из књиге: БЕСЕДЕ О БОЛЕСТИ, БОЛУ И ПАТЊИ

Човек обично о нечему у животу машта, и до саме смрти настоји да то испуни. Ја сам, на пример, монах, али сањам да постанем мисионар. Мисионар може да сања да постане монах. Општежитељни монах хоће да постане пустињак, а пустињак да живи у општежићу. Али свако ко је ушао у заједничко друштво људи и анђела, у монашку скинију, ко је изабрао пут светости, тај нема помисли и не сања, већ је пожелео, потписао се и одлучио да постане свет. Ипак, између одлуке да се постане и саме светости постоји растојање, и то растојање зависи од машине у коју седамо или не седамо, а то је наше Ја.

Једном је свети старац Пајсије посетио неки манастир, где га је игуман замолио да одржи разговор са монасима, јер се нису хватали у коштац са помислима. Он га је строго погледао и рекао: „У Србији је од земљотреса погинуло мноштво народа, а монаси имају помисли? Цео свет пати од катастрофа, глади, епидемија, људи имају праве проблеме, душевне потресе, породице се распадају, владе падају, уобичајене институције се руше, болнице су пуне људи, међу којима је огроман број оболелих од рака, а монаси имају помисли?!“

Свети Паисије је био потпуно у праву. Одакле нам помисли? Прво, од глупости, а друго, од најнаивнијег уверења да наше мишљење треба да буде слушано, јер наводно разумемо шта се дешава. Али у манастиру ти не знаш ништа. Једино што знаш јесте то да си грешник. Упркос томе, желимо друге да упућујемо, да бар некако осетимо да смо живи. Због тога што год да нам одговоре, имамо помисли. Али помисао је душевна или духовна болест. У најмањој мери то је виноград без ограде. Помисли могу досађивати и светима, али им не сметају, јер остају споља.

Ти се, на пример, молиш: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешнога“. Тада лукави почиње да шаље у тебе стреле помисли, али оне остају споља, као да си окружен земљаним насипом. Ако се, међутим, у теби нађе одговарајућа жеља, идеја, порив воље, тада помисли продиру унутра. Као што громобран прима на себе удар муње, тако је и код нас са помислима: оне ипак излазе изнутра, као што је рекао Христос: похота – као сама материја за помисли, маштања, узбуђења, измене.

И свети су могли у почетку да имају помисли. Али једном су рекли себи: „Или ћу постати свет, или ћу се тако читав живот мучити помислима? Идем или напред, или назад? У планину, или низбрдо?“ И они су изабрали чист планински ваздух, постали су свети. Потрудили су се да немају помисли. Јер помисли, по правилу, производимо сами, и то нам се допада. Губимо равнотежу када их нема. Живимо помислима. Оне пуне садржајем наше Ја, тиме га јачајући. Зато, ако човек нешто пожели, он на сваки начин тражи томе оправдање.

У том случају, када човек одгони помисли, Господ му шаље болести и невоље. Зашто? Да би се удубио у то и дошао до одвратности. Помисли, разуме се, не нестају, али постепено схваташ да помисли само погоршавају болест, таблете такође не помажу, и на крају прибегаваш Богу, молиш да те причесте, одслуже молебан, помоле се Богомајци или светом који помаже у таквим случајевима… и полако се поново спајаш са Богом, а то значи заборављаш на своје Ја.

Свака болест наноси неку трауму. Покушаји лечења болести, душевне или телесне, своде се на то да се замени једна траума другом. Отров који је изазвао болест изгони се другим отровом. Лекови, савети лекара и томе слично управо и требају да прекину развој болести, или чак успомену на њу, у случајевима озбиљних психичких обољења – стварајући неку другу трауму, преуређујући личност тако да се постигне уједињење свих снага, и телесних и душевних, које су међу собом тесно повезане.

Најчешће болести почињу душевном патњом. Неког боли глава јер је волео девојку, а она га је оставила. Неко је хтео да постане генерал, а остао је наредник, хтео је свеопште признање на месту на коме је, али су га игнорисали. Одмах ће га нервно растројство негде ударити, на пример, по желуцу. Иде лекару, тамо му дају таблете које у суштини заустављају развој душевне болести, зато оне имају између осталог и смирујући и успављујући ефекат. Доктори настоје да болесник заборави прошлост и почне нови живот. Даље, колико се болесник удаљава од оних узрока који су изазвали болест, од прошлог живота, толико у суштини постаје нови човек, а његова болест пролази, чим нестане њен узрок. Тако доктор уређује неки преврат у животу болесника, ствара у њему нешто ново.

Добро, претпоставимо да ћу се излечити – може ли болест поново да пусти корен? Ту делује исти закон као и у духовном животу. Претпоставимо да сам неки велики грешник. Господ ме узима, опрашта грехе, и чини од мене срећног човека, чак чудотворца. Подижем руке и спуштам не само кишу, већ и саме звезде на земљу. Али чим главно начело старог човека, које се зове Его, поново постане предмет моје пажње, чим га поново загрлим и пољубим, вратим се својим страстима – одмах губим благодат. Исто се дешава са душевним и телесним болестима.

Чим се болесник поново врати ранијим погледима, идејама, жељама, захтевима, он поново оболева. Отишао сам, претпоставимо, у камп, и пошто сам био миљеник заповедника, мислио сам да ће ме и остали волети. Али тамо сам видео преко двеста људи, нови заповедник, и његов заменик такође нов. И шта сам ја? Ја сам тамо нико. Прво сам се збунио, почео да успоравам, а онда сам се инатио. Јуче нисам устао ујутру, данас ме боли глава, и остао сам у шатору. Почели су да ме траже, нашли, и тако сам данас привукао општу пажњу. Сада ће ме, мислим, и заповедник посетити. А ако не дође, сутра ће ме болети стомак. Долази доктор, прегледа ме, сумња да ли је то стомак, или можда нешто друго, озбиљније, и просто претпоставља да је стомак. Тада обавештавају заповедника, и он одлучује да дође. Одмах ми је добро, чудесно, како се каже.

