схиархимандрит Авраам Реидман – О ХРИШЋАНСКОЈ ХРАБРОСТИ

Од данашње недеље, која се назива Крстопоклона, започиње Крстопоклона седмица. И пошто тада савршавамо поклоњење Крсту, свети оци нам предлажу за време литургије следеће јеванђељско штиво, које објашњава смисао овог символичног обичаја.

Због чега износимо крст на средину храма, ради чега му се клањамо? Какву поуку треба да извучемо из овог богослужбеног чина?

Господ Исус Христос је рекао: Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде (ст. 34). Ко хоће да иде за Господом – Он никога не принуђава, за Њиме иде ко хоће. За време земног живота Спаситеља Његови ученици не само да су духовно следили за Њиме, него су и у дословном смислу речи путовали заједно с Њиме по градовима и областима Палестине. Они су слушали Његову проповед, сазерцавали Његова чудеса. У наше време, већ после Вазнесења Господа Исуса Христа на небеса, речи о следовању за Њиме подразумевају свакако морално подражавање: следовање Његовом учењу, духовно јединство с Њиме. Ово је као неко путовање по заповестима, која нам је Он оставио.

Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде. Неки говоре да хоће да буду ученици Спаситеља, али у стварности не прихватају услове, неопходне да би били Његовим истинским ученицима, то јест занемарују их. Ево шта је потребно учинити, да би се постало истинским следбеник Господа Исуса Христа, – одбацити себе, и узети крст свој, те и следити за Њиме.

У коме смислу је неопходно одрећи се од себе? У самој нашој природи је присутна љубав према себи. И Господ Исус Христос, када нас је учио љубави према ближњем, рекао је: „Љуби ближњег свога, као самог себе“ (Мт. 22, 39; Мк. 12, 31; Лк. 10, 27). Љубав према себи је постојано, садржано у нама самима, природно мерило тога, како треба да се односимо према другим људима. И Он је још рекао: „Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима» (вид. Лк. 6, 31). Зато одрицање од себе не значи потпуну мржњу према себи, поништавање своје личности, чему уче на пример будисти. Они говоре да је личност илузија, «маја», да је потребно ову опсену уништити и варка ће нестати. Они сматрају људску личност самообманом: човек само уображава да преставља по себи некакву одељену суштину. Учење будиста говори о мржњи прем себи, стварном одрицању од себе у најпотпунијем, најдубљем, како би рекли философи, у онтолошком смислу речи. Но, Спаситељ нам проповеда о одбацивању своје греховности, о одрицању од своје воље. Он учи другачијој мржњи према себи. У нама постоје два човека: један који је сачувао у себи остатке образа и подобија Божијег, и други – који се састоји од наших грехова, рђавих склоности, порочних навика. А ми смо толико прелашћени, да мислимо, као да је овај други човек заправо ми сами. Ми врло држимо до своје греховне индивидуалности. Пошто скоро сви сматрају ову другу личност својом стварном, искључујући оне најмудрије, особено духовне људе, Господ је и био принуђен да нам каже: «Одрекни се од себе и узми крст свој».

Шта означавају речи Узми крст свој у историјском контексту? Спаситељ их је изрекао још пре Његовог страдања и зато су их, мислим, слушаоци Господа Исуса Христа схватили унеколико другачије од нас. За нас крст – то је Крст Христов. За људе тога времена крст је био символ најстрашније казне, којој су се подвргавали људи, који нису били римски грађани, – казне толико сурове, мучне и нечовечне, да су се најбољи представници римског друштва залагали за њено укидање. Но, она је наставила да постоји до самог пада незнабожштва у Римској империји, све док цар Константин није учинио хришћанство државном религијом. После тога су најсуровији незнабожачки обичаји, а међу њима и крсна казна, били одмах укинути, а остали су се постепено ублажавали током векова. Крст је за савременике Господа, а тим више за оне који су непосредно слушали глас Спаситеља, то јест апостоле, означавао је ову мучну, срамну казну. Пред њом су дрхтали сви, а нарочито Јудејци, јер су били бесправни пред владајућим у њиховој земљи Римљанима и зато су могли за било какав већи или мањи преступ очекивати крсну казну.

Ова казна је без обзира на своју суровост и нечовечност била врло раширена. Присетите се описаног у Јеванђељу распећа Господа Исуса Христа. Заједно с Њим су казнили још двојицу људи – разбојника, то јест најстварнијих преступника (злочинаца). Отуда се види да је ова казна била уобичајеним делом. Обавезни елемент овог суровог, нечовечног, мучног начина умртвљавања представљало је ношење крста. После пресуде осуђени се подвргавао бичевању, затим је узимао крст (два велика трупца или греде), товарио на своја леђа и под присмотром војника носио га ка месту казне. Зато речи Господа: „Узми крст свој и иди за Мном“ подразумевају сагласност да се претрпи најстрашније, што је могао себи представити савременик Исуса Христа, – то јест крсну смрт. Оне указују на то, да човек ако хоће да буде истински ученик Христов, треба да сам себе осуди на на најстрашнију судбину. Но и ово је мало – потребно је да он следи за Господом. А куда иде Господ? Свакако на Голготу. „Узми крст свој и следи за Мном, као што си следио за другима осуђеним на смрт или за војником, који те је водио на место казне“. Ето каква је спремност потребна хришћанину, да би постао истински следбеник Господа Исуса Христа, истински Његов ученик, а не само да носи име хришћанина!

Јер ко хоће живот (душу) свој да сачува, изубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и јевађеља, онај ће га сачувати (ст. 35). Под речју „душа“ не подразумева се онај духовни део човековог бића, него све што имамо: уживања у овом животу, жеље, своја воља, сопствена представа о срећи, можда чак и сам живот, земаљски, телесни. Ко хоће да сачува свој телесни живот са свим његовим жељама и прохтевима, тај ће га изгубити. У коначном погледу ми сви подједнако остављамо земљу и све што смо на њој стекли и у чему смо уживали, и празних руку прелазимо у вечни живот. Наша душа се може устремити на супротне стране: како ка уживањима у земаљским добрима, тако и ка духовним, небеским, иако се ми налазимо још овде, на земљи. Онај који хоће да сачува своју душу ради земног постојања, погубиће је за живот бесмртни и духовни. А ко је погуби за земаљски живот, телесни, пролазни, тај ће је стећи за вечна блаженства.

Није потребно своју душу изгубити или погубити само ради самог Господа, то јест ради вере у Њега, него и ради Јеванђеља, ради свег учења Господа Исуса Христа, као што је речено по словенски: «Иже бо аще хощет душу свою спасти, погубит ю: а иже погубит душу свою Мене ради и Евангелиа, той спасет ю». Неки мисле да се ради наше вере, ради тога што носимо име хришћана, ми већ спасавамо. Међутим, ово не значи «погубити своју душу». Ми је у ствари погубљујемо, другим речима, погубићемо у њој све телесно, земно, пролазно онда када принудимо себе да живимо по Јеванђељу. Ако се сваког дана, можда и сваког часа и чак тренутка одричемо од телесног ради духовног, од греховног ради јеванђељског и хришћанског, овим ћемо ми и погубити своју душу, а у ствари погубићемо оно што је њен отров, садржан у њеној суштини и умртвљујући човека.

Јер каква је корист човјеку, ако задобије сав свијет, а души својој науди? (ст. 36). У овом стиху се индиректно појашњава претходни стих Јеванђеља: ко хоће да сачува своју душу, тај ће задобити сав свет, јер се под љубављу према својој души овде подразумева заправо љубав према свету. Могуће је да човек не освоји читав свет као цар или освајач (иако понекад људско безумље посеже и на то), али он намењује себи сав свет ради уживања, он хоће да живи њиме. Међутим, чак ако би се он могао наслађивати свим земаљским добрима, то јест уживати у њима бескрајно и безгранично, у коначном резултату он ће изгубити своју душу. Његова душа ће се од господарице претворити у служавку, у слушкињу тела. Човек ће се лишити вечног блаженства и Божанске утехе, и осудити тако себе на вечну муку. Јер каква је корист човјеку, ако задобије сав свијет, а души својој науди? Чини ми се да је ово речено по словенски тачније и мудрије: : «Какая бо польза человеку, аще приобрящет мир весь, и отщетит душу свою?» – на крају крајева ће се лиши ње, «отшчети је», то јест учини је празном, сујетном.

Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? (ст. 37). Заиста, када дође дан смрти, неизбежни час разлучивања душе од тела, тада какав ће откуп дати онај ко је задобио читав или скоро читав свет у најдословнијем смислу речи (неки богаташ, освајач или политичар који управља огромном земљом и утиче на догађаје у читавом свету) и ужива у својој безграничној, како му се чини, власти – и ко ће му тада помоћи? И у овом животу, ко ће помоћи човеку, који се пристрастио земаљском, да осети макар трунчицу оне духовне утехе, коју осећају подвижници благочешћа? Они немају ништа осим убоге одеће, скромног станишта и оскудне хране, али су заиста задобили душу још на земљи, за време земаљског живота. Коликав новац и коме би платио човек, да би спознао велико добро богоопштења, ради кога су се људи удаљавали у пустиње, пећине и јаме земаљске (вид. Јевр. 11, 38), затварали себе у пештере на дестине година, лишавали се земаљске светлости, изнуравали се необичним подвизима: многогодишњим стајањима на стубовима, пребивањима у тесним просторијама, у којима се никада нису могли сасвим исправити телом? Какав откуп ће дати човек да би доживео ово добро – ни са чиме упоредиво добро богоопштења, несхватљиво споља, али истовремено спознајно опитно? Шта ће он дати да би доживео оно што осећају нишчи, убоги и презрени људи, који немају никаквог значаја и у непознатости проводе свој живот, који зависе од људи из њихове околине, боје се звери и стихијских несрећа, то јест потпуно су незаштићени пред читавим светом? Никаква земаљска добра не могу заменити или задобити за нас макар мали део онога што осећају истински хришћани. И најбоље, најмудрије што може учинити човек, који поседује некаква земна добра, било власт или богатство, – јесте да се опет обрати таквом нишчем, убогом, наизглед незаштићеном човеку, али истинском хришћанину и замоли га, да се он помоли за њега.

Јер ко се постиди Мене и ријечи Мојих у роду овом прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима (ст. 38). Ми се сви, у већој или мањој мери, стидимо учења Христовог. Неки долазе до тога, да не желе да исповеде своју веру, јер се боје или гоњења или осрамоћивања од стране људи неверујућих, од иновераца, од свог окружења. Други, формално исповедајући хришћанство, стиде се да живе по хришћански, стиде се да не испадну глупи пред тзв. «мудрацима овог свијета» (вид. 1 Кор. 1, 20). Стиде се своје вере, плашећи се да се не покажу заосталим, необразованим, неукима, и или се сасвим одричу од својих убеђења, или се стиде да верују онако како учи Библија. А други, верујући правилно, стиде се да воде хришћански живот, те буду целомудрени, трезвени, уздржани у храни, стиде се да буду простодушни, незлобиви. Њима се чини срамотом то што не могу обезбедити себе и добровољно постају незаштићени и беспомоћни.

Ми не треба да се стидимо ни у коме погледу Господа Исуса Христа – ни Њега самог, ни Његових речи, Његовог учења (како догматског, тако и моралног) – у овом «прељуботворном и грешном роду», тако названом не само зато што је људски род посебно предан греху блуда, него и зато што се он стално одвраћа од Бога и као да прељубничи са свим земљаским страстима, похотама и гресима. Ова духовна прељуба разрушава духовни брак душе са Богом. Ако се ми постидимо Господа усред овог рода. Који савршава својим гресима толико страшну, може се рећи мистичку прељубу, тада ће се и Господ Исус Христос постидети нас. И већ се сигурно стиди. Не само кад дође у слави Оца својега са светим анђелима, Он се неће одвратити, него се већ и сада одвраћа од нас. Зато је душа наша празна и срце наше је окамењено. Стидећи се Спаситеља, ми Га приморавамо да се стиди од нас. И Он се својом благодаћу, својим Божанским надприродним дејством удаљава од нас онолико колико се ми невидљиво (изнутра) удаљавамо од Њега.

Ми не треба да се надамо на то, да ће наш живот бити дуг, јер како каже апостол Павле: „дани су лукави“ (Еф. 5, 16). Не треба мислити да ћемо наћи још времена за покајање, јер не знамо колико ће нам времена бити потребно за њега. Можда ће нам ради тога да бисмо дошли у уобичајено својствено хришћанину стање, бити потребно много година, а ми сам почетак покајања одлажемо на неодређено време. Но, ако се ми тргнемо и схватимо, да истински ученик Христов, истински Његов следбеник треба да се одрекне од себе, од свога греховног „ја“, од своје привидне индивидуалности, ако схватимо да је неопходно да имамо такву преданост учењу Спаситеља, да бисмо били спремни на сваку срамоту и муку (као осуђеним на страшну казну на крсту), тада ћемо, испунивши се одлучношћу, моћи почети нови живот, иако чак ово буде праћено неким спотицањима. Не треба мислити, да ће све уследити само од нашег увиђања (освешћивања), – потребно је самопринуђавање.

Ево примера из живота. Човек који се боји, на пример отпуштања с посла, неће дозволити себи да каже своме претпостављеном (ради успешности самог посла или из другог разлога) сваку, можда и непријатну истину. А онај који се помирио с тиме, да га могу строго казнити и отпустити, спреман је на све. Он се не боји да каже истину и понашаће се онако како му сугеришу савест и здрав разум.

Исто тако је и у духовном животу. Ако ми изнутра осудимо себе на најстрашније невоље и жалости, које се могу или морају доживети због тога што следимо за Јеванђељем, тада ми можемо храбро и неустрашиво ићи по јеванђељском путу, који су представили свети апостоли по сугестијама Светог Духа. А ако не осудимо себе на крстоношење и распеће ради Господа Исуса Христа, тада нећемо наћи у себи снаге духа да бисмо пројавили истинску храброст и самоодрицање. Ми треба да се молимо и из све снаге принуђујемо себе на то, да узмемо на себе крст и следимо за Господом. Зато нам и предлаже Света Црква на средини Великог поста да се поклонимо Крсту, да би пример Господа Исуса Христа, који је ради искупљења свих нас од грехова, узишао на Голготу, успео се на Крст и у мучним страдањима предао је дух Свој Богу Оцу, и тиме нас побудио да идемо хришћанским путем, и то не само за време Великог поста (јер је сам пост средство човековог препорода, обнове његових раслабљених духовних снага), него и током читавог нашег живота. Надахњујући се примером Господа, ми ћемо као из неког извора пити Божанску благодат, пити трпљење. А овај извор је лежећи пред нама Крст Спаситеља ради свеопштег нашег поклоњења.

Крстопоклона недеља је време сећања на храбри подвиг Господ Исуса Христа и време нашег препорода ради подражавања овом подвигу – ради самих себе, ради спасења сопствене душе у вечности.

Беседа на Кростопоклону недељу

Превео: Небојша Ћосовић

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 6. април 2022.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци