Дакле, човек, ако је то нормалан човек, човек који иде к Богу – не може да не буде човек страдања. Ову истину Свето Писмо односи такође и на духовно рађање, на примање Светог Духа. „Поболесмо и родисмо дух спасења“ – говори пророк Исаија. Свето Писмо уобичајено користи две слике из човековог живота: порођајне болове, који означавају љубав кроз бол; и брак, који такође означава бол, трулеж, пропаст и смрт – смрт је потребна да би се брак родио, али и да би се наставио кроз рађање деце.

Христос узима на себе сву трулеж, превару, и све то одуховљује, мења, мења састав, тако да ново духовно створење, обновљени човек постаје наследник царства Божијег. Све што је било везано за страдање, за трулеж – све то је Христос узео на себе. Зато и кажемо да је болест природно стање људи, а посебно светих.

Нађите ми макар једног човека који никад није боловао, чије срце никакве стреле нису пробијале. Наведите ми макар једног светог подвижника који је био задовољан тиме што није боловао, или који би свиме био задовољан, и не би покушавао да се мучи лошом храном, постом, жеђи, строгим и суровим начином живота. И сигурно нећемо прочитати у Синаксарима о неком светитељу који је говорио против бола или болести, о светитељу који би исцељивао најпре самог себе, а не страдајући народ, о светитељу који би роптао: „Толико бола, Господе – зашто?“. Напротив, видимо светитеље који су се жалили Господу што им је дао премало да пострадају, или их је избавио од болести.

У томе се уопште састоји хвала светих, што често и обољевају од својих подвига, постова, бдења, скраћују тиме године свог живота, и журе да се приближе царству небеском. Болест је природна за човека, јер га приводи Богу. И обрнуто, инстинкт самоодржања, преживљавања – толико је телесног и неприродног својства да одговара само за световни и брачни живот. Ето, отац рађа сина да види свог наследника, наставак себе самог. Ето, мајка рађа да њена утроба има продужетак…

Међутим, дух монашког живота је сасвим другачији: овдашњи безрадосни живот, у коме демон напада, на крају мора да се заврши, овај свет ће проћи, и наступиће благодат Божија, доћи ће царство вечно и нетрулежно. То јест, жеља да се продужи овај живот – (жеља је) од овог света, док је крај свему природан и води нас к натприродном, јер је то крај сваке сујете и трулежи, он нас спаја са самим Богом, уводи у одају небеског Жениха, где нема више ни страдања, ни печали, ни уздисања. Дакле, негодовати због своје болести, свачим настојати да се олакша бол – то је нешто неприродно, и не знам да ли је оправдано пред Богом.

Од стране браће, наравно, износи се такав аргумент: „Старче, ви нам требате!“. Али за старца да чује такво што од монаха неприродно је. Шта то значи – требате ми; или шта значи што желите да пребивам овде и да будем здрав? Посебно неприродно звучи то „потребни сте нам“, када се односи старца и послушника успостављају насумично. То јест, када старац прихвата послушнике не разумевајући у шта се упустио, не разумевајући одговорност и могуће последице, а послушници не разумеју и не представљају чега ће их коштати овај доживотни труд, живот са старцем. У таквом случају ни старац ни послушници неће моћи да успоставе међусобну потребну везу.

Тако послушници не могу да траже продужење онога што нема ни код њих самих ни код старца. Сам Бог, који их је спојио у савез отаца и синова, или, ако хоћете, у Христа и Цркву, у главу и удове тела, Он ће се сам побринути и за старца и за браћу. А када старац каже Богу: „Боже мој, моја чеда ме требају“ – то је нека смицалица да прикрије сопствену жељу да поживи. Када тако говоре монаси, нема сумње да се иза тог наводно духовног интереса – „ми требамо старца као Христа“ – крије њихово неверовање у Бога и, рећи ћемо тако, незахвалност (Богу). „Како је Господу било угодно, тако и би“. Било је угодно, и Он их је спојио, кад не би било угодно – не би их спајао.

Такви наши наводи и таква оправдања – само су (празне) речи. Шта значи – „потребни сте нам“? Па ништа не значи, пошто је једино у чему ми имамо потребу Сами Бог. Откуд нам да знамо шта је за нас тачно корисно, чак и када тражимо најдуховније? Можемо мислити да нам је корисно да будемо нерањиви, али Бог нам попушта да паднемо, јер зна да ће нам пад бити кориснији. Тражимо богатство, а Бог нам даје сиромаштво. Тражимо живот, а Он даје смрт. Критеријуми Божји су сасвим другачији. Другачије мислимо ми, а другачије Бог. То се тиче уопште свих животних околности.

Мислим да ће у свакој људској недоумици, или животној ситуацији, најпоузданије за нас бити следеће: ако треба да бирамо, ми ћемо бирати тешко и узбрдо, болно и, рећи ћемо тако, смртно, а Господу оставити да делује како Му је воља. Ако Он расуди другачије, нека учини по свом.

