девето писмо
[dropcap letter=“Б“][/dropcap]лагодат је, да то јасније кажемо, мали или велики дар Божијег безграничног и божанственог богатораздавања коjи Он с љубављу даје по Својој бесконачној доброти. Он поново прихвата све што му узвраћамо благодарењем, тј. богопознање из којега проистиче задивљеност – љубав, служење, песмопој, славословље. Прихватајући све то, добри Дародавац нас опет награђује дарујући нам Своје од Својих – Твоје од Твојих.
Он раздаје од Свога богатства и ми, убоги, слепи и хроми, Њиме постајемо богати, док то исто богатство у Њему пребива и нити се увећава, нити умањује. О, како незамислива величина! Свакога обогаћује! Хиљаде и хиљаде, мноштва и мноштва обогатише се и постадоше свети, а исто оно богатство остаде у Богу.
Према томе, чедо моје, превасходно знај да свако добро има свој почетак у Богу. Не појављује се добра помисао а да није од Бога, ни зла, а да није од ђавола. Све добро што помислиш, кажеш или учиниш, јесте дар од Бога. Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је (Јак 1,17). Све је дар Божији, јер ми немамо ништа своје.
Сваки, дакле, који жели и моли да добије благодат, да му Бог подари Дар, мора, као прво, упознати своје сопствено биће: „Познај самога себе.” То је права истина. Свака ствар има свој почетак14 и ако јој не знаш почетак, онда ни њен крај неће за тебе бити добар.
За свакога човека, почетак и истина јесте спознаја да је он сам ништа, нула и да је ни из чега проистекло све. Он рече и постадоше. Он заповеди и створише се (Пс 148,5). Он рече, и би створена земља. И узе глину и сазда човека. Без душе и без ума, само човека од земље. То је твоје постојање. То смо сви ми – земља и блато.
То је прва лекција за онога који не жели само да задобије благодат него и да та благодат увек обитава са њим. Одатле ће задобити познање из којег се рађа смирење. Не само празним речима, смиренословећи, него на чврстом темељу, он говори истину: „Земља сам, глина и блато. То нам је прва мајка.”
А по земљи се гази и тако треба да газе и по теби, јер си и ти земља. Ти си блато. Безвредан си. Бацају те тамо-вамо, од тебе зидају. Као бескорисна материја мењаш облик, из једног у друго.
Међутим, у тебе је дунуо Створитељ и дао ти дух живота. И гле, ти постаде човек. Говориш, делаш, пишеш, учиш. Постао си машина Божија. Али не заборави да ти је корен земља. Ако ти тај дух одузме Онај који ти га је дао, поново ћеш у материјал за зидање.
Према томе, опомињи се свога краја и нећеш сагрешити довека (Сир 7,39).
То је први узрок који не само да привлачи благодат него је и умножава и чува. Благодат узноси ум у прво созерцање јестества [природе]. А без таквог почетка, човек може задобити неку мању благодат, али ће је убрзо изгубити, јер није установљена на чврстом темељу, него је покушао да је задобије разним начинима и вештинама.
Ако, на пример, говориш „ја сам грешник” а дубоко у себи мислиш да си праведан, не можеш избећи прелест. Благодат тражи да остане, али будући да ниси стварно пронашао истину, она неминовно мора да оде. А да није тако, ти би у својим помислима сигурно сматрао да си нешто што ниси. И зато благодат не може да остане.
Ми имамо противника који је моћни зналац, изумитељ зла и творац сваке прелести. Који стално бдије и непрестано нам је за петама. Он од светлости постаде тама и све зна, непријатељ је Божији и тежи да и све нас учини Његовим непријатељима. Најзад, он је лукави дух и лако се меша са духом који нам је Бог даровао. Он узима нашу машину и покреће је онако како сам жели. Пажљиво мотри где је стремљење душе и на начин на који јој Бог помаже, и одмах смишља нешто слично да би нас прелестио.
Постоје битке за које човек зна и које избегава. Постоје, међутим, и оне друге, којих није свестан, јер је то умна Борба и није свако у стању да је разликује. Постоје душевне промене, мисаона кретања, телесне болести и измене.
Створитељ који је уобличио глину, узео је од четири стихије да би саздао нашу природу: од сувог, влажног, врућег и хладног. Према томе, неминовно је да човек страда, сагласно променама у свакој од ових стихија, односно, суши се, бива влажан, загрева се и хлади. Уколико преобилују својства неке од ових стихија, онда и тело болује. Отуда следи да страда и душа. Ум није у стању да изврши своја умна кретања, уколико храмље заједно са телом.
Суши ли се тело од сунчеве жеге? Суши се и ум. Постаје ли тело влажно и тромо када падне киша? И ум постаје тром. Да ли се тело хлади када дува ветар? Тада се умногоме повећава жуч, ум се помрачује и само маштања господаре.
И тако благодат у свим тим променама, иако је присутна, не дејствује јер су органи болесни, а непријатељ наш ђаво зна како да ратује при свакој од тих промена. Када је суво, он те чини суровим, како би се претворио у камен, како би противуречио и био непослушан. Када је хладно, он зна како да охлади твоју ревност, да би ти постао хладан према божанственом. Када је вруће, чини те гневним и узнемиреним, и не допушта ти да расуђујеш шта је истина. Уколико, као што смо рекли, преобилује крв, он ће, када је топло, покренути чежњу и гнев, односно, страствени део душе. Када је пак влажно, он у теби изазива поспаност, тромост, слабост и непокретност читавог тела.
Услед свега тога, страда тело али страда и душа, иако је умна и бестелесна.
Слично је и са благодаћу. Приступивши човеку, она не мења његову природу него [мења] она природна својства и добра преимућства којима је природа обдарена и то онолико колико то допушта човеков сасуд. Она их испуњава и преиспуњава или их, напротив, умањује и одузима.
Као што је саздавање од земље претходило удахнућу, тако и делање мора претходити созерцању. Делањем се назива оно што се извршава телом, а созерцањем оно што умно чини разум. ‘
До созерцања је немогуће доћи без делања. Сада се подвизавај у ономе што од тебе захтева делање, а оно узвишеније доћи ће само по себи.
Научио си, дакле, да си глина, да си убог и наг. Сада, пак од Онога, Којем је могуће да пресазда природу, затражи да те обогати. Ако ти Он нешто подари, било да је то много или мало, буди благодаран свом Доброчинитељу, и не присвајај туђе као да је твоје. Благодат примаш са болом и сузама. Исто тако, задржаћеш је страхом Божијим са сузама радости и благодарности. Топлином и ревношћу она се привлачи, хладноћом и немаром она се тера.
Да би ти дао Своје свете дарове, Христос од тебе не тражи ништа прекомерно, и потребно је само да признаш да је све добро што имаш – Његово. И да састрадаваш са оним који нема. Не осуђуј га зато што нема, говорећи да је грешан, изопачен, лукав, да празнослови и краде, да је блудник и лажљивац. Ако задобијеш то познање, никада никога нећеш осудити, чак и ако га видиш да чини смртни грех. Рећи ћеш: „У њему, Христе мој, нема Твоје благодати, због тога и греши. Ако одеш од мене, ја ћу чинити и горе ствари. Ако стојим, стојим само зато што ме Ти подржаваш. Брат шта види, то и чини. Он је слеп. Како од њега можеш тражити да види, кад нема очију? Он је убог. Како од њега можеш тражити да буде богат? Подари му богатство. Подари му очи да би видео.”
Када у било чему .тражиш правду, када твој ближњи неправедно поступа према теби, када те осрамоти, ражалости, удари, када те прогони или насрће на твој живот, тада се и сам показујеш неправедан јер га сматраш кривим и острашћено га оптужујеш. Ти од њега захтеваш оно што му Бог није дао. Ако у потпуности разумеш оно што ти говорим, свакога ћеш сматрати недужним, ма шта да чини, и за све ћеш кривити једино самога себе.
Са људским родом војују три непријатеља: демони, наша сопствена природа и навика. Осим ових, други непријатељи не постоје.
Уколико уклонимо демона који тиранише читав људски род, сви ћемо бити добри. Видиш, дакле, коме треба да припишеш неправду. Њега треба да ненавидиш, да га осуђујеш и да га до краја сматраш за непријатеља.
Други непријатељ је, као што смо рекли, наша природа. Чим човек упозна свет, она се супротставља закону духа и тражи све што је погубно за душу. Ето и другог непријатеља који је достојан твоје доживотне мржње. Њега треба да осудиш и окривиш.
Поред тога, имамо и трећег непријатеља, а то је навика. Кад се једном навикнемо да чинимо сваку врсту зла, оно постаје наша навика, добија место наше друге природе и има грех као закон. На тај начин, и она захтева сличну борбу, како бисмо задобили божанску промену и избављење. Ето и трећег непријатеља који заслужује потпуну мржњу.
Ако желиш да твој ближњи у свему буде добар, онако како би теби било угодно, благодаћу коју поседујеш удаљи од њега ова три непријатеља. То је праведност, ако желиш да је нађеш. Помоли се Богу да га избави од тих непријатеља. И тада ће међу вама завладати слога.
Ако на други начин будеш тражио правду, увек ћеш се наћи неправедан. И због тога ће благодат непрестано долазити и одлазити пре него што отпочине у твојој души. Праведно је да човек у себи носи онолико благодати колико са захвалношћу трпи искушења и колико без роптања носи терет свог ближњег.
Писма која сам ти раније написао садрже у себи делање. Ово, које сам ти сада написао, садржи просветљење. Делањем човек задобија просветљеност знања. Делање је слепо, а просветљење су очи којима ум види оно што раније није видео.
И тако ум сада има светиљку и очи, и другачије види ствари. Пре тога постојала је благодат делања, а сада је примио удесетостручену благодат. Он сада постаје небески ум и далеко види. Поседује опсежност која превазилази претходну. Сада му недостаје созерцање о којем ћемо говорити други пут. Слично цару, нашао је престо, али му недостаје дворана. Препиши ово писмо мастилом да не би избледело, јер је писано оловком, како би га изучавао и поправљао свој живот.
