Беседа у манастиру Симонопетра, Света Гора, 20.8.1978.

Када човек оболи, обично га обузимају различите помисли. Али све те помисли су људске. Људско је мислити о томе шта ће даље бити са нашом болешћу, куда ће то довести, да ли ћемо можда умрети и слично. Људско је такође уопште интересовати се за болест и говорити о њој. То је карактеристично за све људе, али тако само оптерећујемо ближње. У сваком случају, тачно се може рећи да је болест критеријум по коме се може судити о животу човека и о његовој дубини.

Забринутост због болести – и од стране болесника и његових сродника – то означава изразито људски елемент који открива недостатак духовног живота. И, ако хоћете, доказује да је наше мишљење у целини, наше устројство, наш положај, то јест све оно до чега смо дошли до овог тренутка – засад на земљи, а не на небу.

Болест није ништа друго до неки указатељ у животу човека, који се заиста након тога губи. Сви пролазе кроз много различитих болести. Али колико их се ми после сећамо, управо као неких знакова у нашем животу? Тачно је, међутим, да у истинском животу човека нема никаквих таквих (привремених) белега, јер је истински живот небески, и у њему нема наглих промена или завршетка.

Овај наш живот је само некo предсобљe, нешто обманљиво и потпуно пролазно. Као да седиш код врата и куцаш, куцаш да уђеш на врата, у истински живот. Све што је овде, пред вратима – не рачуна се, већ само оно када ти отворе и уђеш тамо.

Зато, када се тако узбуђујемо, нервирамо, преживљавамо због наших болести, или због ближњих, или због нашег Старца, тиме откривамо да смо још увек пред вратима, а вероватно још ниједном нисмо куцали као што треба. Осим тога, онај који је превише заокупљен својом болешћу показује да се не моли. Болест, бол различите врсте, немоћ, и све уопште што се дешава и среће у животу – то је оно што ти не уређујеш. Осим ако ниси сам себе довео до тога, при чему не само довео, већ настављаш да инсистираш на свом. Али ако није тако, онда је све то од Бога.

Дакле, када неко мисли (само) о својој болести, која је у суштини дар Божји, онда се испоставља да мисли о творевини, а не о Творцу. Његово срце, његове мисли су тада окренуте ка створеном, а не ка Творцу. Бавити се и говорити о својој болести, бојати се, паничити, тражити, или чак молити Бога за исцељење – то је у суштини неки вид идолопоклонства, окретање уназад од онога што су створиле руке Божје, и створиле управо за мене – прилагођавајући се мојим сопственим параметрима. Јер ако је Бог у свему добар, зар је могуће да би Он учинио нешто што није (за мене) савршено добро.

Разуме се да је болест последица прародитељског греха, али се није догодила због тога, већ по Божјем снисхођењу. Да би човек могао да изагна грех, Бог му је дао неке дарове, и један од најважнијих таквих дарова је болест. Болест је неки знак који успоставља везу са Богом. Али ако почнем да се бавим својом болешћу, онда је такво моје заокупљење заборав истинског Бога.

Свима је познато да су болести наша свакодневна стварност, бол не престаје да се показује, зато без бола није могуће живети. Само ако Бог заборави на нас, или ми заборавимо на Њега, постоји вероватноћа да останемо без бола, без удара неке болести. Само ако дође тренутак када Бог не може да нам каже – „довољна ти је Моја благодат“, онда, пошто благодати немамо, по нужди неће бити ни бола. У мери благодати допушта се и истинска бол.

А шта је бол? – Ситница. Ми толико говоримо о њој, о болестима, питамо шта да радимо, која средства да применимо, да ли да радимо операцију, саветујемо се са једним, са другим, неки нам говоре да је то наша обавеза – бринути се о здрављу, нарочито када заузимамо неки одговоран положај. Али зар постоје људи који не болују? – Само ако је тај човек као камен који је испао из божјих руку и изгубио се. Тада Бог може и заборавити да му да неку болест на добро.

Цео свет боли, сви људи боле. Идите, погледајте шта се ради у болницама: разноврсност и количина болести застрашује, као и количина самих болесника. Човек не слути колико има болести, колико од њега лекари крију, а колико му говоре истину. Да, болесни се муче, али може ли се рећи да их мучи Бог?

Пошто нико не може избећи такву ситуацију, хајде да сматрамо да је болест таква ствар која се среће увек и свуда. Немогуће је замислити људски живот без бола и болести. И не чини нам част што расправљамо о таквом обичном феномену као што је болест, нешто што се у животу не прекида. То је исто као да расправљамо о времену, гледамо сваки дан каква је температура, влажност и слично.

Упркос свему томе, ипак понекад имамо жељу да се ослободимо бола. Али да ли је то право ослобођење? Мислим да је ослобођење од бола један од видова заборава („летаргије“, летаргичког сна) душе, успављујуће средство попут наркотика, или као седативни лекови који отупљују ум, од којих отиче лице, уморе се очи, дебља месо, па се за такве са жалошћу каже: „овај пије лекове“. Такав заборав се дешава са човеком који нема болести, нема проблеме, њему је непознат смртни ризик, то јест оно што би га подсећало на могућност да умре ускоро. Нема горе врсте смрти од такве лажне безболности, таквог лажног безосећаја, заборава свести и воље, у које може да падне онај који не болује.

