Још једном подвуцимо да је болест – погодна прилика да останемо насамо са собом, замислимо се о себи, о најнасушнијем догађају живота, то јест о смрти, и о ономе што је после смрти, о рађању у нови живот. А то је још и изузетна могућност да се више помолимо, што не бисмо могли да учинимо тако лако, будући здрави. Болест омекшава срце човека, тело и дух постају као нематеријални, способнији да служе и споје се са Богом.

Зато, ако се деси нека болест, или рат, прогон, туга, или нешто такво, рећи ћемо: „Добро дошло!“. Напротив, страх издаје наше телесно устројство. О нама се тада може рећи речима Светог Писма: „Неће се дух мој до вијека прети с људима, јер су тијело;“. Заиста, од тренутка када се уплашимо, ми постајемо телесни.

Додајмо још нешто. Претпоставимо да би Бог, који је силан у својој љубави, дао мени могућност да се ослободим својих патњи и болести. Нека би то било врло лако – нека би, на пример, операција или селидба у другу земљу учинили да се ослободим своје најтеже болести, и од тада бих био слободнији, задовољнији, могао бих да шетам као сви нормални људи, да једем уобичајену храну, да играм заједно са свима, да не мислим на смрт, да се не плашим да ће ме изненада без свести повести на операцију или положити у гроб – претпоставимо да би се све ово могло догодити по „љубави“ Божјој. Тада ћу вас питати: да ли би такав живот одсада могао бити живот у Богу? Да ли би такав живот могао да крије у себи Бога?

Мислим да ако наш живот има вредност, то је управо зато што је он неки прелаз од рођења ка смрти. Ето, шта је то живот – налажење између живота и смрти. Живот је само неки воз који нас превози до врата неба која се налазе под земљом. Кад наш живот не би имао болести и патње, које управо отварају та врата, какав би био смисао у њему? У овом животу Христос се види „као у огледалу, загонетно“. Упркос томе што је Христос свеприсутан и допире до самих наших утроба, Он је ипак невидљив, и ми Га разумемо вером. „Јер ходимо вером“, видимо вером, и све уопште – кроз веру. Ми очекујемо да ћемо после тога како пређемо границу вере и наде, тада већ достићи коначни покој, који су достигли сви свети.

Шта има добро у свету што нас не би подсетило на свете који су били у њему? Чиме би нас обрадовала Црква кад тамо не би било свих тих светих који су боловали и умрли од болести? Безрадосан би био живот кад у њему не би било знакова болести и смрти, који су у стварности знаци неба. Безрадосан би био живот кад у њему не би било патњи и бола које је узео на себе Христос, све до смрти коју је претрпео, иако је био Бог, претрпео својим обоженим телом.

Безрадосан би био живот кад у њему не би било сећања на умрлу мајку, фотографије оца, кад не бисмо помињали њихова имена на проскомидији, кад не бисмо имали сећање на све који су прешли у други живот. Зашто бих ја тражио олакшање у свом свакодневном животу, у келији, у души и телу, ослобађање од болести и патње, од проблема и узнемирености – ако је све то знак оних ствари, то јест самог Христа и царства небеског.

Кад не бих имао појам о болести, о смрти која може да се догоди чак и сутра, кад бих, напротив, сам могао да одмеравам дане живота, колико ћу још поживети, где ћу доспети, како ћу умрети; кад бих сам могао да учиним да ме Бог пошаље тамо и тамо – шта би ме, реците, подсећало да се налазим овде успут и привремено?

Чињеница да сам туђин, дошљак и привремен (на земљи) значи да сам савечан Богу, да ћу се некада сјединити с Њим коначно, без могућности отпадања, нераздељено и неодвојиво. Али када се одричем болести или смрти, онда као да се одричем тога да ме Господ подсећа да сам савечан Њему, да сам сједињен с Њим сличношћу смрти и васкрсења, да је Он принео моју природу са десне стране Оца, у сама недра Свете Тројице.

Ако постоји болест, онда је жив и Христос. Ако постоји смрт, онда постоје и небо, вечност, нетрулежност, значи човек је створен способан да не умире. Али пошто сам згрешио, морам да умрем – да бих потом могао да не умирем, да постанем бесмртан, сабесмртан Христу, који ме је сјединио са собом. Зато свака тешкоћа, свака болест, од мале до велике, била то само главобоља или зубобоља, бол срца или бол у стомаку, душевни или духовни бол, или чак патња због греха – све је то као нека одећа у коју нас облачи Господ, и она нам је дража од саме оне светлости у коју је увек обучен Господ, јер нам управо она даје право да се некада обучемо у исту ту светлост.

Свака околност која нам се догоди од Бога, била нам пријатна или болна – то је она чаша о којој је речено: можете ли пити чашу коју ја дајем вама, да бисте могли да седите здесна мене? Та чаша која нам на укус, мирис или осећај – који су увек, додуше, варљиви – изгледа час горка, час слатка, час одвратна, час пријатна. Зато све што нам даје Господ, тим више неку болест или патњу, треба примати – као што кажу Оци – као жедан човек који угледавши суд са свежом водом, одмах га зграби и попије до дна.

Чини нам се да нема жалосније слике него неки свети Божји човек који би се плашио да умре, или би настојао да на сваки начин продужи свој живот. На тај начин он показује своје неверовање, одсуство страха Божјег, равнодушност према небу. Испада да његова душа није пожелела Бога живог. Ако је најлепша слика живота то када човек плаче, а анђео скупља његове сузе, а сузе су печали и патње које спајају с Богом; онда се болест и смрт показују као најжељеније ствари у животу, јер су богоносне, то јест дају нам Бога.

Бога нам даје и тиховање. Бога даје и чежња, и бол. Наш бол улази у живот Бога, а враћа се као утеха, умиљење, сладост, другачије речено као причасност Богу. Ако не поболимо, како можемо и ми постати богови, како можемо окусити од љубави Божје?

Многи људи кажу да су мудраци, али мислећи тако о себи, они се заиста показују као глупаци. Тако и ми, мислећи и говорећи да смо духовни и свети људи, показујемо се телесни када избегавамо бол. Зато, ако немамо снаге да молимо за стварну бол, барем ћемо захваљивати Богу за све.

Узгред, зашто не бисмо молили за бол душе и тела? Кад бисмо молили за то, онда бисмо постали једно (макар) с неодушевљеном природом која болује и стење заједно с Богом, чекајући своје обновљење. Тада бисмо могли рећи да смо и ми претрпели нешто ради Њега, и ми смо се сараспели с Њим, и пострадали по својој вољи.

Хајде да признамо: сваки пут када говоримо о својој болести, када покушавамо да умањимо тежину болести и бола, онда се у суштини враћамо ономе Ја од кога смо се одрекли ради Бога, претварајући то Ја у идола коме се клањамо уместо истинитом Богу. И обрнуто, сваки пут када постанемо мало мученици, од оног бола који шаље Бог, онда постајемо апостоли и мученици, слични онима о којима је речено – „позовите сведоке“, да видим, јесте ли истинита Црква и народ Божји. Молићемо Господа да постанемо истинска деца Његова, која пате заједно с Њим.

Живећемо као једно тело, у добром стајању пред Богом. Ми смо једна породица, сви као један човек, а не гомила. Ми или стојимо пред Господом, или не стојимо. Хајде да живимо тако да имамо барем неко мало уверење да Господ, можда, и нас прима, да је можда и нас благословио и примио у своје срце.

Мислити на тај начин значи имати истиниту љубав према Богу и према свом Старцу. И ако изненада приметите да дани пролазе без икакве боли, телесне, душевне или духовне, онда барем сами себи смислите бол и труд. Свако ће сам наћи нешто за себе. Један, када му се очи већ затварају, ипак не иде да спава. Други наставља бдење, иако потом неће моћи да се одмори. Трећи не стиже да једе, али стиже да сатима моли Христа. Укратко, нека свако постане мудар у проналажењу начина подвига, јер колико патимо ради Бога, толико и имамо плод.

И хајде да се не жалимо што је, ето, Старац болестан, и што нам недостаје. То није исправно, јер човек, како је рекао ап. Павле, треба да уме и да је сит, и да гладује. Треба умети да се насићујемо љубављу Старца, као и љубављу браће, то јест умети да убирамо плодове њиховог присуства, јер нас је све Господ спојио у једно тело; али такође умети да гладујемо и жеђујемо.

У чину пострига каже се: „Јер алчати имаши, и жаждати, и наготу терпети“. Овде, мислим, може се додати и недостатак присуства Старца, што је такође нека жеђ и нагота, чему такође треба дати место, да се за време одсуства покажу плодови сакупљени за време присуства – ако је наше општење заиста духовно. Онај ко (једнако) издржава и ситост и глад, тај може живети и без Старца. Послушање зато бива јако и безумно, да бисмо могли живети и без Старца. (Односно, трпљење суровог и изнад логике потчињавања, одсецања своје воље, рађа способност таквог управљања собм, на пример, могућност да једемо или да не једемо итд.).

Многи, разболевши се или сусревши неку жалост, прибегавају молебанима или јелеосвећењу. Али како служба молебна, тако и служба јелеосвећења у суштини говоре о ослобађању од греха, а не од болести и жалости. А ако се говори о болести и жалости, онда у том смислу што „болује тело, болује и душа“, то јест по својој слабости човек чини болест поводом ка греху, ка отпадању од Бога. Због узајамне зависности тела и душе, а такође због људске слабости, болест нас често чини суровим, и на крају губимо и веру и Бога. Болест прикива нашу пажњу на наш сопствени идол, зато и отпадамо од истине. И у служби јелеосвећења, иако се наводи реченица из св. Писма да „ако је ко болестан, нека позове свештенике“, на крају је, међутим, речено: „ако је учинио грехе, опростиће му се“. Цела је служба уопште – о ослобађању од греха.

Упркос свему томе, пошто наша Црква као пуна љубави мајка подражава небеског Оца, почевши још од времена Старог завета, а посебно од времена земног живота нашег Господа и свих светих, увек се стара о болесним људима. Свети су исцељивали болесне, али себе нису исцељивали. Они су могли бити приковани за кревет, изнемогавајући од тежине болести, без снаге да ходају, али истовремено су исцељивали мноштво болесних, сами настављајући да остају са својом болешћу. Таква је мајчинска љубав Цркве. Такође и игуман, када болују његови послушници, не заборавља их, води их по лекарима, доноси лекове, занима се током болести.

Али благо, ако достигнемо меру када ћемо се више старати о својим гресима него о болестима, и молити се да нам Господ пошаље оно што сам хоће.