вредност закона уздржања. Омиљени изговор, прерушен у лажну научност и наводну хуманост, тврди да је право деловање на људску природу искључиво унутрашње, вољно, а не спољашње. У условима покварености људске душе, кажу, треба се ослонити на психичко деловање, а не на телесно.
Тако људска мисао покушава да умањи значај уздржања, да би га потом сасвим избрисала из животне праксе. У ствари, то се већ догодило са постом – заборављен је и одбачен као бесмислен и застарео поредак.
Зато треба и са ове стране утврдити непоколебивост уздржања. Треба разумети да, иако закон уздржања делује споља, он има огроман значај за исправљање поремећене душе. Није узалуд што су искусне духовне душе уздржање називале законом ума – као што смо већ напоменули. Ми знамо да су душевне снаге човека исцрпљене грехом. Знамо у каквом су расулу његове душевне способности. Па како онда можемо, у лечењу болесног, ослонити се на то исто болесно? Како болеснику препустити да сам себи препише лек и да руководи сопственим оздрављењем? Како ономе који више нема живот поверити да удахне снагу живота?
Зар није очигледно да је непоуздано ослонити се на оно што је болесно? Зар управо зато не пропадају све људске самовољне замисли о самолечењу? Снаге душе остају у свом кобном расулу, а сви најсуптилнији рецепти за њено здравље остају само као бескрајне теорије.
Очигледно је да за лечење болести људске душе треба нешто друго. Потребно је спољашње, телесно напрезање које ће покидати преступну власт тела над душом. Потребно је спољашње напрезање да би се душа ишчупала из ропства. А потом је опет потребно спољашње напрезање да би се дубоко укорењени пориви зла ишчупали из душе, да би се темељним подвигом утврдио нова, здрава навика душе. То спољашње напрезање управо јесте пост, који прекида свезаност душе телом, враћа души слободу, а онда, дуготрајним подвигом, усађује у њу здрави животни поредак. Ето каква је узвишена улога поста у васпитању здраве људске душе.
Не бојте се, браћо, да примените силу над својом греховном природом и не одбацујте то подвизавање!
Зар му не прибегавате у васпитању? Када настојите да у детету укорените неку добру особину или да из његове душе искорените клице зла, зар не користите принуду? Ако у нашој кћери или сину почну да преовладавају рђаве навике, зар се не трудимо да ојачамо супротне склоности и не подвргавамо ли тада младе душе извесном притиску? Или када желимо да у младићу или девојци развијемо умне или естетске способности, зар не прибегавамо напору? Зар укорењивање знања или уметничких вештина не захтева упорну вежбу – труд? Па и у стицању сваке друге вештине, потребне човеку за живот, он почиње са систематичним вежбањем и тек упорним трудом постаје уметник, музичар, певач, научник, бравар, кројач и тако даље. Потпуно је разумљива нужност тренинга кад год је потребно прекинути потчињеност душе притиску тела и у њој обновити изгубљене духовне склоности.
Такав духовни тренинг, који враћа души слободу, јесте пост – уздржање, као пут ка истинском животу.
Дакле, браћо, ако желите да обновите свој разрушени живот, примите уздржање као средство које кида преступну власт тела и враћа души слободу правилног развоја. У супротном, ваш живот ће остати мучно наизменично смењивање добра и падова, вечно понављање таштине, досадно гмижање у затвореном кругу душевног ропства, без излаза и светлости.
Изађите из тог тегобног круга! Извлачите се из јаме греха и страсти. Пост – уздржање начиниће вас победницима! Као што је Данило у јами лавовској избегао да буде растргнут зверима и покорио их себи („пастир лавовима постаде“), тако ћете и ви, утврђени уздржањем, покорити звери – страсти, и оне ће вам бити послушне.
Не презрите, дакле, уздржање, браћо!
Ревнујте, ревнујте! Амин.