Из књиге: О БОЛЕСТИ БОЛУ И ПАТЊИ

Беседа у светој обитељи Благовести Пресвете Богородице, Ормилија, 18.6.82.

Сви људи имају удео у људској слабости и болестима, јер сви носимо исту људску природу. Болест је последица греха, који је помрачио, исцрпео и разорио нашу природу, а самим тим утицао и на све нас. Сваки човек наслеђује ову повређену природу. Дакле, сви учествујемо у људским болестима, али различито и у различитој мери. Код једних је болест приметна, а код других није, што зависи од различитих карактеристика. Колико људи, толико различитих телесних и душевних склопова.

Ми, на пример, нисмо сви подједнако мудри, дубоки, уравнотежени, радосни. Један је затворенији, други меланхоличан, неко измучен, један неодговоран, а други веома одговоран, трећи се само мучи од одговорности на послу и у животу. Један је слободан у свом унутрашњем свету, а други везан. Излазим међу људе и одмах западам у искушења, јер такво је било васпитање мојих родитеља, таква је моја душа. А други излази на улицу и као да ништа није, према свима се односи као према браћи. Један види да сви око њега краду, али сам не помишља да украде. А други једва се обуздава да не украде. Један гладује и каже „слава Богу!“. А други кад огладни, размишља како да украде. Сви имају различиту чврстину, али и различиту способност да владају собом. Један је зависнији од других, а други самосталан.

Таква неспособност владања собом може се односити на све наше саставне снаге – телесне, душевне и духовне. Али тело се овде најлакше спотиче, јер му заиста не припадају ни осећање ни воља. Видиш, на пример, девојчицу која је од малих ногу почела да греши – једном, два, три пута. Као она која носи тело, та девојчица је очигледно болесна. Али настављајући да греши, у њеном организму, у свим његовим соковима и зглобовима формирају се услови за даљу већ као намерну болест. Није важно да ли се та болест препознаје медицинским средствима, да ли је приметна или не. Важно је да човек, будући слободан, сам бира оскврњење помоћу тела, или одуховљење у Светом Духу.

Дакле, тело те девојчице дозвољава промашаје јер је душа својом слабошћу и склоношћу ка греху већ изабрала пад. Од тог тренутка она ће готово математичком тачношћу стално водити неправилан живот. Неко може чак да постане монах и настави да води потпуно грешан живот, јер је његова душа изабрала своју болест.

Или други пример. Ево човека који се стално противи. Шта год да му кажеш, он каже супротно. Тако сам формира своје стање у коме затим и живи, стално се налазећи у конфронтацији. Сине, кажеш му, па реци ти макар једном „да“! Е-е, не, одговориће он, не могу, јер… Упркос томе што то његово „јер“ доводи до свађа са људима, са друштвом, са Богом и са самим собом, разара га, он се и даље држи тога, јер се тако навикао – да живи у противљењу. На сличан начин и душа се навикава да живи без Бога, без светлости, без љубави, без општења, да живи у својој усамљености и тузи.

Или, на пример, нека девојчица која се стално брине. Приђеш јој да је мало развеселиш и видиш да се плаши баш те промене – како ће то она да живи без своје меланхолије? Та тегоба јој и даје живот. Као што долазимо негде и седамо на исто место, на исту столицу, тако и наша тегоба, или грех, или самодопадљивост, или болест итд. могу бити таква (омиљена) столица. Душа сама бира свој програм.

Једном је једној болесној девојци дата инјекција против туберкулозе, која не само да није помогла, већ ју је парализовала. Али она је рекла: „Да буде име Господње благословено одсада и довека.“ Или један наш стари монах, старац Арсеније, дошао је код очног лекара. Овај му је рекао: „Имаш катаракту, тако да када почнеш да слепиш, требаће да се уради операција и све ће бити нормално“. Старац му је одговорио: „Докторе, зашто не урадимо брже, да се решимо овога?“ „Не“, каже лекар, „јер тако можеш сасвим да изгубиш вид. Ићи ћеш када буде већ неподношљиво.“

Када је до тога дошло, отац Арсеније је отишао код лекара да уради операцију. То је већ био други лекар, који му је рекао: „веома ми је жао, али требали сте да дођете пола године раније. Сада се ништа не може учинити. Ослепећете, јер немате катаракту, како је говорио онај лекар, већ другу болест“. И он уместо да се разгневи, да позове оног лекара на одговорност, рекао је: „Нека је благословено! Бог зна. Господ је видео да је мени на корист, и ‘ослепео’ је оног лекара, да ми постави такву дијагнозу“. До саме смрти отац Арсеније није рекао ни реч против оног лекара, тога није било ни у мислима.

А неко је доживео несрећу и остао парализован. Он каже: „Шта је ово! Зар ћу сада бити парализован?… Где је Бог? Где је његова љубав? Нека за мене служе Литургију, да оздравим, а ако не оздравим, значи бога нема“. Ево вам човека који је одлучио да се опорави. Схватање болести код њега је чисто људско, што говори о потпуном одрицању од воље Божје. Он не прихвата Бога Промислитеља, Бога љубави и Бога Уредитеља свога живота, Који се брине за спасење душе и за васкрсење тела „у обнови вечног живота“. Он мисли само на телесно исцељење и жали се: „зашто други трче, а ја морам да лежим у кревету, и ја хоћу да будем здрав“. И шта ће тим својим „хоћу“ постићи? – Његова болест ће остати заувек.

Поред тога, тај човек се лишава светости, расположења исповедника за веру, достојанства и венца мученика, па и свих светих наше Цркве. Он се спушта до неког бића које се стално жали, виче, плаче, хистерише, противи се, не воли, мрзи… Али његов живот би могао да поприми други ток да је погледао на свој живот као на живот Христов, на свет као на Дом Господњи, а на догађаје као на онај екран који Господ спушта са неба, да би га затим поново подигао. Он би тада могао да види да је све „врло добро“, али он све фарба по свом. То је и лудило душе. Човек бира сопствено разарање уместо Бога.

Таква врста оштећења може бити и у нашем уму, и у разуму, и у способности замишљања. Повређен умом говори бесмислице. Мисли, на пример, да је Наполеон. Други болује разумом, јер помисли су болест (разума), трећи вољом, што је најгоре од свега. А неко је болестан маштањем: стално фантазира. Све су то испољавања нашег Ја.

Такви људи уз помоћ духовног руковођења, али пре свега смирењем, могу достићи границу своје личне душевне зрелости. Али сви достижу до различитог нивоа. Сваки на свој начин располаже својим животом. Бог је сваком судио по мери његовог сопственог спасоносног савршенства. Пошто зна како ћемо располагати својим животом, даје нам по нашој мери, а не како ми замишљамо.

Сви људи болују на овај или онај начин. Али једни то знају, а други не. Али сви су (при том) позвани у Царство Божје. Не само ови, већ и они (такође су позвани), јер се сви заједно кувају у истом котлу. Само из самодопадљивости неко може да мисли да је бољи, савршенији, здравији или зрелији од других.

Пошто су сви људи позвани, сви су они јаки. Дакле, предмет наше борбе није наше психофизичко стање, или наследност, лоше здравље – у том случају уподобљавамо се људима који покушавају да укроте природу: они израчунавају када ће се десити земљотрес, како избећи пожар итд. Ти, међутим, можеш да се спасеш од пожара, али затим негде да се спотакнеш и погинеш. Не треба ни по коју цену покушавати да избегнемо оно што се даје од Бога, јер су све то потребне ствари за наше спасење.

На срећу, има оних који се не жале на своју природу, на здравље, на болести, на проблеме, већ примају све као Божји дар и обраћају ка савршенству и светости. Такви су били и јуродиви Христа ради. То су свети који су били ненормални, неки су имали проблеме са вољом, или са разумом, са којима су се хватали у коштац помоћу јуродства. Црква их је признала због њиховог смирења.

А ми шта? Каже, на пример, старац послушнику: „Иди, боље, драги мој, ради у кухињи, јер за гостопримца ниси, то ти штети“, или: „Не стој на молитви четири сата узастопно, јер ћеш полудети“ – али он то (савет) не прихвата. За другог човека може бити сасвим прихватљиво да се налази усред народа, или да се моли двадесет четири сата и остане при том у савршеном здрављу. Другом кажеш: „Не плачи, и не жели чак ни да се жалостиш, јер си болестан човек“. Али он ипак не признаје да је болестан, и одговара: „А како то Никита Ститат, свети Григорије Богослов, преподобни Исак Сирин кажу да треба имати сузе? Хоћу и ја да имам сузе“. Тада не смеш ништа да му кажеш, јер ће те одмах избрисати из срца, омрзнуће те и мислиће да га не волиш. И наравно, он проливa своје сузе, али те сузе су људске.

Ипак, сваки од нас је способан за неки подвиг. И јуродиви су били способни и чинили су духовне подвиге, јер су прихватали самe себе. У наше време јуродство, као врста светости, се ретко среће. Jуродивих у обичном смислу има пуно, чак и на Светој Гори, управо зато што људи не прихватају саме себе. Сваки гледа да се отресе самог себе. Уместо да устанемо против ђавола, ми постајемо противници самих себе.

Кажеш некоме: „Драги мој, поједи мало“. А он одговара: „Зашто? Христос је заповедио пост“. Од тог тренутка ти иако крв проливаш за њега, иако му извадиш и положиш своје срце, иако архангела са неба призовеш – нећеш моћи да му помогнеш, јер је одлучио да се спасава сам, „вукући себе за косу“, он се већ дави, али пости, и неће да га спасава Црква.

Другом кажеш: „Чедо, потпуно си се распао, уморан си, ослабио си – узми лек“. „Шта, зар сам ја ненормалан?“ – одговара ти он. И шта ћеш му одговорити? – „Не, па шта ти је, драги мој, ти си просто копље изнад свију! Ти си спознао сву мудрост овога света!“… Од тог тренутка његова прича је већ завршена. Такво противљење показује да човек не признаје ни ауторитете, ни смирење, ни Христа, који је све већ предвидео, ни чак Светог Духа, који (стално) рађа плод у његовом животу. Интересује га само његово лично мишљење, да он сам располаже чак и када о њему, о његовом телу брину други људи, сви морају да признају њега и његове ставове. Ако би дрво могло да постане анђео, онда и такав човек може да постане свет.

Јуродиви су такође имали различите проблеме, као и сви људи, али се нису закуцавали у њих, нису желели да се ослободе каквих наследних или психичких трауми, бринуло их је како те ствари да претворе у степенице ка небесима. И успели су. Нема човека који не би могао да постане свет. Али ми не постајемо, јер нећемо да прихватимо себе какви јесмо. Хоћемо да сакријемо своје биће, да постанемо неко други. Јуродство је природно стање јуродивих. Али пошто га ми прихватамо као врсту крајњег подвига, многи би желели да такође постану јуродиви. Али такви „јуродиви“ не могу да постану јуродиви ради Христа. Не привлачи их светост, већ крајност. Привлачи их нека идеја, идеологија, они не прихватају јуродивост као свој животни удео.

Сада разумете колико проблематична постаје светост човека? – Не зато што је светост тешко достижна, већ зато што је људи не прихватају. Потребан је посебан начин живота, смирење, да би се у томе успело. Разуме се, коначни резултат је познат само Богу, не нама, али ми шта чинимо? Палимо ватру вере, али се плашимо да изгоримо, то јест да се одрекнемо себе.

И на овај или онај начин ће човек (кроз живот) бити изубијан, рањаван, али он не жели да буде рањен. Али зло није у траумама, већ у нашој вољи, у гордости. Ево, на пример, видиш како један брат завиди другом што онај има мишиће и може ревносно да ради. Завист је болест. Ти му кажеш: „Ради ово, у томе можеш да успеш“. Али не, – одговара, он хоће управо оно што не може, и тако се цео живот мучи. Ми не бирамо Господа Бога нашег, већ саме себе.

На послу, на послушању, треба узимати у обзир своје болести: „Оче игумане, ја сам од детињства живео као лутка, а не као човек. Мајка ми није дала ни судове да перем, и тиме ми је само покварила живот. Сада, руке ми се од воде одмах покрију плиховима“. То је разумљиво, – али не треба то сматрати за здравствено стање. Треба покушати ипак да постанеш човек. Да можеш да трчиш, да се умориш, да се знојиш, да постанеш градитељ шатора, или земљорадник, – укратко, да постанеш оно што можеш да постанеш.

Имам болестан желудац и не могу да једем. Добро, нећу јести. Али ако могу некако да навикнем желудац да једе помало, то треба да радим, да се не претворим у роба утробе, већ да будем њен господар. И наћи ћу начин да не будем на терет другима. Али све по мери мојих снага. То јест, покушаћу да обезбедим своје здравље онолико колико мој организам дозвољава, јер не могу да постигнем баш све што пожелим. Као што је немогуће исправити баш све своје грешке. Треба самог себе прихватити. Својом непажњом постао сам инвалид – прихватићу то, и урадићу оно што могу.

А неко, на пример, не може ни руку да помери, затим иде у Атину, налази физиотерапеута, ради вежбе, набавља специјалну опрему, механички кревет, и полако почиње да се креће. Тако и ми треба да поступамо у свакодневном животу. Нећемо се претварати у бескорисна створења, са којима мора да се мучи старац. Треба постати користан, да би смо порадили као тело Христово, да се знојимо ради друге браће.

Што се тиче односа са другима, човек који не трпи примедбе, није способан да ради нешто противно његовом мишљењу, није способан да живи када око њега владају лаж, неправда, превара, грех, зло – то је болестан човек. Болестан, ако не може да живи у буци, у рутини, или у самоћи, или усред друштва, било где. Не треба да се претварамо у лутке, које се стављају на видно место, да други скидају шешир пред њима. Тако се са нама често и дешава. Не! Хајде да постанемо живи људи, онолико колико је то могуће за нас.

Љубав коју налазимо у манастиру, да нас не опушта, већ да нас подстиче на још активнији живот, да стално постајемо бољи и савршенији, јер то нам и помаже у духовном животу. Све што нам се јавља на путу – од Бога је. А што је неприлично и егоистично – противно је Богу. Хајде да одбацујемо сваку самовољу, да заслужимо целокупног Бога.