Вољена браћо! Данас имамо чудесан јеванђељски приказ. Слушаш га и дивиш се његовој дубини. Задивљујуће је у Јеванђељу то што је у њему Откривење – за сва времена, живот човечији и душа човечија свих времена и народа као на длану, као у огледалу. Продубљуј се у Јеванђеље, гледај себе, учи се и исправљај!

У једну од баршунастих ноћи врелог југа, када је у сањивој дремежи почивала природа, изнемогла у миловању врелог сунца, Христос се молио на једној од гора Палестине. Ученици Његови остали су доле на језеру и пловили су. И беше мирно… Као да се молитва Божјег Сина раширила као благодатни покров над овим делићем живота. Син Божији беше тако близу, и моћно покровитељство Његово осећаше се у тишини побожно умиреног ваздуха.

Одједном је наишла олуја – изненадна, јака јужна олуја. Као да су хиљаде непријатеља, који су вребали ноћу свој плен, дрским урлањем, по неком знаку, одједном се набацили на њу. Са звиждањем су јуришали и кидали се удари ветра. Блескови муња беху заслепљујући и дрски у непрозирној тами. Заурлаше таласи, бесно понесоше се тамо-амо. Подигну се неки безобзирни плес стихија. И беше страшно. Лађа није могла да се успротиви, плакала је и љуљала се. Збуњена, надвладана грандиозношћу напада, беше жалосна и беспомоћна. То беше хаос! Где је Учитељ? Зар се удаљио од лађе и оставио је, зар је заштита Његова немоћна?

Учитељ се молио и бдео. Мала групица ученика, захваћена изненадним нападом стихије, паде у малодушност и збуни се, сасвим се збуни. Они су – сами усред мора, беспомоћни, у рукама ћудљивих таласа, у власти непријатељске стихије. Учитељ већ зна за олују и оставио их је… Они ће погинути. Тек у касни сат ноћи, када се људске наде за спасење већ исцрпише, када малодушност спремна беше да пређе у панику и очајање беше блиско, на побеснелим таласима мора појављује се Христос. Он иде као увек, кротко смирен, пун унутрашње снаге. Иде у флoросцентном сјају муња, окружен сјајем неба, као небесни војсковђа, као привиђење. Ученици Га не препознају – они су у потпуном страху.

Уместо помоћи – нов ужас. Поред стихија земље на њих се подиже свет духова. Јао њима, јао њима! Ученици, у ужасу пред смрћу, почињу да вичу. „Возопише“, – каже о њима јеванђелист. Тада Христос открива себе: „Не бојте се“, будите храбри, „то сам Ја, не плашите се“ (Мт. 14,27). Расположење ученика одједном се промени. При виду Христа као Бога, као моћног управитеља стихија, у Петру се запали пламена и смела вера. Он тражи од Господа дозволу да приђе к Њему. Христос једноставно одговара: „Ходи“, и Петар излази из лађе, послушан гласу вере, чврст као гранит, фанатично предат вери, као зачаран, као хипнотисан. Вода оста вода, и људско тело оста тело, али Господар и Творац стихија и закона материје, наравно, виши је од њихове условности, и када Петар уђе у свет Божији, он се као да ослободи од подчињавања свету стихија и поста изнад њега и виши од њега.

Петар пође по води, – обичан смртни човек пође по дивљајућој стихији. Али ниво пламене вере убрзо је опао, неподељеност вољног подухвата прође. Проби се људско, процуре слабо. Стихија дивљаше, лице заливаше капима. Под ногама беше страшна дубина. Ветар као пре цепаше одећу, и муње залепљиваху очи. Све то беше стварност!

Са људске тачке гледишта дрскост Петрова беше лудост, нечувена лудост. Ето, он ће сада поћи ка дну… Стихија је немилосрдна. Ко је он? Комад тешког тела! Шта је хтео? Под њим је отворен гроб. Као да је са ума сишао! И чим као у магновењу блесну ова мисао о себи, чим је Петар свој положај на води и чврстину дао под старање људском, тако одмах људско и материјално дођоше по своје – Петар пође ка дну. Спасава га Христос. Он га узе за руку и подржава га са нежним укором: малодушни, маловерни. Зашто си дао место сумњи? Ето, Моја сила већ беше пројављена, а ти си на себе хтео да се ослониш. Ето, твоје стихије би те сахраниле.

Ова јеванђељска прича о Петру јесте вечно жива и стварна прича, бесмртно се понавља у сваком тренутку живота Цркве. Прича о Петру – то је и наша прича, прича појединачне душе.

И ти си – човек у мору живота, и ти си – пливач, и на тебе налеће олујни ветар, стихијски и неиздржљив. Тишина је прекинута, кључа и цепа се бука људских страсти. Таласи животне олује ударају о тебе, преврћу твој живот, руше сложену устаљеност, руше појмове, навике, породичне односе. Ти си избачен из колосека, узбуђен и сам срушен овим нападом страсти. Појављује се прво стидљива, а затим дрска мисао: зар сам остављен сам? Где је Бог? Зашто не види моја страдања и моју пропаст?

Запамти: Христос је бдио; Он се у то време молио на гори и био је на стражи. Он види све што се збива и бди. А твоја страдања – резултат су налетелих страсти, она су допуштена и Бог их не уклања одмах, јер се у њима прекива твоја душа. У тузи се кују стрпљење и вера. Туга бива дуготрајна да би се душа прекалила у стрпљењу. Христос долази к ученицима тек на крају ноћи, зато и твоје невоље трају данима, недељама, месецима и годинама.

Буди бодар! Храбри се! Нека не буде ни речи роптања, ни ноте малодушности, ни пада расположења. Тако се кује стрпљење, и у стрпљењу расте и калиће се вера. За месеце и године налетеле невоље ти ћеш испробати многе земаљске рецепте за ослобађање од ње, а ослобођења нема, дуготрајност туге се обраћа у нову корист. Ослањање на земно се руши, и тада сте ослобођени од земаљских окова и расте вера у ослобођење само од Бога.

Као што је у апостолима са сваким сатом ужасне ноћи нестајала нада на избављење својим снагама или људском помоћи, тако треба да и у теби ишчезне свака мисао о својим снагама и о земаљској помоћи. Мисао о томе да ти сам можеш да уредиш свој живот или да људи могу да уреде твоју судбину. Треба да се сва твоја душа окрене на страну Божију, да буду одбачени сви људски прорачуни, да се све напрезање воље усмери ка Христу, као јединственом излазу из безнадежности и једином избављењу, и да се сва твоја мисао излије у обраћање к Њему: све је од Тебе, дођи и спаси!

То је оно што нам је потребно – стрпљење, и у њему чврстина душе и неподељна вера. Зато – дуготрајност туге и одсуство Божје помоћи. Штавише, као на Галилејском језеру, када по људским мерилима спасења већ није могло бити, Христос се не открива одмах, и појављивање Његово, непрепознато, изазива осећање паничног страха. Тако бива и у људском животу, да после низа тешких невоља, неподношљивих искушења одједном дође нова невоља, најтежа, смртоносна.

Будите бодри! То значи да је помоћ близу, Христос је с тобом. Бива да Господ, када хоће да прекине несреће, шаље друге, најтеже, с истом намером васпитавања душе. Како Господ пружа помоћ? Христос не прекида несреће одмах, не умирује олују, већ пружа помоћ, избављајући од пропасти.

Не мисли да ако невоље не пролазе одмах, то значи да нема Господа. Невоље су остављене да би наставила да гори твоја вера и обраћање к Богу, у супротном, можда, би опет духовно заспао. Зато и остају невоље. Али и у невољама Господња рука брине о томе да ти спасеш своју душу и исправљаш свој живот. Такав је задатак Божји.

Ето, Господ се сасвим приближио ученицима, Његова Божанска снага је очигледна. Она влада над животом и потчињава га, она покорава себи земљску стихију. Господ очигледно управља животом, и Његова интервенција укида установљени поредак постојања. Господ твори чудо као визуелну демонстрацију Своје моћи – Петар, смртни човек, ходи по води.

