из књиге: О БОЛЕСТИ, БОЛУ И ПАТЊИ

Беседа у свештеној обитељи Благовести Пресвете Богородице, Ормилија, 8.11.75.

Драге моје, намеравао сам да дођем к вама на Божић. Ви сте се, наравно, обрадовале што сам дошао четрдесет дана раније; обрадовао сам се и ја, али се у ту радост умешала нека сенка. Није добро што сте ме позвале због болести игуманије. То указује на то да или нисте примиле њену болест како треба; или ми нисте дале могућност да вам потпуно верујем, јер вам је потребна подршка док игуманија није присутна. У неком смислу сте тиме претрпеле пораз, када будући посвећене Богу, потребна вам је људска подршка. Болести су време искушења не само за болесника, већ и за његово окружење.

Када сте сазнале о предстојећем одласку игуманије у Атину због болести, шта све нисте помислиле, почеле сте да плачете, забринуле се, молиле по свим ћошковима, чак и у вешерају… О једном само нисте помислиле – да је њено здравље у Божјим рукама, и да ће је Господ привремено или заувек поново вратити к вама. Заборавиле сте да је болест Божја посета, и наш узлазак на Његов престо, одакле Он испитује срца и утробе наше. Све у свему, ваша реакција је дирљива, јер сте с једне стране показале љубав према игуманији, али такође и малодушност, људско мудровање. Тако и световни људи плачу када се разболе њихови сродници. Људи у свету такође воле своје болесне пријатеље. Тако да је ваша реакција била потпуно људска.

Не знам ни зашто током болести, у часу искушења или неких тешкоћа, не размишљамо о томе колико су нам близу Господ и Његови свети. Сетите се онога што смо читали за трпезом о празнику архангела. Око једног од подворја манастира Дохијар стајао је стуб на коме је био натпис: „Ко ме удари по врху, наћи ће много злата“. То јест, наћи ће благо, међутим, пре свега ће наћи свето знање, отвориће му се ум, и почеће да разуме речено.

Путници су бацали камење циљајући врх стуба, не слутећи да се ради о оном месту на земљи где врх баца сенку. Право под својим ногама лако су могли наћи благо, или шта год да је тамо Бог послао.

Тако и ми. На нас се обруше неки проблеми, тешкоће, а ми гледамо негде горе, уместо да приметимо како право под ногама, то јест сасвим близу се налазе свети, наш анђео чувар и све свете силе. Али пре свега поред нас је сам Господ, који је постао с нама једно тело и једна крв, до последње капи, па макар та кап понекад чиста, а понекад грешна, понекад потпуно здрава, а понекад прожета отровним и болесним вирусом. Бог постаје једно с нама, свети и анђели такође су с нама, а ми на њих гледамо као да су веома далеко.

Искушења, болести, посебно неочекиване – прилично често се дешавају у животу. У тим случајевима, пре свега, не треба заборавити да се иза свега тога неприметно крије Бог. Друго, не треба на то гледати као на нешто страшно што се нужно мора превазићи. Треће, не треба такође мислити да се од тога не може ослободити. Ослободити се, наравно, може, али то је питање нашег устројства, и питање циља који Бог има.

Како је једноставно некоме позвонити у звонце, а другоме отворити врата, тако је лако и за Господа да махне руком да нестане било која болест или искушење или томе слично. Главно је да не паничимо, као што се обично дешава, да не начинимо неки погрешан корак, и уопште да не мислимо по-људски. То јест не сме се бити заробљен и прожет жељом за излечењем, или да се ослободимо неког искушења, или страхом од болести или искушења, или страхом од озбиљности обољења. На све то треба се односити као на нешто потпуно нормално. Како природно гледамо на сунце, на месец, на природу, тако природно треба да се односимо и на ове етапе живота.

Дакле, када се разболимо, мало ћемо копати тамо где стојимо, под ногама, а нећемо бацати камење све до неба – тада може да се деси да одмах нађемо начин исцељења, само да то буде по вољи Божјој.

От нас се тражи само потпуно поверење у Бога; при томе не треба замишљати да се с нама дешава нешто ванредно, не треба обраћати пажњу на бол, не треба се узнемиравати и нервирати, не треба ни надати се, ни губити наду, већ се само предати у руке Божје.

Има људи који скоро уопште не верују да могу да оздраве, или да се ослободе неког душевног или духовног искушења, и у том случају њихова мука се стоструко увећава. Други, напротив, верују да ће их Бог неизоставно исцелити. У ствари то није вера, већ људска самовоља, која се често вара, и доводи до супротног резултата.

Истински и апсолутно верујмо у заступништво, пре свега, Богородице, а такође и светог Нектарија, нашег савременика, светих сила бестелесних, оног свеца који је близак нашем срцу, самог Господа Исуса Христа, светих апостола, чије су чак и сенке или крајеви одеће, чинили чудеса и исцељења, и ослобађали од бесова и искушења – сви они радо су спремни да нас исцеле.

Ходимо кроз живот потпуно лако, будући слободни од страсних тежњи и жеља, од страхова и нада, окриљени знањем да смо под покровом Духа, а не да се узбуђујемо шта се то с нама дешава. Ако је Богу угодно, могу да оздравим на чудесан начин, или напротив, да умрем за пар месеци. А можда ћу устати из гроба и поново умрети за осамнаест година, као Лазар. Ако је Богу угодно да поживим, живећу још много година, и служићу Му. Све је то Божје дело. За нас пак – „живимо ли, умиремо ли“, јачамо или се распадамо – све је свеједно. Само сами Бог има значај.

Тако треба да мислимо ми који носимо расу и кукољ у знак нашег отуђења од света, у знак тога да смо нешто потпуно одвојено, да је наш прави залог – на небесима.

Хајде да захваљујемо Господу – не само за болести од којих нас Он ослобађа привремено или заувек, не само за ослобођење од страсти, не само за чудеса, не чак само ни за то обнављање које Он чини у нашој души, колико за то што наша схима сведочи о томе да су имена наша „записана на небесима“. То је најважније што имамо.

Ако нас је Бог изабрао и записани смо на небесима, онда хајде да ходамо, стојимо, спавамо тако да унутар нас ништа не отежава, не притиска, да ништа не очекујемо, осим коначног укидања граница. Тада ће Бог за нас бити не нешто само очекивано, већ наша неотуђива својина, очигледна за нас свим нашим очима. И када постанемо потпуно зрење, као свети и анђели, када наша тела буду жудела само за духовним и вечним, тада ћемо им бити оно што од нас хоће Бог.

Хајде да захваљујемо Господу за то што су имена наша записана на небесима, за то што Он увек пребива с нама. Испунимо овим смислом и данашњу свеноћно бдење светом Нектарију, новопрослављеном свецу, који је тако близак људима. Господ по својој благости и светом домостроју у сва времена шаље такве светитеље, тако да свети савременици, блиски и најближи увек пребивају близу и у срцу народа. Хајде да захваљујемо Господу, да сав наш живот постане таква љубавна брига и захваљивање.