Протојереј Всеволод Шпилер: НЕДЕЉА 12. ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ – ОДРИЦАЊЕ ОД БОГАТСТВА. ПИТАЊЕ БОГАТОГ МЛАДИЋА

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Господ Исус Христос се из Галилеје вратио у Јудеју иза Јордана. Као и увек, и овде га опкољава мноштво народа… И наједном се из тог мноштва издваја младић – о томе нам говори данашње Јеванђеље – и обраћа се Христу са питањем: „Учитељу благи! Какво ћу добро да учиним да имам живот вечни?“, т.ј. да уђе у Царство Небеско.

Чудно питање… Младић који се обратио Господу са овим питањем био је добар, побожно живећи младић… Али зашто је нашао за сходно да се Самоме Спаситељу обрати са овим питањем? Вероватно зато што природно добро, он је то схватао, још не уводи у вечни живот. Он је испуњавао Божије заповести, дароване људима кроз пророка Мојсија, али му је савест говорила да је ово недовољно, да то још није све, да му још нешто важно недостаје да би ушао у вечни живот, у Царство Небеско. Шта то? Он се са овим питањем обраћа управо Спаситељу, јер је сво Његово учење било посебно, а он је схватао да је потребно нешто посебно, нешто необично, да би се ушло у царство Небеско. Мало је само природно добро, потребно је нешто нарочито, нешто необично.

Овај је младић био богат. Његово се богатство није састојало само у имању, у новцу. Био је син побожних родитеља и од њих је наследио веру у Бога и побожност, умеће за живот по Божијим заповестима. И овиме је он био богат. И Христос, видећи га, одмах га је заволео, одмах је у њему видео јако доброг човека. На младићево питање, одговорио је: „Да не убијеш; не чиниш прељубе; не украдеш; не сведочиш лажно; поштуј оца и матер… Ето шта да чиниш“ На ово младић одговара да све ово испуњава, али осећа да је ово мало. „Ти желиш савршенство, а не знаш у чему је оно? Хоћеш да идеш за мном, а не знаш шта ти је потребно да би ишао за Мном, за Христом? Ево шта је заправо потребно за то: одрекни се свога богатства. Тада можеш ићи за мном“ Другим речима – постаћеш Хришћанин, тако би смо данас могли да кажемо за онога који иде за Христом. Младић – фини, добри човек, оборио је очи, ражалостио се… и отишао од Христа, удаљио се од Њега. Није могао да се одрекне свога богатства.

Браћо и сестре, све Јеванђелске приче, сва Јеванђелска казивања, све оно о чему говори Христос, свагда је сликовито и не треба буквално схватати оно што је Спаситељ говорио. Смисао тога што говори је далеко шири и дубљи, него буквални смисао Његових речи. Тако и овде, у данашњем јеванђелском читању: младићево богатство, о коме говори Спаситељ и кога се треба одрећи, није само у новцу, у имовини. Богатство не мора да буде само материјално.

Шта ако неко нема богатство? Зар су сви такви добри хришћани? Зар ће сви наследити вечни живот? У нашој заједници нема богаташа… Па ми смо онда сви тако добри, тако чудесни хришћани, и отворена су нам врата Небескога Царства? Свакако није тако! Има много других богатстава осим новца, осим имања…

Неки људи сву своју снагу: и физичку и умну, употребљавају да би стекли, на пример, висок друштвени положај. За неке је људе част имати нарочиту вредност и значај. За друге су то: знање, ученост, образовање, култура… Па шта сад? Зар Христос захтева да се од свега тога одрекнемо, да постанемо некултурни, необразовани? Или да се одрекнемо од свих знања? Наравно да не! Како онда схватити данашње Јеванђеље о одрицању од богатства?

Ствар је у томе да свим овим богатством – и материјалним и нематеријалним вредностима, не треба придавати значај нечега што је довољно само по себи, јер ће онда такво богатство (макар то било и људско знање) стојати између овог човека и Бога! Треба показати спремност одрећи се од свих богатстава, од привезаности разним вредностима, које нас могу одвојити од Бога. Не треба им придавати неки нарочит значај, не треба бити пристрасан, не треба да срце буде привезано за та богатства – срце треба да је потпуно слободно од њих.

Управо је о томе Спаситељ говорио младићу. А младићево срце је толико било привезано за богатства која је поседовао да није могао да их се одрекне и да престане да их сматра нечим најдрагоценијим у своме животу. Младић је ова богатства ставио изнад Христа, и отишао. Спаситељ га је спокојно пустио да иде. Свакако, знао је, да се он неће одрећи и видео је да младић не може да прихвати то што се од њега захтева, да би ишао за Њим, за Христом… Прошле недеље се читало Јеванђеље о два дужника. Ово је прича о томе, како је један човек био јако много дужан господару, цару, који му је опростио дуговање, али овај другоме, своме дужнику није опростио ништа и отерао га је у затвор. Јеванђеље се завршило речима: „Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему (т.ј. другом човеку) сагрјешења њихова!“.

Ево једног од „богатстава“, једног од страшних пристрасности, страсти, ако желите, које владају нама – ми смо тако навикли да судимо, да осуђујемо људе, да се овога не можемо одрећи. Видим лоше ствари и те лоше ствари осуђујем! Имам право да осудим ово! И од права на суд ближњему, ми се никако не можемо одрећи. Ко ће од нас поступити тако како је говорило Јеванђеље прошле недеље? Ко је од нас способан да од свега срца опрости грешнику, кога видимо пред собом? „Ти си грешник и ја осуђујем овај грех, ово је моје право!“ Ко се од нас може одрећи овог „богатства!, овог права? Нико!

Како је говори свети Теофан Затворник, настаће време, када ће осуђивање бити владајућа страст у људском роду. Ово време као да је већ настало! Међу свим људима, па и међу хришћанима, осуђивање више од свега мучи људска срца. Пристрасност ка праву да се осуђује, да се суди људима, тако се дубоко укоренило! Ова нас страст изједа, ни на који начин се не можемо одрећи тога права, и постајемо слични богатом младићу. Једино што је он директно отишао од Христа, удаљио се, а ми настављамо да себе сматрамо хришћанима, и то још православним хришћанима, односно онима који правилно схватају Христово учење и правилно исповедају ову верност Христу. Свако од нас може да извуче закључак о свом унутарњем настројењу из данашње приче о овом богатом младићу и о томе што му је говорио Спаситељ, како треба живети да би били истински хришћани.

Али желео бих да вам напоменем да се у данашњем Јеванђељу говори још о једној ствари. Када су чули Спаситељев одговор, ученици, који су га окруживали, узвикнули су: „Па ко се тада може спасити?…“ И у свакоме од нас, ко мисли о спасењу своје душе у вечности, ко жели да уђе у Царство Небеско, може се јавити овакво питање: „Како могу ући у Царство Небеско, када се од мене захтева толико много, а ја ништа од тога не могу да учиним?“ Спаситељ је рекао: „Да, не можете. Али оно што је човеку немогуће – Богу је могуће!“ Богу, Који нас спасава, Богу, Који је љубав, Који излази у сусрет свакоме грешнику. Бог није дошао ради праведника већ грешника и зато, да би сав ужас овдашњег живота узео на Себе, да би проживео овдашњи, земаљски живот, за сваког од нас, до саме Своје крсне смрти, спасавајући свакога грешника који се каје.

Ове речи: „Човеку немогуће – Богу могуће!“, нас теше, дају снагу и том силом вере у Исуса Христа, Који нас спасава, и живећемо, браћо и сестре!

Амин.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 30. август 2020.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци