СИНАКСАР НА БОГОЈАВЉЕЊЕ јеромонаха макарија Симонопетритског

Тридесет година Господ и Бог наш Исус Христос живео је скромним, неприметним животом, пролазећи кроз све фазе које пролази обичан човек. Својим понашањем Он је давао пример смирења, послушности родитељима и покоравања Закону. По истеку тог времена, Христос је започео своје служење људима и ступио на пут који ће Га одвести ка страдању и смрти. Почетак тог пута обележио је задивљујућим откривењем Свог Божанства. Бог Отац и Бог Дух Свети посведочили су да је Христос истински Јединородни Син Божији, Једносуштан Оцу, Друго Лице Свете Тројице, Слово, Које се оваплотило ради нашег спасења, Спаситељ, предсказан од пророка, Онај у чијој Личности је Божанство несливено сједињено са нашим човечанством и испунило га Својом славом. Зато се празник Крштења Господњег назива Богојављењем, односно јављањем Божанства Христовог и првим јасним откривењем тајне Свете Тројице.

Из Назарета Галилејског Исус је дошао у Јудеју, на обале Јордана. Овде је свети Јован Крститељ, изашавши из пустиње након тридесет година подвижничких трудова, молитве и умртвљивања тела, проповедао покајање. Претеча је крштавао у водама реке мноштво Јевреја, који су долазили привучени његовом славом праведника и великог пророка Божијег. Јованово крштење било је важније од омивања и кропљења прописаних Законом за очишћење од телесне нечистоте (Лев. 15), али оно није доносило опроштај грехова, који је постао могућ тек посредством Христове крсне жртве. Укоравајући грешни живот и преступе Јевреја, и подсећајући их на блискост Божијег Суда, „већи од свих рођених од жена“ (Мт. 11:11) водио их је ка свести о својим гресима, ка жељи за покајањем, и на тај начин припремао њихова срца за прихватање Онога чији је Претеча био. Пророк Божији је говорио: „Ја вас крштавам водом за покајање, али Онај који иде за мном јачи је од мене, коме нисам достојан да понесем Његову обућу (то јест да објасним тајну јединства Божанства и човечанства); Он ће вас крстити Духом Светим и огњем“ (Мт. 3:11; Лк. 3:16; Мк. 1:8).

Заједно са мноштвом оних који су исповедали грехе и погружавали се у воду, Исус је пришао Јовану и затражио да Га крсти. У Својој бескрајној љубави према људима, Син Божији не само да се обукао у нашу смртну плот, него је, безгрешно и непорочно Јагње Божије, стало на место грешника. А онај који Га је још у мајчиној утроби радосним покретом поздравио као Спаситеља света (Лк. 1:41), задрхтао је од страха пред таквом смелошћу: како може слуга да очисти у води Цара васељене? Како може створење, прах земаљски, да се усуди да приђе Оваплоћеном Слову, а да се не уплаши да ће бити сагорено Божанством као слама у огњу? Јер Мојсије и највећи од пророка видели су Га само издалека (Изл. 33:20–23) или под видом различитих појава и симбола.

Како он сме да положи руку на главу Свог Творца да би Га погрузио у воду? Али Исус му рече: „Остави сада, јер тако нам треба да испунимо сваку правду“ (Мт. 3:15).

Као што је уочи Страдања Сам Господ заповедио апостолу Петру да Му опере ноге (Јн. 13:6–9), тако је и сада Христос разагнао толико разумљив људски страх Свог слуге, ужаснутог таквим снисхођењем Божанства. Овим је Господ објавио да је у Свом Оваплоћењу дошао не само да испуни прописе Закона, већ и да донесе нову, савршенију истину: истину смирења, добровољне жртве и милосрђа. Јован, који је представљао Стари Завет, покорио се Господњој вољи и на тај начин постао оруђе овог дела, које је означило почетак Новог Завета.

Христос се јавио као нови Адам, чист и непорочан, слободан од сваког греха и стида прародитеља (Пост. 3:7–11). Наг је сишао у „гроб на води“, предсказујући Свој скори улазак у сенку смртну и Своје пребивање у гробу. Спаситељ је заронио у воду и, како је проречено, згазио ногом сатанину силу која је имала уточиште у дубинама воде: „Ти си смрскао главе змајева у води“ (Пс. 73:13). Затим је изашао као победник, тиме предображавајући Своје тридневно Васкрсење и уздизање човечанства очишћеног од греха. Тада су се Небеса, која су се затворила падом првог човека, поново отворила над Њим, а глас Оца са висине је посведочио пред свима: „Ово је Син Мој љубљени, у Који је по Мојој вољи“ (Мт. 3:17). Том сведочанству се придружио и Свети Дух, који се појавио у виду белог голуба – симбола мира, кротости и помирења између Бога и људи (Пост. 8). Он је, попут „прста Божијег,“ указао да је тај наг човек оваплоћени Јединородни Син Очев, и да управо Он, а не Јован, као што су многи Јевреји мислили, јесте Спаситељ обећан од Бога. Тако је Христос Својим крштењем у Јордану унапред објавио да Му је дато да спаси човечанство од смрти и Својом смрћу и Васкрсењем доведе људе до познања Свете Тројице.

Јер и пре тога Господ се много пута јављао у чудима, знамењима, сновима и виђењима, посредством Анђела или у речима надахнутим Његовим слугама – пророцима, или пак кроз Промисао, који је интервенисао у историју Израиља ради поуке, кажњавања или утехе Његовог неверног народа, који је стално био склон идолопоклонству и многобоштву. Зато је тада Господ у пуној сили откривао Израиљцима Своје јединство. Мојсију је Господ говорио из купине која је горела а није сагоревала: „Ја сам Онај који јесте“ (Изл. 3:14). Јављајући се у огњу на гори Синају, објавио је: „Слушај, Израиљу: Господ Бог наш, Господ је један. Љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом“ (Пон. зак. 6:4–5; Мт. 22:37). Али сада Отац и Свети Дух заједно сведоче да је овај човек, који излази из воде, Јединородни Син и Слово Божије.

Христос је у Свом Оваплоћењу открио Божанску славу и показао да је једна Божанска природа неизрецивим начином својствена Оцу, Сину и Светоме Духу, док је у исто време нераздељива. Отац је Бог, Син је Бог, и Свети Дух је Бог – не три бога, већ три Лица (ипостаси) и једна природа (суштина). Они су налик трима сунцима или трима светилима, која сијају једно кроз друго, не мешајући се, али уједињени у својој светлости.

Господ и Бог наш Исус Христос, у Свом крштењу у Јордану и у Свом „крштењу“ у смрти, не само да нам је открио ову тајну над тајнама, недоступну људском уму и созерцању Анђела, већ нас је учинио њеним саучесницима. „И Реч постаде тело, и настани се међу нама, пуна благодати и истине; и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца“ (Јн. 1:14). Узносећи се Богу након Васкрсења из мртвих, да би у телу сео с десне стране Оца, Господ је коначно отворио Небеса за сву људску природу и благодаћу Светог Духа омогућио јој да има удела у заједничкој и вечној слави и светлости Свете Тројице.

Нека сведочења говоре да је ова појава Божанске славе, ова светлост, светлија од било које светлости на земљи, била осетна током Крштења Господњег, слично као што је засијала на дан Преображења на гори Тавор (6. август). Јер управо та блистава светлост обоженог човечанства Христовог уводи нас у светлост Свете Тројице.

„Послани од Оца пресвети Логосе, да разгониш ноћну таму зломислија и да искорениш грехе људске долазиш; синове си привукао Својим крштењем, Блажени, светлији од Јорданских вода.“ Зато се празник Богојављења назива и празником светлости. Ово прво откривење Бога као Тројице (Тројичног Божанства) јесте уједно и откривење коначне сврхе човека, који је позван да постане усвојени син Божији, „помазаник“ („Христос“) Светог Духа и причасник Тројичне светлости кроз уподобљавање Христу у Тајни светог крштења, које се данас установљује.

Господ је унапред објавио Јовану да ће његовом крштењу покајања доћи крај на дан Христовог Крштења: На кога видиш Духа да силази и остаје на Њему, Он је тај који крштава Духом Светим (Јн. 1:33). Тако се овога дана Јованово крштење завршава и уступа место ономе којим ће апостоли крштавати у име Исуса Христа (Дап. 2:38) и које ће од сада имати силу опроштаја грехова и даривања Светог Духа. Погружавајући се у воде које молитвом Цркве постају воде Јордана, крштени почињу свој живот у Цркви исто као што је Господ започео своје служење. Још више, то подсећа на Његову смрт и силазак у гроб. Тако крштени постају причасници Његовог Васкрсења. Они се облаче у Христа (Гал. 3:27) и уводе у нови живот у светлости Светог Духа. „Зар не знате да смо сви ми, који смо се крстили у Христа Исуса, у смрт Његову крстили? Тако смо, дакле, са Њим погребени крштењем у смрт, да бисмо, као што Христос устаде из мртвих славом Оца, и ми ходили у новом животу“ (Рим. 6:3–4).

Пробраз Христа видимо у Мојсију који је поделио таласе Црвеног мора на два дела, ударивши по њима својим штапом као крстом, и после тога, када је народ прешао море као по сувом, вратио је воде у њихово природно стање, те су прогутале фараона са његовом војском (Изл. 14). Слично, када је Христос сишао у воде Јордана, оне нису могле поднети огањ Његовог Божанства и, као што је речено у пророштвима, „повукоше се уназад“ (Пс. 113:3), то јест, прекршиле су законе природе подложне пропадљивости услед греха Адамовог. Вода, која је до тада доносила смрт и пропадљивост, служила као пребивалиште нечистих духова, са силаском у њу Сунца Правде постала је носилац светлости и очишћења од грехова.

„Приклонио си главу Предтечи, сокрушио си главе змија; дошао си у струје, просветио си све, да Те славимо, Спасе, Просветитељу душа наших.“

Васкрснувши са Собом човечанство које је пребивало у сенци смртној и уздигавши га до познања светлости Тројице, Господ сада преокреће и дубоко преображава законе чулног света и космоса. Према речима пророка, поново створен у тајни Христовог Оваплоћења и прожет светлошћу, чулни свет, који симболизује Јордан, сада постаје учесник у спасењу и радости човечанства обновљеног Светим Духом.

„Веселиће се пустиња и сува земља, и обрадоваће се земља необитавана и процветаће као нарцис; величанствено ће цветати и радовати се, клицаће и ликоваће… они ће видети славу Господњу, величанство Бога нашега“ (Ис. 35:1–2). „Жедни! Идите сви к водама“ (Ис. 55:1)… „и са радошћу ћете захватати воду са извора спасења, и рећи ћете у тај дан: славите Господа, призивајте име Његово; објављујте у народима дела Његова; подсећајте да је велико име Његово“ (Ис. 12:3–4).

Вода коју освећујемо пред свако крштење, на празник Богојављења и у многим другим приликама, погружавањем крста и призивањем Светог Духа, поново постаје „жива вода“ (Јн. 4:10), купељ новог рођења, стиче Божанску силу да исцељује и очишћује душе и тела. Освећена вода постаје носилац силе Искупљења, благодати Христове, благослова Јордана – „извор непропадљивости, дар освећења, опроштај грехова, исцељење болести, истребљење демона.“ Сада, после кропљења светом водом у цркви, верници пију ту воду, пуне њоме посуде и односе је кући, да кропе зграде, њиве и многе друге предмете који се користе у свакодневном животу. Зато се крштењска вода (и свака вода освећена у Цркви) чудесно чува чистом током много месеци, па чак и година. Она се може користити у свим околностима за обележавање обновљења и освећења света и претварање целокупног живота хришћанина у стално Богојављење, откривење светлости славе Божије.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 18. јануар 2025.

Један одговор

  1. Теодора каже:

    Бог се јави
    Ваистину се јави

    Благодаримо на свему!!

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци