Ево, браћо моја, Крст је поново пред нама, и опет се у нашим мислима сјећамо страдања Христових. То ће се наставити неколико недеља. Ове успомене појачаваће се све док се не достигну до највећег нивоа. Погребне мелодије узрастаће у нашој свијести до тренутка док се мислима не сјетимо смрти Божије. Тада ће нам Црква рећи: „Ћутите“. Биће то на Велику Суботу. Црква ће рећи: „Нека умукне свако тијело човјечије“.
Бог је умро. И за шта ће ваше сузе онда, за шта ваша страдања! Тада у очима неће бити ни капи суза, у њима ће бити само језа. Бог је умро… У смрти Божијој крије се драма, свјетска драма. Радња ове драме лежи у самом Христовом рођењу. Рођен је у блату, у јаслама, и одмах се злоба обрушила на Њега: траже да убију Њега, Младенца. Због чега? И Он мора да бежи у Египат.
Пратите даље живот Христов на земљи. Три године Његовог служења народу нису ништа друго до страдање. Зар сте заборавили како су Га мрзјели? Говорили су да је чинио чуда силом Велзевула, називали су га богохулником, пријатељем грешника, прељубника и цариника. Сјећате ли се како је рекао својим ученицима: „Мале шумске животиње имају рупе: а Ја немам гдје заклонити главе“.
Шта се може рећи о народу? Гомила је ишла за Њим, али не зато што је видјела Бога у Њему: тражила је чуда, примала их, и зато је ишла за Њим. Али Христос је знао какво је расположење народа, и ви се вјероватно и сјећате како је о њима говорио својим ученицима после чуда храњења са пет хљебова: „Мислите ли да вјерују у Мене као у Бога? Не, тражили су од Мене хљеб и дао Сам им га“. Гомила је ишла за Њим, задивљена спољашњом пројавом чуда, узвикивали су Му: „Осана“, али је Христос знао да ће тај исти народ викати: „Распни Га“.
Али шта рећи о овој грубој, глупој и неукој гомили, када су Га напустили и Његови ученици, ти одабрани миљеници? Један, најоданији, најјачи, одриче се, а други Га издаје. Он, Који цијелог живота није имао гдје главу да положи, Који је све дао људима, остаје напуштен од свих, пљуван, грђен, рањен. Сам… Знате ли шта је усамљеност? Не физичка, већ морална усамљеност… То је један ужас, и Христос га је поднио. Није ни чудо што се прије молитве у Гетсиманском врту Његова људска душа смућивала. Уочи своје смртне патње, Он сумира свој живот, осврће се уназад: шта је постигао? Иза је пустиња, а напријед је срамотна смрт…
Који је циљ Крста и смисао страдања? Уосталом, да је Христос умро смрћу хероја за народ, онда бих разумио ова страдања. Али, умирао је срамно, као скитница, политички авантуриста, представљајући се као Цар Јудејски. Његова душа тугује за људима међу којима није посијао учење Оца Свога, и моли се Оцу да Отац прослави име Његово. И зачу се глас: „Прославио сам и прославићу“. А Христос, сам, оскрнављен, рањен, бестидно обнажен, на вапаје разјарене гомиле и малтретирање од стране разбојника који виси са Њим, предаје Дух Свој Оцу. Шта је то? Подсмијевање? Не, није подсмијевање. Прођоше два дана, и Отац Га прослави. Иза Крста је био Гроб, а иза Гроба Васкрсење, побједа над смрћу. Нема више смрти, постоји само живот! Прво, ово је смисао страдања и Крста, а друго, пут Крста Христовог је наш пут. „И ко не носи крста својега, не може бити мој ученик.“, каже Господ. Дођите, поклоните се Крсту. Нека Он за вас буде предмет најдубљег поштовања, ваша Светиња.
„Крсту Твоме поклањамо се, Владико…“
Александро-Невска Лавра, 1924. год.