Чини се да сада Бог несумњиво влада и све људско је уклоњено. Божанска снага царује, а људска природа је макнута по страни. Човеку је, изгледа, обезбеђена потпуна помоћ Божја, а и спасење човека је такође обезбеђено. Међутим, у стварности није било тако.

Петар је пошао по води и силом Божијом сасвим се приближио Христу. Али већ следећег тренутка, иако Христос стоји сасвим-сасвим близу апостола, Петар тоне, урања у воду. Шта се десило? Одступи ли Бог или престаде изливање Божије силе? Нипошто. Бог стоји близу, и сила Божија делује. Видимо да Божје присуство и само прост долазак у додир са силом Божијом, очигледно, не обезбеђује човеку испуњавање Божијом силом и спасење. Из догађаја ове бурне ноћи јасно је да чак и да Бог буде близу човека, за човеково спасење неопходан је контакт самог човека са силом Божијом. Контакт живе, огњене, интезивне вере, устремљено, попут речног тока, који се улива у океан Божији.

Када се апостол Петар огњем своје вере, не размишљајући, као зачаран, укључио у стихију Божју, она уђе у њега и ослободи га од деловања ниже материјалне стихије, подиже га и постави изнад ње, и апостол пође по води. Али оног тренутка када се у њему пројавио материјални поредак, прекинуло се вољно напрезање вере, која га је укључило у стихију Духа и Бога, и контакт са силом Божијом престаде, онда истовремено ступише на снагу закони материјалног живота и изоловаше човека од силе Божије. Такав је закон примања Божанске помоћи од стране човека.

Бог долази у помоћ човеку, и Његово Божанско деловање разливено је око човека, али сам човек, – употребљавајући поређење узето из материјалне природе, – мора да учини свој живот осетљивим, верним и отвореним пријемником, који рецептује таласе Божанског деловања, као што електрични пријемник рецептује радио-таласе, или људска душа мора да пошаље своје усмерено стремљење вере у сусрет разливеној сили Божијој, – тада ће се догодити контакт душе са Божијом силом и пружиће се Божја помоћ. Овај контакт са Божанском силом постиже се снагом вере човека.

Ако се људска душа поривом вере не укључи у Божју стихију, или, укључивши се, затим се опет врати назад и тражи ослонац у свету ограниченог, то ступа на снагу ограничено, материјално и грешно, и душа се изолује од деловања на њу Божанске силе и помоћи. Значи, Божанско дејство се зауставља, када у души на први план иступи нека слабост, која парализује веру и усмереност к Богу. Такав је закон Божје помоћи човеку. Запамтите то! Запамтите о чему говори хођење Петрово по води и његово пропадање у воду.

Ако вам се чини да вас је Господ заборавио и не долази са Својом силом која помаже, проверите себе: нисте ли ви узрок томе? Не подрива ли разлажућа сумња, као црв, вашу унутрашњост и и чини је немоћном, унижава и затвара душу за уплив Божије силе? Зато више пазите на себе, поравнајте душу, испуните је снагом вере и усмеравајте ту снагу у сусрет Божијој сили, и тада ће вас сусрет тих сила спасити. Запамтите да близина Христова сама по себи не спасава.

Када ви, храмљући у својој вери, то идете у сусрет Богу и предајете Му се, а онда опет одступате назад и предајете се људском рачуну, не чекајте успех. Хоћете да се ослоните на људски рачун? Нека вас он и спасава. Са тим рачуном ви и идете ка дну, и ништа се не дешава из вашег обраћања к Богу. Ви тапкате у месту, колебајући се између слабих настојања вере и уздања на људско, и од уздања на људско – опет к настојањима вере. И ништа не излази из таквог грађења душе и живота, осим тегобе, туге и разочарања.

Тада не тражите кривца своје тегобе, јер сте кривац – ви сами, и не заборавите тада укор Петру, упућен и вама: „Маловерни! зашто си посумњао?“ Предај ми се свом целовитом вером, и ја ћу те поставити чврсто на таласе мора живота и Сам ћу те управљати. Амин.