Сматрам да и само наше мишљење зависи од тога колико смо живи или мртви пред Богом. Ми смо умрли и распети у Христу – у нашем крштењу и у нашем постригу, умиремо сваки пут када се кајемо, сваки пут када узвикујемо Богу алилуја, сваки пут када поново одлучимо да се покајемо и изнова почнемо живот. Затим, ако поново почнемо да мислимо у смислу удобности, слободе, преживљавања, то јест укључујемо световно мудровање, као живи људи, и више од тога, као они који желе да поживе још – да ли разумете колико је то безумно пред Господом, колико се то не слаже са свиме оним што смо радили до тад?

Дакле, када вам дође ова идеја – да вам, наводно, треба старац – било за душу, било за будућност манастира, било због личне слабости према њему – знајте да на неки начин удаљујете Бога из душе и из манастира. Јер, ако нам на крају та идеја има важно значење, шта тада да ради Бог? Зашто нам Он треба, ако и сами можемо нешто да постигнемо, нешто да створимо или спасемо?

Ми не можемо ни да хоћемо, ни да пожелимо, ни да одлучимо, ни да помислимо ишта, ако нам то Бог не да. Не можемо чак ни да се скотрљамо доле, а камоли да се попнемо негде високо горе и мислимо о будућности манастира, или о својој души. Ако ми можемо, шта тада да ради Бог? И шта је за нас Бог? Где је Он код нас, када о њему мислимо, и када га се сећамо?

Ми ћемо, највероватније, питати: „Али можда, ако не будемо чували здравље, умањићемо године живота, а наносити себи такву штету је забрањено?“ То личи на шалу. Ако ни врабац не може да продужи или умањи дане свог живота, ако не може случајно да оброни ни једно перце – зато што то чини само Бог, утолико су више избројани наши дани, све до минута. И шта год да радим, покушавајући да себи додам раст или године – све узалуд, као што је рекао Господ. Такође бескорисно је покушавати и да умањим године. Све и сва, укључујући слепе, хроме, мртве – сви објављују величину Божју.

Наравно, као што каже Псалмопевац, „мртви неће хвалити Господа“. Ни ми не можемо знати какав ће бити наш коначни удео после смрти. Али знамо да можемо славити Господа у овом животу. Све што стане пред нас и подсети нас на живот или смрт – то је нека чудесна искра, или звук велике трубе, који нас побуђује да хвалимо Господа. Па чак и ова болест која се десила јесте хвала Богу, она нам може показати љубав Божју, али пре свега је то побуда за хваљење Бога, јер нам није познато колико ћемо још поживети. Нико не може ни да продужи ни да умањи своје дане. Ако је, међутим, у питању човек Божји, онда Господ може да искористи његову смрт да га васкрсне, слично томе како је ад био принуђен да извуче из своје утробе мртваце и врати их живе.

А ми, пошто смо већ постали монаси, треба да знамо да се не може бити прави монах ако се не искуси бол. Бол нам даје право да се зовемо монаси, бол даје право на живот у Богу. Ако апостол Павле каже да су његова страдања на неки начин наставак ослободилачке мисије Господње, да њима допуњава страдања Христова, ако се хвали само својим слабостима и тиме што је видео Господа (то јест, виђење Бога, дакле, има исто вредност као страдања), и ако ставља страдања, слабости и своје смрти чак изнад вере, како онда ми можемо мислити другачије о болестима и тешкоћама које сусрећемо? Јер, ко може без страдања?

Ми сви имамо неке трауме, телесне и душевне, настале потпуно независно од нас, оне нас рањавају и кваре живот. Можемо се разболети и не можемо се молити; можемо се разболети и не можемо постити, можемо желети служити Богу, али налазити се у депресивном душевном стању.

Човек се зато на сваки начин труди да избегне болест, да би водио безбедан и слободан живот. У суштини, он напорно ради да избегне страх од смрти и боли.

Како онда можемо ми, монаси, живећи у такво доба, да се котрљамо доле заједно са целим светом, доказујући људску правду, учествујући у тој гужви, у тој трци човека који бежи од страдања, трулежи и смрти, не разумевајући да је смрт онај крај који одмерава сам Бог? Како можемо говорити да је у праву онај човек који не види ништа осим онога на шта сада (очима) гледа?

Ако не можемо да се уздигнемо изнад смрти, која је општељудски догађај, мислите ли да ћете моћи да достигнете нешто духовно? Мислите да ћете моћи постати преподобни, или мученици, или заволети Бога распетог, кога су проболи копљем, тукли по образима, који је пролио крв и, будући Бог, легао у гроб? Тако се и ми преображавамо са овим светом, иако нас је Господ створио сличнима Себи. Ми не само што излазимо из утврђења Божјијег, већ ступамо у шаторе људи који се свим снагама труде да постигну срећу, удобност и утехе.

Неко би чак могао да обруши на нас сва она проклетства пророка Давида на грешнике, јер наше усмерење на живот, на изобиље и удобности, материјалну радост и срећу, безболно и здраво постојање – то је мешање и „спајање са веком овим“, са духом овога света.