Започели смо радосни и свети Божићни Пост. Пост почиње 28. новембра, четрдесет дана пре рођења по телу Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа и завршава се на дан када славимо Божић, 7. Јануара, по грађанском календару. Као што је јеврејски народ 40 година лутао по пустињи, пре него што је ушао у Обећану Земљу, тако нас и света Црква води кроз четрдесетодневну пустињу поста, пре него што уђемо у Божије обећање, које нам се открива у Божићу.
За Јевреје је лутање по пустињи било неопходно да би збацили са себе окове ропства – телесне, умне и духовне. Требало је да читаво поколење људи рођених и одраслих у ропству умре, пре него што је онима који се нису сећали ропства или су били рођени слободни било дозвољено да уђу у „земљу добру и пространу, где тече мед и млеко“ (Изл. 3:8). Такође и ми треба да са себе збацимо окове ропства греха и страсти – телесног, умног и духовног ропства. Треба да престанемо да будемо робови греха и да постанемо пријатељи Христови кроз испуњавање Његових заповести (Јн. 15:14).
Пост има неколико важних и међусобно повезаних аспеката. Прво, око чега се многи брину, јесте ограничавање у количини и каквоћи хране. Божићни пост није тако строг, као што су то неки други постови – риба је дозвољена сваке суботе и недеље, осим последње недеље пред Божић, и на црквене празнике Ваведења у храм Пресвете Богородице (4. децембра) и Оданије Ваведења (8. децембра), иконе Пресвете Богородице Курске (10. децембра), Саве Освећеног (18. децембра), Николаја Чудотворца (19. децембра), Зачећа Пресвете Богородице (22. децембра) и Спиридона Чудотворца (25. децембра).
Зашто држимо пост храном? Зато што смо ми целосна бића. Христос није дошао да спасе само наше душе, већ читаву нашу природу: душу, тело, ум, вољу – и још толико „делова“ колико ко може набројати. Он је свецело узео на Себе нашу људску природу да „исцели свега човека“ (уп. Јн. 7:23). У богоданом поретку би наш дух требало да нас устремљује ка Богу, душа треба да проналази надахнуће у стремљењу духа, а тело треба да буде храњено творењем Очеве воље (Јн. 4:34; уп. Мт. 4:4). Грех унакажује Богом установљени поредак, наше се тело храни трулежним и постаје роб страсти, душа налази надахнуће у материјалним стварима, а наш дух више није жедан Бога, него се устремљује за страстима душе.
Света Црква нам даје време поста ради тога да би нам помогла да исцелимо и обновимо своју повређену природу. Спортиста не добија награду уколико се не буде трпељиво вежбао у дисциплини „уздржања од свега“ (1Кор. 9:25). Уколико желимо да задобијемо „нетрулежни венац“ (тамо), онда и ми морамо поставити почетак свога уздржања – почињући од материјалних ствари и успостављајући богоустановљени поредак, долазећи до духовних ствари. Уколико нисмо у стању да смиримо свој стомак, како да се надамо да ћемо смирити свој језик и мисли, како ћемо моћи да предузмемо борбу са страстима? Морамо да заведемо дисциплину својим телима, јер без тога темеља нећемо моћи да изградимо зидове храма своје душе. И као што ниједан темељ нема вредност сам по себи, него ради онога што је на њему изграђено, смисао потчињавања тела је у томе да би душу ослободили његовој потчињености.
Ове године (2009.) Божићни пост почиње дан након америчког Дана Захвалности. Знам да некима главно јело тога дана није била ћуретина или пита од бундеве, већ људи, које су они за столом комадали и прождирали својим сплеткама, осудама и злим оговарањима. Каква им је корист од поста, уколико они настављају да прождиру људе? Каква им је корист од тога што не једу месо, уколико њихов језик сече све унаоколо, попут месарске сатаре?
Цар и пророк Давид говори: „Уздржи језик свој од зла“ (Пс. 33:13), и „Хвалићу Господа у свако време, хвала је Његова свагда у устима мојим“ (Пс. 33:1,2). Уколико желимо да наш пост буде нешто више од обичне дијете за мршављење, треба да послушамо речи пророка. Треба да научимо да задржимо свој језик и да чувамо мисли кроз општење са Богом. У свако време, а нарочито за време поста треба да „будемо трезвени и бдимо“, јер непријатељ наш ђаво „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“ (1Пет. 5:8).Али у Господу нашем и Спаситељу Исусу Христу имамо сигурну заштиту од сваког непријатеља.
Прибегавајте Христу у молитви, али се чувајте да ваша молитва не буде као „звоно које јечи, или кимвал који звечи“ (1Кор. 13:1). Усрдно пазите на сваку реч молитве, да те речи не буду просто неке туђе речи, које понављате, већ ваше сопствене речи, које извиру из свега срца, све душе и свих помисли ваших (уп. Мт. 22:37).
Прибегавајте Христу у читању Јеванђеља, али се чувајте да ово читање не буде тек реда ради, смисао кога ће се одмах заборавити, чим се књига затвори. Молите Пресвету Богородицу да вам помогне да сачувате све речи Светог Јеванђеља и да их чувате у срцу своме (уп. Лк. 2:19,51), славећи Бога за Његову изобилну милост према нама.
Прибегавајте Христу читањем житија светитеља Његових, али пазите да ваш живот такође иде тим путем, којим су пре вас прошли светитељи и светитељке. Нама житија нису привлачна због њихове уметничке вредности и не односимо се према њима као према неком штиву пред спавање. Житија светих су живи пример тога шта значи бити хришћанин, волети Бога и Ближњега.
Најважније од свега, прибегавајте Христу, у Причешћу Његовим Телом и Крвљу, али Му приступајте у смирењу и покајању, да након окушања не би у вас ушао сатана, као што је ушао у Јуду (Јн. 13:27).
Да свемилостиви Бог благослови ово време нашег поста. Нека прими наше немоћне људске напоре и Својом Божанском благодаћу, која „немоћи исцељује и оно што недостаје допуњује“ (из молитве на рукоположење свештеника), нека управи наш живот на делање својих заповести. Нека освети наше душе, „тела очисти, помисли исправи, мисли очисти“, да би смо и ми са хоровима анђела и саборима мученика прославили Свету Тројицу.