Осим тога, човек који не болује, не осећа бол, који нема повода за јауке у животу – по правилу је човек окрутан. Он не може да се усклади са куцањем туђег срца, нема милосрђа, нежности, нежних осећања, такође не поседује истрајност, стрпљење, снагу, нема Бога.

Дакле, када молим Бога за исцељење, или мислим на то да мом пријатељу буде добро, онда би Бог могао да одговори на то да не знам о чему молим. То се посебно односи на нас, монахе, јер наш живот утврђује само једно – жудња за смрћу, ради сусрета са Богом „лицем у лице“. А то се постиже само на један начин – аскезом, што значи бол, плач, јауци, продорна жеља да се растанемо са животом, до тога да се дух ничим не може утешити, имајући само једну жеђ, као што каже Псалмопевац, то јест једно мучење, агонију, трагедију – то што још живи, и што му је добро.

И када ми, монаси, да бисмо се утврдили у свом монашком звању, морамо да измишљамо различите начине подвига, бол до смрти, мучење савести и тела – то је и лежање на земљи, постови, бдења, злопаћења, јауци, и клевете од људи, искушења од ближњих, од њиховог понашања, карактера, од њихових проблема – када све то трпимо, знајући да ако неко не пати, уопште није хришћанин, када измишљамо начине да укротимо своје тело, покоримо душу, да би у мучењу родили Бога – онда зашто ми, с једне стране, добровољно тражимо бол, а с друге, тако патимо ако се тај бол деси не по нашој вољи? По ком праву ја, с једне стране, постим – а постим да бих пострадао, претрпео тегобу, тражим различите начине да се подвизавам, а с друге стране, одбацујем болест коју ми је послао Бог, или која је узрокована локалном климом, или манастирском храном? Како то ја одбацујем оно што ми се даје споља, а сам постижем исто то? То је као да одбацујем она добра која ми даје отац, а молим исто то од других.

Уопште није нормално за било којег верног, а тим више за монаха, или подвижника – подвижници нису само монаси, већ сваки верни, сваки православни – да се подвизавају неискрено. У супротном, човек не зна шта моли када хоће да оздрави. Мислим да је сама помисао која нам може наићи, да се молимо за здравље – да то наводно чинимо ради Бога, или ради деце, или ради Цркве – то је помисао од искуситеља, грешна помисао, нека замка под ногама.

Ап. Павле, суочивши се са таквим проблемом, сам је изабрао смрт, али је говорио: „Ако Бог хоће да поживим ради Цркве, поживећу“. Није рекао да „живео, не живео – исто је“. Он није изабрао живот, већ смрт, међутим примио је живот да би испунио вољу Божју.

Болест ће увек бити крај нас, под ногама. Али гледаћемо на њу као деца Божја, а не као људи овога света. На крају крајева, ко може тврдити да бол и болест нису нормално стање човека, тим више светих Божјих? За палог човека неприродно је бити здрав. То је исто као човек са репом – зар би то био човек? Управо тако изгледа ако је човек увек здрав. Ми смо сви наследили природу Адама и Еве – не ону која је тек изашла из руку Божјих, већ такву која је настала после наше несреће, после тога што смо обратили пажњу на змију, послушали је, и пружили руку ка забрањеном воћу. Дакле, наша природа је од тог дана оштећена жаоком болести и бола уопште, а човек се од тада мучи између бола и уживања, ипак бол увек преовладава, тако да уживање увек остаје жеља, и ту жељу ћемо задовољити само у царству небеском.

Затим долази Господ, облачи тело и постаје саучесник болести људског рода, јер је постао саучесник људске природе. Господ, међутим, није примио грех, као нешто страно природи човека. Грех постаје узрок смрти, он раздваја тело од душе, али човек се не може замислити само као тело, или само као душа. Зато се ни грех не може сматрати нечим природним.

Мртвац, чак и ако су то свете мошти – није човек. Али ни душа која је тамо, на небесима, за чији покој молимо Бога, или која је, као што знамо од Цркве, већ упокојена и призната као света – такође није човек. Душа мора бити сједињена са телом, човек мора бити целовито обновљен, као што га је Бог створио; и то ће се догодити чим се уклони противприродни елемент који је продро унуитра, а то је – грех.

Дакле, Христос, иако није примио грех – није га могла примити ни божанска ни људска Његова природа због неприродности, неприпадању греха – али је примио болест и страдање, поставши по преимућству човек страдања, као што каже Писмо, то јест велики човек бола. То је учинио јер је хтео да утврди (у себи) и прими целу људску природу – знајући при том да то не би могао да изврши да је избегао бол. Он се спустио и дошао је чак до самог ада, да би окусио и последњи људски бол, то јест да види оне који се не кају, већ настављају да остају у својој слепоти, претпостављајући рају пакао.

Бог је постао Бог страдања, јер је заволео своје творење, чак и у таквом палом виду; заволео га је целовито, преправио изнова, обновио, препородио, оживео, прерадивши од првог Адама другог Адама у самом себи. Учинио га је богоносцем, назначио за бога, уздигао на небеса, али га није ослободио од бола, јер је бол наш родни сапутник, кочија на којој идемо ка трисунчаном божанству.