Беседа у светој обитељи Благовести Пресвете Богородице, Ормилија, 21.8.78.

Болест је један од најбољих, најснажнијих и најважнијих дарова Божјих човеку, јер је то показатељ да нас је Бог приметио и посетио. Болест, нарочито она која доводи до смрти, јесте изузетан Божји дар палом човеку, да би кроз њу могао да се подигне и врати у оно првобитно стање у коме је створен. Онај који нема болести обично није подобан за Царство небеско, па чак ни за овај живот није дорастао – он је попут лађице која још није изашла на море и непознато је да ли ће издржати ударе таласа.

Осим што је болест Божји дар, она је и велики благослов, јер нам даје нека права пред Богом, чини нас посебно драгима као саучесницима Христових страдања, при том невољно. Јер када неко страда по својој вољи, то прилично лако подноси, али када страда невољно, то је теже.

Ево примера: неко је постао монах, а старац му упућује различите примедбе. Тада он, коме раније није ни падало на памет да се овде могу упућивати примедбе, излази ван себе: „Шта је ово! Зар смо дошли у манастир да стално слушамо примедбе – то не смеш, ово не смеш?“ Тако се монах љути и постаје јадно створење, узнемиривши се због ситнице. Да је био ожењен, мирно би примао жалбе супруге, разумевајући да у браку треба имати стрпљење. То јест, подигао би терет добровољно, што би га учинило лаким и природним.

Дакле, када неко чини нешто по својој вољи, то је лако. Али када нас бол затекне изненада, против воље, тада је то тешко. Нешто ме заболи, и ја одмах протестујем: зашто ми је Бог послао ову невољу. Овај протест показује дебљину нашег срца: иако знамо да нам Бог шаље болести да би нас приближио себи, ипак поново питамо – зашто. У ствари, то „зашто“ – зашто је Бог дао ову болест, или ову душевну тежину, или ову безразложну узнемиреност, глувоћу или слепоћу – не открива то што желимо да сазнамо узрок, већ то што не желимо да примимо искушења и зато се препиремо са Богом. То наше „зашто“ јесте у суштини неко тражење рачуна од Бога, када Га стављамо на оптуженичку клупу.

Да је наша болест, или било који други бол био добровољан, не бисмо се противили. Али управо зато што је невољна, Бог је прима као велику жртву и ставља је уз наше аскетске подвиге, и све то заједно нас уздиже к Њему.

Заиста, чудесна је постеља болесника! Већ то како лежи на њој показује какав је то човек. Болест је критеријум одличан и непогрешив. Овде се откривају вера и љубав према Богу, стрпљење, смерност, наша уверености да се уздижемо на небо. Или пак наше неверовање, неотесаност душе, заборав неба.

Погледајмо шта је карактеристично за болесника. Болестан човек обично је нестрпљив и нагао. Али ми ни у ком случају не смемо бити нагли. Журба, пренагљеност – јесу од овога света, све нагло – било који посао, одлука – обично је од лукавог, јер журба узбуркава душу, отима мир, а то значи да се Бог, који је у нама, губи, ми Га, испада тако, сами удаљујемо, затварамо. Пренагљеност је као огроман зид, она одваја од Бога, чини да се твој поглед негде закуцава, сав твој ум, сва мисао су тамо, више не можеш да мислиш о Богу. Нагао, нервозан човек не може бити Божји човек. У сваком случају у журби престаје да буде то. Он као да говори Богу: „Ти идеш одатле сада, мени хитно треба једно дело да обавим, а онда ћу Те поново позвати.“

Нормалан човек зна да је откако је људски род згрешио, заједно са грехом завладала и болест. Према томе, болест ни у ком случају не сме да нас доводи до нервозне унутрашње тежње да оздравимо. Нека нам буде познато да у том случају грешимо. Грешим ако по сваку цену желим да оздравим. Грешим када желим да болест прође. Грешим када идем лекару и надам се да ћу се излечити. Да, можеш у то да верујеш, али не сме да те брине резултат. Ако по сваку цену желиш да оздравиш, значи да те Бог не занима, није ти интересантно зашто ти је послао болест, шта жели да прошапће твоме срцу кроз тај бол.

Дакле, не треба журити када сте болесни. Ионако у свим случајевима уопште журба само смета, а тим више у болести, јер уместо да мислимо искључиво о Богу, о Његовој посети, ми ту посету одбацујемо. Ум и срце треба да се хране само Богом. То је као када седиш, на пример, и чекаш пријатеља. Задремао си, и одједном осетио додир и глас по којима га одмах препознајеш. Тако и болест јесте неки знак Божје посете. А ми шта? Заборављамо Бога и мислимо када ће доћи лекар или медицинска сестра. Мислимо о отoме зашто каснe.

Али дозволите – рећи ћете, мене боли. А зар Бог не зна да те боли? – Да, али могу и да умрем! А зар Бог то не зна? Ако Њему угодно, Он ће све уредити. Арханђели ће узети и довести лекара. Али да ли је потребан лекар? Зар сам арханђео Гаврило не може да те исцели? Или свети Дамјан, или свети Николај, или твој анђео чувар? Сваки човек има свог анђела – а зашто је то потребно, пита се човек? Да се са нама не би догодило ништа неочекивано и изненадно.

Пошто постоји анђео чувар, имамо гаранцију и сигурност да Господ и свети које призивамо у свако доба кроз анђела добијају извештаје. Та веза са Богом ради одлично, у свако време и на сваком месту, чак и када спавамо или се нечиме бавимо. Зашто – по вашем мишљењу – Црква тако чврсто инсистира на овом учењу да сваки човек има анђела чувара? Ми, међутим, трчимо лекару који, узгред, може бити неверан, уморан, може да греши итд. Нешто очекујемо од њега и заборављамо да анђео већ стоји поред нас заједно са Богом.

Још се претерана пренагљеност показује у томе када једва нешто да нам фали – већ позивамо лекара. Заболео је, на пример, стомак. Онда ти се чини као да се бол појачава. Нешто се десило – мислиш ти, и одмах позиваш лекара. Ех, стрпи се мало, ништа страшно се није десило. Не подижи на ноге цео манастир зато што ти се мало појачао или променио бол. Али ти звониш, зовеш некога поново и поново. Твоја нервоза говори о губитку Бога, барем у том тренутку. Остао си без Бога, па се зато убијаш. Дакле, да памтимо да је болест као огледало, и журба није добра.

Да, али ако умрем? Ако умреш – „да буде име Господње благословено одсада и довека“. Ниси рад? А апостол Павле и сви очеви Цркве кажу да ако нешто и желе у животу, то је смрт. Зато се и рађамо, да умремо и сретнемо се са Богом лицем у лице. То што доживљавамо овде – није то. Овде је за нас Бог невидљив, имамо незнање и неискуство. Овде је наша вера „без вида“, лице Христово не посматрамо, али тамо – дивићемо се Христу лицем у лице. Зато кажемо: „Боже мој, ако живимо, за Тебе живимо, и ако умиремо, ми смо исто тако Твоји“, чини са нама шта хоћеш, за добро Твоје Цркве. Ако се мој живот продужује ради добра Цркве, то је разумљиво, значи тако треба; али ако га продужавам зато да дуже поживим, у томе нема смисла.