Тако пролазе моји дани. Ако икада будем могао да се изборим са мојим проблемом, и схватим да је за мене важније и драгоценије то када ме заборављају – тада ћу и постати нови човек. „Волим бити на прагу дома Божијега него живјети у шаторима безбожничким“ – говори Псалмиста. Када се обрадујем због тога што ме се нико не сећа, не помиње, не воли, тада наступа разрешење мог дуготрајног проблема, мој живот се мења, обнављам се, поново се рађам, молитва добија крила, осећам да све волим, постајем отворен, и радосно испуњавам своју службу.

После мог обнављања, ако се изненада вратим на старо, на своје прошле жеље, тада се поново дешава спајање (са њима). То је као локомотива која вуче све вагоне, тако и мој стари човек, који носи на себи терет тела, завлачи и новог човека, тада и нови постаје стар.

Управо из тог разлога деца-миљеници, по правилу, постају тешки људи. Зашто? Јер нису научили да се носе са својим Ја. Не сви, наравно, овде је од значаја душевна равнотежа родитеља. Раније, ако су родитељи имали само једно дете, онда, иако су се односили према њему са љубављу, и нису га лишавали слободе, али су га држали строго.

Ево примера једног нашег недавног случаја. Један млади момак, док је још био световни, имао је радосан и весео карактер, али када су у манастир долазили странци, одмах би га заболела глава. Једном су нас позвали из суседног манастира, и саопштили да ће сада доћи један странац јеромонах. До тог тренутка наш момак је био у потпуном реду, али чим сам му рекао да ће доћи неко из Шведске, и наредио да иде да га дочека и угости, одмах га је заболела глава. Шта се десило?

Испоставило се да је од детињства хтео да учи стране језике, али у то време то није било распрострањено, у Грчкој скоро даа није било странаца. А пожелео је то након што је његов отац боравио у иностранству, и причао како тамо људи живе. На крају није могао да научи језике, време томе није погодовало. Сада, када би дошао неки странац, његов сан би оживео. Странац би отишао – и он би заборавио на то. Видите како се проблем час прекида, час поново почиње. Али Црква зна како да врати јединство разједињеном човеку.

Чак и нека природна помисао, свакодневна, у којој нема ничег лошег – и она прави раскол у јединству личности. Да, то је проста помисао, али како са њом творити молитву? Ако демон хоће да те искуша, ако водиш водиш чист живот, неће ти предложити да идеш и блудничиш, јер ћеш му одмах одговорити – „иди од мене, сатано!“. Али ако каже да те тражи Старац, одмах ћеш послушати. При томе иако је то природна ствар, ипак је то некакав расцеп душе, и молитва се при томе губи. Може нас разарати не само грех, или егоизам, већ свака ситница. Зато је потребно чувати личност сабраном, када смо почели да се обраћамо Богу. Може нас расејавати чак и природа. Када видимо лепи пејзаж, јарко цвеће, певање птица, блистање зрака на мору – одмах се дешава неко преламање нашег бића.

Али зар може бити да се такав расцеп не дешава са нама, монасима? Ако не може, какву онда снагу има Бог, ако те је за то и позвао у монаштво? „Љуби Господа Бога твога свим срцем твојим, и свом душом твојом, и свом снагом твојом, и свим разумом твојим“ – говори Писмо. Шта значи, и на којим основама Црква ставља девство изнад брака? Девство је пожељније, пошто у њему нема тог природног расејавања које је карактеристично за брачни живот. Ожењени ипак спокојно може рећи: „оженио сам се, и зато не могу доћи“ – и зар то није природно?

Бог, наравно, не може ништа учинити ако сам човек неће. Али ако хоће, тада може све. Једино што не може, то је да одузме човеку хтење.

Претпоставимо да си леп, паметан, образован, и „духован“ човек. У дубини душе хоћеш да будеш гостионичар манастира, да се тобом диве посетиоци. На почетку године, када се додељују послушања, теби допадне да износиш ђубре и бацаш у контејнере. Разјарен долазиш к мени и говориш да не можеш то да радиш, наводећи различита оправдања: боле те леђа, стомак, и не можеш на том послушању да се молиш. Можда је и тако, али ја ипак инсистирам. Тада као да те покрива облак, осећаш као да на тебе притиска тежак терет. Не занима те шта ти говорим, хоћеш само једно, да те ослободе тог послушања.

Или други пример. Послали су те негде, и на путу схваташ да ће ти бити веома тешко да урадиш тај посао. Али у неком тренутку кажеш себи: „Нека буде воља Божја, нека чак и изгледам понизно, али ћу урадити оно што су ми рекли“. Одмах ћеш осетити прилив радости. Болела те је глава – одмах ће проћи, болео стомак или срце – бол ће одмах нестати. И такво се нешто дешава стално сваки дан, треба само поштено на то гледати.

Зато се каже да нема један, већ два Бога: један прави, а други наше замишљено Ја, које за сваког постаје још један бог.

Од тог нашег бога Господ може да нас ослободи путем очишћења и бестрашћа, и чак да нас преради у анђеле, само да сами хоћемо да се ослободимо страсти. Хајде да се предамо у руке Божје, да Он сам учини од нас оно што хоће, и тада ћемо „све моћи у Исусу који нам моћ даје“.