старац Јосиф Исихаста: ПОНОВО САМ ПОВЕО РАТ СА ЗЛИМ ДУХОВИМА

Осамнаесто писмо

[dropcap letter=“Т“][/dropcap]о што ти се догодило, чедо моје, показује да је у теби још много празнославља. Имаш високо мишљење о себи. Због тога не поседујеш дух снисходљивости и смиреноумља. Ти сматраш да више нећеш сагрешити, да нећеш бити непослушан, да се нећеш изменити, него да ћеш убудуће живети животом без промена. То није својствено људској пpироди.

Теби је већ речено да болујеш од болести незнања, из које се рађа надменост. Буди дакле опрезан, чедо моје, и клони се незнања, које је мајка сваког зла. Незнање добра је тама душе. Ако се човек не сједини с Христом, који јесте светлост, не може да се избави од кнеза таме, ђавола.

Сведок ми је Господ који предаје смрти лажљивце заједно са њиховим лажима: већ је двадесет пет и више година откад се јаросно и до крви борим са демонима на земљи. Свукавши са себе самољубље и самовољу, спуштао сам се у дубину океана да бих нашао драгоцени бисер. Обуздао сам самог сатану са свом његовом војском, науком и вештином. И свезавши га смирењем упитах га: „Због чега толико бесниш против нас и са толиком жестином војујеш с нама?“ Он ми одговори: „Да бих имао много другова у аду и да бих се похвалио пред Назарећанином да нисам једини преступник, јер гле, колико је других са мном!“

И поново сам се благодаћу и духовним созерцањем узнео на небеса и видео неизрециву лепоту раја који је Бог приуготовио онима што га љубе (в 1 Кор 2.9).

После свега тога, благодат је помало одступила и ноге ми умало не склизнуше (в. Пс72, 2). Пао сам у мали немар и обузео ме сан, лишавајући ме многих добара. И недуго потом поново сам устао започео рат и крваву битку. И победивши, поново сам пао у дремеж. И поново ми је немар, мајка сваког зла, изједала кости. И поново сам устао, и повео рат са свим (злим) духовима.

У почетку, осам година сам се борио са телесним страстима. Нисам спавао лежећи, него стојећи у углу или седећи на клупи. Ударао сам се два-три пута дневно, јецајући И плачући да се Бог сажали на мене и да прекине борбу. Чинио сам то док ме Свемилосрдни није помиловао и прекратио сатанину махнитост. Сада ти моја безбројна страдања описујем само укратко, дајући ти само капљицу из окeaнa.

Током свих тих осам година сваку ноћ махнито су ме мучли демонски пукови, наоружани штаповима, секирама и осталим опасним оруђем. Један ме вукао за моју тада кратку браду, други за косу, ноге или руке. Чинили су ми свакаква зла и мучења. Сви су викали: „Удавите га! Убијте ra!“ И тек именом Христа или наше Пресвете Богородице. ишчезавали су и њихова сила би се распршила као дим. Господ ме најзад помиловао и извео из дубине и јаме страдања (в. Пс40, 3).

И сада, чедо моје, бивам безуман што ти ово откривам, али сам ти то рекао и наставићу да говорим, јер сматрам да ће ти користити.

И тако, мада сам у младости био веома снажан сада сам, услед страдања која сам претрпео током многих промена, остарио као стогодишњак. Као прво, ја својим рукодељем у зноју зарађујем свој насушни хлеб, а што си видео из онога што сам ти послао. Из разних светогорских манастира и скитова нам долазе и Божијом благодаћу казујемо им оно што нам је Господ дао да кажемо.

Умно се трудим и непрекидно испуњавам своје монашке дужности. Током ноћи, када се ум довољно замори у Молитви, напишем не мало писама, за која ме хришћани често моле ради своје (душевне) користи. И после свега што си чуо, ја падам у очајање јер не творим вољу Господа мога.

Ко зна”, говорим и плачем, „да ли је то што чиним угодно мом Господу или се можда прелешћујем и казујући другима сам остајем неподобан?“ Од мене је сакривена божанска воља мог Господа. Ко је спознао ум Сведржитеља (Пантократора), и ко ће стати пред Њега ако он буде гледао на безаконье (в Пс 130, 3)?

Зар си, чедо моје, због једног непослушања бацио све твоје оружје? Зар због речи једног демона напушташ битку? А када би заиста видео зиму? А снежне олује? Када би те застрашивале војске и пукови демона? А тебе су преплашиле претње једног демона! Никада не веруј ономе што ти он говори. Он је лажљивац од искона (в. Јн 8,44) и нема никакву моћ над нама, осим уколико не будемо затечени у свом гордом незнању. Они нам само прете и плаше нас, али немају никакву моћ над нама. Ако немају власт да уђу у свиње, како bи онда нас могли искушавати без допуштења Господњег?

Научи се, дакле, да смирено размишљаш и нимало се не плаши речи ђавоиманог човека. Имамо јасно сведочанство нашег Господа: чим је демон рекао: „Знам те ко си“; Господ га је ућуткао иако је демон рекао истину, дајући нам тиме пример да не слушамо речи ђавоиманих – ма колико се чинило да су истините — јер кроз уста таквог човека говори демон. Он би сада могао и да говори истину, али ћe касније поново изрећи лаж, јер је лажљивац од искона и не стоји у истини. Ако човек себи допусти да му поверује, ускоро ћe постати подсмех и играчка демона.

Освести се и избаци те речи из свог ума. Ако и хиљаду пута падне, смиреноуман човек ћe се поново подићи, и пад ћe му се урачунати у победу. Међутим, ако гордељивац падне у грех, ок ћe одмах пасти и у очајање и поставши суров неће више хтети да устане. Очајање је смртни грех, и ђаво му се радује више него било чему другом. Тај грех се распршује исповешћу.

Према томе, чедо моје, присиљавај ceбe на свако добро. Ако пак, садејствујући у добру, често падамо не треба да останемо тако, него да устанемо и затражимо опроштај од нашег Спаситеља. А Он, законодавац који је свом ученику рекао да дневно опрости „не седам пута, него седамдесет пута седам“; зар да не опрости и нама?

И зато, не бoj се. Ма колико пута да паднеш, устани и преко свештеника затражи опроштај. Oн пак као преблаги неће задржати зло, нити ћe чувати гнев: Колико је исток Далеко од запада, толико удаљује од нас безакоња наша (Пc 103, 12).

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 3. децембар 2015.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци