старац Јосиф Исихаста: МАЛОДУШНОСТ ЈЕ МАЈКА НЕТРПЕЉИВОСТИ

32. Писмо

[dropcap letter=“Ј“][/dropcap]а, твој смирени отац, поново приступам да бих својим речима побудио твоју усрдност.

Пробуди се, дете моје из сна лењости. Послушај ме и не спавај више. Пробуди се и збаци са себе поспаност унинија [чамотиње].

Поново прихвати своје оружје и одважно стани пред непријатеље. Бори се и буди трпељива. Не окрећи леђа. Бори се лицем у лице.

Боље је да паднемо побеђујући у бици него да будемо побеђени.

О, чудо над чудесима! Мирјани се по читаву ноћ боре да би уловили две рибице. Поједу их или их продају, и тако преживљавају. Не надају се ничему другом. и завршавају свој живот мучени таквим трудом до свог последњег даха.

Ми, несрећници, достојни смо сажаљења због нашег великог незнања. Христос нас бесплатно храни и стоструко нам узвраћа. Трудимо се један дан, а Он нам плаћа за сто. Да се вечно радујемо и ликујемо у Његовом Царству, Да будемо поред Пресвете Богородице као њена истинска чеда. Слични светим анђелима, у заспепљујућој светлости и неисказаној радости!

Али ми неосетљиви и не видимо очигледну добит – неколицину рибица – или било шта пролазно, и због тога постајемо нетрпељиви.

Да смо се родили као робови [слуге], свакодневно би смо добијали штапове и шамаре. А данас не можемо да поднесемо ни хладну реч немоћнога брата!

О, неразумни и необрезанога срца! Због једног малог искушења одмах следи одрицање! Радије ћемо бити вечно разлучени од Христа и вечно сједињени са сатаном него што ћемо смирено претрпети искушење једног тренутка!

Шта би друго, лењива и љубљена душо, могле да значе те твоје речи, које изговараш у часу малодушности? „Наћи ћу начин да се убијем и да окончам свој живот!“ O, заспепљености и опипљива помрчино! Да ли ћеш се убити или ћеш се вечно сјединити са сатаном? Да ли ћеш окончати са својим животом или ћеш заувек сићи у ад? Зар се ти, малодушна душо, не плашиш вечне осуде и одлучености од најслађег Исуса, живота и светлости?

О, колико жали Владика Христос, колико је огорчен Женик душа, када и због најмањег искушења полажемо трнов венац на Његову главу!

Чим га назовемо Жеником – у свештеном чину нашег пострига – ми одмах затим тражимо развод! Зар то није жуч одрицања помешан са горким оцтом нетрпељивости?

Пазимо, чедо моје, јер тако веома ражалошћуjемо најслађег Исуса и безнадежно радујемо злурадога ђавола.

О, ко ће ми дати изворе суза и неутешну жалост како бих даноноћно оплакивао своју малодушну браћу?!

Молим се, чедо моје, да чврсто станеш на ноге и да убудуће добро пазиш, да се теби или некој другој сестри не би догодило слично искушење!

Будите опрезне, чеда Христова, јер се то свима дешава Не будите озлојеђене [каменосрдне], него имајте савршену послушност и љубав према благословеној старици, да би вас у време искушења штитила њена молитва.

Где је озлојеђеност и гордост, тамо је непослушност и саблазан. Где је послушање и смиреноумље, тамо се Бог успокојава.

Божанствени оци кажу: „Паду претходи гордост, а благодати смиреноумље. А малодушност је мајка нетрпељивости“.

Да ли си видела човека, а посебно монаха, без трпљења? Он је као светиљка без јелеја [уља], чија ће се светлост убрзо угасити.

Малодушност рађа многобројна чеда: роптање, непослушност, бестидност, јадиковање, хулу, очајање и многа друга, њима слична. Гордост и озлојеђеност су истинске сестре од којих се рађају на хиљаде чеда, која сва заједно садејствују у погибељи душе.

Све то може се уклонити једним, а то је смиреноумље и савршена послушност.

Због тога се, чедо моје, побрини за блажено послушање. Савршено се потчини. Сада, када је непријатељ дознао да је тебе лако победити, накратко ће се удаљити и опет ће се вратити. Не допусти му да те затекне безбрижну и да те обори. Припреми се. А када дође, стави му на знање да имаш заштиту силе Христове и молитве свих, и овде и тамо.

Немој се учити да лако падаш, јер се приликом сваког пада руше зидине на тврђави душе и увелико олакшава продор непријатеља све дотле, док побеђени не буде сасвим поробљен. Сећаш ли се шта сам ти писао када си дошла у Манастир? Рекао сам да оно што сада пишеш, желим да кажеш након четири године и да сестре, каквим их видиш сада, видиш и тада. Наћи ћеш то ако поново прелисташ прва писма.

Због тога ти и сада поново говорим: буди опрезна. Буди опрезна, јер је све још увек на почетку и ти још увек можеш да поставиш (добар) почетак. Али ако сада не присилиш саму себе доћи ће време када, чак и ако то будеш хтела, нећеш моћи да учиниш оно што сада пропушташ.

Положи једну пару, да би Бог положио хиљаду таланата.

Баци се на земљу и постани земља да би газили по теби, постани Авакир. Удри своје срце и заплачи са душевним болом, да би те Бог пожалио. И ја свакодневно плачем, али Христос тражи и твоје сопствене сузе.

Пробуди се, дакле, и збаци са себе малодушност. Обори једном непријатеља, да би научила да побеђујеш силом Христовом. Победа је трпљење, победа је смиреноумље, победа је послушање.

Осим тога, треба да знаш и следеће:

Кушач се врло спретно бори са подвижницима. Борећи се на све начине са њима и не могавши да их победи, шаље им доживотну болест. Често боли читаво тело, и васцели човек постаје једна рана, и једно непрестано „јао“. Међутим, тада се приближава свршетак и починак.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 15. новембар 2017.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци