Свети Инoкентије Херсонски: БЕСЕДА У СРЕДУ ПРВЕ НЕДЕЉЕ ПОСТА
«Да исправится молитва моя, яко кадило пред Тобою»!
„Нека се уздигне молитва моја као кадило пред Тобом!“ (Пс. 140:2).
Авај, како је у нама све слабо и нечисто, чак и оно најбоље и најсавршеније! Ако је нешто драгоцено остало у нашој природи од њене првобитне чистоте и савршенства, то је – молитва, којом се човек тренутно узноси изнад свега земаљског и пролазног, постаје виши од небеса и целокупне творевине, приступа самом престолу Божијем и улази у непосредно општење с Њим. Са молитвом у души одмах пада у прах све што је зло и мрачно, оживљава и добија снагу све што је чисто и добро; с молитвом се ум просветљује, осећање омекшава, воља постаје слободнија, савест се расветљује, душа се умирује, само тело долази у поредак и постаје мање оптерећено земаљском тежином. Молитва је као додир с Божанством, који у нама излива натприродну силу и преображава цело наше биће на боље.
Али, авај! Урођена поквареност и нечистота наше пале природе толико су велике да продиру чак и у саму молитву, одузимају јој снагу, чинећи је мртвом и бесплодном. И кад би само била бесплодна! Постоје и такве молитве које самом молитељу постају грех. Зато нас Света Црква, међу свим другим прозбама, учи да се молимо и за саму своју молитву, да буде онаква каква треба да буде: „Нека се уздигне молитва моја као кадило пред Тобом!“ (Пс. 140:2).
Зашто „нека се уздигне“? Због тежине и бремена: због грубости и нечистоте, млитавости и безживотности.
Чак и најчулнији људи, ако се присиле, могу неко време провести у молитви. Али и за оне који нису везани за чулно, молитвено стајање, нарочито дуготрајно, увек представља известан напор, након којег је чак и телесни одмор неопходан; толико да без њега нису у стању брзо се посветити било чему другом. Није ли то знак да се дух молитве толико удаљио од нас да нам је она постала као нешто страно и туђе? Јер молитва сама по себи требало би да нам буде не терет и напор, него утеха, мир и радост. Погледајте анђелски свет: тамо нема наших потреба и искушења, ни наших жалости и туга, а ипак Херувими и Серафими, који окружују Божији престо, непрестано узвикују: „Свет, свет, свет је Господ Саваот!“ (Ис. 6:3); и никада се у томе не умарају. Зашто? Зато што им је молитва суштинска потреба бића. За небеске житеље, уморити се од молитве било би исто што и за нас уморити се од дисања.
Треба ли ми, драга браћо и сестре, одмах да стремимо ка таквој неуспављивој серафимској молитви? Нека приме тај узвишени дар они који га могу примити! А за нас, за почетак, неће бити мали дар ако молитва престане да нам буде као камен који нас вуче ка земљи; ако, макар и у тренуцима своје молитве, не будемо попут птице без крила, која жели да узлети, али одмах пада на земљу.
„Нека се уздигне, Господе, молитва наша пред Тобом!“ Нека хладно и безосећајно срце моје бар буде као кадило које гледам за време богослужења! Као што у кадионици, када се њен унутрашњи простор испуни огњем, тамјан неизоставно стреми навише, ка сводовима храма, тако нека моје мисли и осећања узлећу ка престолу Твоје благодати, када их Света Црква пали огњем својих молитава и песама! Као што кадионица постаје лакша када из ње излази кад, тако да и ја након молитве постанем лакши духом и срцем, ревноснији у чињењу добрих дела!
Други недостатак наших молитава је њихова грубост и нечистота. Јер сами од себе, као што каже апостол, „не знамо шта да молимо као што треба“ (Рим. 8:26). Али ни када нас сам Господ поучи како да се молимо, ми не творимо молитву како смо научени. Оче наш нас учи да иштемо да дође Царство Божије и да буде воља Његова на земљи као што је на небу (Мт. 6:10), а ми кроз своје молитве често желимо да проширимо своју власт, да све буде по нашој вољи, да и сам Бог следи наше хирове. Дато нам је да иштемо хлеб насушни – само оно што нам је неопходно за кратак живот на земљи – а ми бисмо хтели да саберемо сва богатства овога света и да се радујемо док други немају ништа. Забрањено нам је да се приближимо Богу ако нисмо опростили ближњима својим, ако нисмо отворили срце и пустили светлост милости, а ми често и у самој молитви умножавамо мрак срца, држећи злопамћење и тражећи освету.
И коме желимо освету? Често онима који више страдају од нас него ми од њих. Таква молитва није пред Богом као миомирис пријатне жртве, већ као дим који загушује, као непријатан задах гордости, злобе и себичности. Па како онда да се не сагнем до земље у смирењу, како да не узнесем вапај: „Да се исправи молитва моја… пред Тобом, Господе!“ Да буде очишћена од свега земаљског, да се мој ум ослободи, да срце моје омекша, да душа моја спозна своју беду и своју потребу за Твојом милошћу! Нека ми прво и последње буде духовно обнављање, исправљање живота, уместо да молитву користим као средство за стицање пролазних добара. А ако бих некада, у својој несвести, ступио пред Тебе са жељама телесним и молбама које су ми на пропаст, онда нека срце моје буде као угашено кадило! Ако нема у њему тамјана вере и љубави, нека се из њега барем не шири задах злобе и лукавства. Нека језик мој прионе за грло моје, и нека будем као онај који не може говорити!
А најзад, чак и њиховом најчистијем облику, наше молитве су често слабе и без живота, и стога немоћне. Молимо се за духовна добра, за долазак Царства Божијег, али тако слабо као да та блага нису стварна, или као да немају велику вредност. Тражимо ослобођење од грехова и страсти, али хладно, као да је наш грешни живот само незнатна сметња, а не оно што нас води у пропаст. Препуштамо, тобоже, своју судбину и судбину својих ближњих вољи Божијој, али само речима, не мислећи да смо се тиме обавезали на потпуно предање. Таква мртва молитва не само да нас не оживљава, него нас чини још немоћнијима, још више утопљеним у духовну безбрижност. После такве молитве остајемо исто толико слаби за добро, исто толико немоћни пред искушењима, исто толико без утехе у својим скорбима. Често после ње чак стојимо даље од спасења него пре ње.
Како и чиме помоћи овој немоћи и безживотности у молитви? Онако како се помаже кадилу које је на измаку – раздувавањем преосталог жара или додавањем новог огња. Где наћи дах и пламен за то? Део једног и другог можемо, уз помоћ Божију, наћи у нама самима. Усрдно и често размишљање о несрећном стању грешника, какав је свако од нас, може донети поветарац мисли који ће распламсати већ угаслу молитву. Покрети осећања душе – при помисли на Бога, вечност, нашег Спаситеља и Његова страдања – могу родити у срцу топлину која се разлива у молитву. Али нека се нико не заварава – све ово није довољно да би наша молитва постала као кадило благоухано. За то је неопходан дах свише – сама благодат Божија; потребан је нестворени огањ Духа Светога, Који, по речима светог апостола Павла, продире „до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи“ (Јевр. 4:12), сагоревајући у њима све нечисто и греховно. Коме овај Дух „по достојању надахне“, тога, по изразу Свете Цркве, „узноси са земље“; тада се већ не моли толико сам човек, колико Дух Божији, Који у њему и за њега посредује „уздисајима неизрецивим“ (Рим. 8:26). А човек? Он је у таквој молитви Духа, по сведочанству оних који су ово стање искусили, као метал прожет огњем. Тада никаква нечистота не може да се прилепи за душу, или нестаје сама од себе; тада је сав свет заборављен; нема другог осећања осим присуства Божијег, Који све испуњава и све замењује; нема других жеља осим онога што је Петар изговорио на Тавору – жудње да заувек остане у том блаженом стању. Плот, одухотворена, или ћути као да је нестворена, или се узноси за духом и сва је спремна да се излије у сузама, узлети у уздасима. Тада се више не моле само ум и воља, већ целокупно биће човека постаје кадило пред лицем Божијим. Управо је такво стање тражио и жудео за њим свети Давид, када је у својој молитви узвикивао ка Господу: „запали се… утроба моја!“ (Пс. 72:21). И када је тај натприродни огањ силазио на њега, тада је његово срце изрицало „реч добру“, а његов језик постајао „трска писара хитрописца“ (Пс. 44:2).
Може неко упитати: чиме и како привући у срце такву благодат Духа? Пре свега, љубљени сабеседниче, смирењем и осећањем своје ништавности, сталним молитвеним жудњама за благодаћу Божијом, чистотом мисли и намера! Срце скрушено и дух смирен Господ никада неће презрети (Пс. 50:19)! Душу која жуди за молитвом и благодаћу Дух Свети никада неће оставити без помоћи! Амин.
